Стандард, Печат, 18.4.2017, Ненад Антонијевић: Страдање Срба на Косову је црна рупа наше историографије

Доктор историјских наука Ненад Антонијевић у разговору за „Печат“ баца ново светло на тему која је била вишедеценијски табу на овим просторима – страдање Срба на Косову и Метохији током Другог светског рата.

„Не смемо дозволити да нам се по питању писања историје последње деценије 20. века, диктира теза да су Архив МКСЈ у Хагу за бившу Југославију и судске пресуде које је овај суд донео недодирљиви и самим тим нису подложни критичком читању из фокуса научне историографије“, рекао је др Антонијевић у разговору са Милошем Милојевићем

Иако беспрекидно присутни у јавности као важан политички проблем и средишњи локус српског националног идентитета Косово и Метохија у многим аспектима – са становишта историографије и других друштвених наука – представљају недовољно испитано подручје. Наш саговорник Ненад Антонијевић, доктор историјских наука који ради у Музеју жртава геноцида у Београду, суочио се са тим проблемом приликом истраживања за своју докторску дисертацију посвећену жртвама ратних злочина на Косову и Метохији током Другог светског рата.

Последњих година, међутим, објављено је неколико вредних монографији о историји српског народа на Косову и Метохији. Историчар Милош Јагодић је двема књигама обрадио српско—албанске односе крајем 19. и почетком 20. века и уређење новоослобођених области Старе Србије у Првом балканском рату. Трећу књигу посветио је месту Старе Србије у српској државној мисли 19. века (Србија и Стара Србија /1839–1869/: наслеђе на југу, Београд 2016). Више монографских радова и докторских дисертација посвећено је историји Косова и Метохије у оквирима Краљевини Југославије. Својеврсну круну бављења Старом Србијом у новијој српској историјској науци представља рад Славенка Терзића Стара Србија: Драма једне цивилизације (Београд, 2012).

Период Другог светског рата испуњен динамичним и далекосежним дешавањима до сада није адекватно истражен. Једним од ових аспеката – страдањем српског народа – темељно се позабавио Ненад Антонијевић а његов рад, слободно можемо рећи, успешно наставља овај незанемарљив низ у остварењима новије српске историјске науке.

Господине Антонијевићу када коментаришемо стање српске историографије о Косову и Метохији можете ли да прокоментаришете са каквим сте се проблемима, ограничењима и изазовима суочавали током истраживања?

Страдање Срба у крајем 19. и почетком 20. века су одлично обрађени у српској историографији, као што сте и ви напоменули захваљујући бриљантним студијама професора Милоша Јагодића (Српско–албански односи у Косовском вилајету (1878–1912), Београд 2009. и Нови крајеви Србије (1912–1915), Београд 2013.)

Такође један од одличних начина обрађивања теме Косова и Метохије, представља и монографија професора Радоша Љушића из два дела о Истоку, насељу на Метохији, која на истраживачки утемељен начин говори о животу и страдању Срба на једном мањем делу територије Метохије у дужем временском интервалу. (Хроника подгорског села Исток, део први, Вујкина врата, Београд 2011. и Хроника подгорског села Исток, део други, Време суровости, Београд 2015.)

Период између два светска рата на Косову и Метохији, одлично су обрадили такође српски историчари Владан Јовановић и Божица Славковић.

Српска и југословенска историографија баштини више историографских, публицистичких и мемоарских радова у којима се говори о злочинима извршеним у току Другог светског рата на подручју Косова и Метохије, али је мало оних који настоје да на целовит начин осветле бројне облике путем којих се он исказивао у тој сложеној историјској, националној и верској средини. Тема злочина геноцида извршених над српским народом у Другом светском рату дуго година представљала је табу и била „бела мрља” југословенске и српске историографије.

Проблем извршених злочина је узгредно додириван у научним радовима о настанку идеје о Великој Албанији и њеном остваривању, о окупаторима и албанским квислинзима и њиховим злочинима над Србима на Косову и Метохији (нацистичка Немачка у Србији, 21. СС брдска дивизија „Скендербег“, коју су сачињавали Албанци и муслимани, италијански окупациони систем и војне формације у Југославији), о страдању Српске Православне Цркве у Југославији, о ратној штети коју су немачки, италијански и бугарски окупатори учинили у Југославији, о избеглицама и пресељеницима на територији окупиране Југославије, у литератури о логорима и затворима, деловању НОВЈ и ЈВУО на овом и суседним подручјима, у сећањима учесника ратних збивања, збиркама архивских докумената (дипломатска, војна, полицијска, судска грађа), у монографијама појединих општина и другој литератури. Тема ратних злочина на Косову и Метохији током окупације сила Осовине за време Другог светског рата није довољно историографски обрађена у научним ра­до­ви­ма у директном обрађивању само теме страдања становништа, нарочито српског на Косову и Метохији, а посебно у студијама и монографијама које обухватају читаво подручје Косова и Метохије.

О оку­па­то­ри­ма и кви­слин­зи­ма и њи­хо­вим злочинима над срп­ским и јеврејским становништвом на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји најзначнију монографију представља издање Института за савремену историју Србије из Београда, Републичког одбора СУБНОР–а и Војноиздавачког и новинског центра из Београда, чији су аутори Бранислав Божовић и Милорад Вавић Сурова времена на Косову и Метохији, квислинзи и колаборација у Другом светском рату. У овој монографији представљени су сви већи злочини албанских квислинга у Другом светском рату на Косову и Метохији, имена инспиратора, организатора, наредбодаваца, извршилаца и саучесника злочинаца, места страдања – називи стратишта, типологија злочина, бројни подаци о жртвама злочина (имена, старост, занимање, места пребивалишта).

 

Која су ограничења досадашњих историографских радова?

И поред свега напред наведеног (бројне вредне и незаобилазне књиге за проучавање историје Косова и Метохије и српског присуства на том подручју), сматрамо да није довољно писано о Косову и Метохији.

У свести нашег народа и јавности, преовлађују када је реч о овим просторима митови и многе погрешне чињенице. Тема Косова и Метохије је у фокусу интересовања, често само приликом обележавања значајних државних и верских празника. Сматрамо да је таквом стању једним делом допринела и српска, а раније југословенска историографија својим погрешним деловањем, али још у већој мери неделовањем. Као „оправдање“, ту може послужити оптерећење идеолошког калупа који је наметнула идеологија владајуће партије (КПЈ – СКЈ) у време социјалистичке Југославије. Политика братства и јединства, у начелу хумана идеја, на овом пољу нанела је огромне штете, инсистирањем на једнаком доприносу свих југословенских народа и мањина у антифашистичкој борби и страдању у Другом светском рату.

 

Шта је то идеолошко опредељење значило у случају Косова и Метохије?

На Косову и Метохији, ова идеологија је оставила огромне и ненадокнадиве последице. Тезе су биле да су Срби и Албанци дали једнак допринос победи над фашизмом. Како, међутим, због масовне албанске сарадње и злочина над православним становништвом, пре свега Србима, ово питање није могло остати неспоменуто, скрајнуто и потпуно избрисано, речено је да су припадници албанске заједнице на Косову и Метохији ипак извршили „неке“ злочине, али да за то имају „оправдање“, због „терора“ коме су били подвргнути од југословенске војске и жандармерије између два светска рата, и да је то била природна реакција након више од две деценије подређеног положаја у односу на Србе услед политике „великосрпске хегемоније“ и „најповољнијег“ положаја српског народа у односу на друге народе у Краљевини Југославији, а нарочито на Косову и Метохији.

Неке одлуке нових власти Демократске Федеративне Југославије ишле су на руку албанским квислинзима и стварању таквог стања на терену, које су последице извршених злочина над српским становништвом учиниле трајним (законска забрана повратка српским колонистима, али и бројни случајеви убистава након судског поступка, који је трајао кратко и праћен са бројним неправилностима, или често и без икаквог суђења, такође одузимања имања оним Србима, који су били на супротној идеолошкој и војној страни од победничке стране – НОВЈ/ЈА и КПЈ). Највећи број албанских квислинга није кажњен због својих злочина. Многи од њих постали су део нових југословенских власти (?!).

 

Која је релевантна грађа за бављење овим проблемима? Да ли се истраживач због специфичности простора Косова и Метохије и релативне заосталости овог поднебља у односу на неке друге делове Југославије среће са више потешкоћа у односу на ауторе који се баве на пример дешавањима у НДХ?

Необјављена архивска документација о страдању српског становништва на Косову и Метохији у току Другог светског рата налази се у Архиву Југославије, у фондовима Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Државној комисији за утврђивање ратне штете (Репарационој комисији), Савезној комисији за попис жртава рата 1941–1945, Емигрантској влади Краљевине Југославије, потом у Архиву Србије, у фондовима Земаљска комисија Србије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Министарски савет Милана Недића, Комесаријат за избеглице и пресељенике, као и у фондовима Војног архива Србије – Архиви Народноослободилачког покрета, Италијанској архива, Немачкој архива, Недићевој архиви и Четничкој архиви, као и у Историјском архиву Београда, у фондовима Заповедника полиције безбедности, службе безбедности Београд – БдС и Специјалне полиције. Подаци о људским губицима на Косову и Метохији, у периоду 1941–1945. године налазе се и у Архивима ССУП – а и РСУП Србије у Београду, Архиву САНУ у Београду и Архиву Светог Синода Српске православне цркве у Београду.

Општа заосталост овог подручја у односу на друге делове Југославије, такође је утицала на постојање малог броја доказа у форми докумената и фотографија о извршеним злочинима албанских квислинга над Србима, и тако у комбинацији са послератном комунистичком идеологијом братства и јединства, али наравно и потребом злочинаца да униште трагове о својим неделима на Косову и Метохији, оставила је пустош, и отежала посао истраживачима, али пре свега правди.

 

Неретко се истиче да је талас насиља Албанаца био усмерен превасходно према колонистима српске народности на Косову и Метохији који су између осталог били носиоци „југословенског државног пројекта“. Шта знамо о односима колониста и локалног становништва у предратно време?

Ово је још једно од питања које је југословенска историографија под утицајем идеологије нетачно наметнула као „оправдање“ за албанске злочине над српским становништвом. Највећи део земље на коју су се доселили српски, али и колонисти других националности са југословенских простора, био је у државном власништву, биле су утрине, које је требало искрчити, да би земља била спремна за обрађивање, и у каснијим годинама, омогућила живот на имањима. Дакле, није било одузимање земље од албанских власника имања лојалних југословенској држави и поклањања српским колонистима.

Колонизација Косова и Метохије у Краљевини Југославији подразумевала је насељавање, пре свега Србима (заједно са Црногорцима) из пасивних крајева Краљевине Југославије, у периоду 1919–1941. Циљ колонизације био је успостављање етничке равнотеже у осетљивим пограничним регионима. Етничка равнотежа нарушена је вишедеценијским мењањем етничке структуре на штету хришћанског становништва.

Само од 1876. до 1912. са територије Старе Србије је насилно расељено 150.000 Срба и уместо њих су насељени албански колонисти. Колонизација је постала планска и одвијала се у два таласа: 1922–1929. по Уредби о насељавању Јужних крајева донесеног 20. новембра 1920. године и 1933–1938. по Закону о насељавању Јужних крајева донесеног 11. јуна 1931. године. Насељавање се вршило пре свега српским становништвом са подручја пасивних региона. Током колонизације, узимање земљишта од приватних власника је било забрањено.

У почетку, колонисти су добијали необрадиво земљиште и земљу попут пашњака, пропланка, неплодна и напуштена земљишта, шуме и у мањој мери земљиште бегунаца – одметника. Само 5% од укупног земљишта било је обрадиво. Преко 90% укупног броја колониста су чинили Срби са разних крајева Југославије (укључујући и Црногорце). На основу свих процена сматра се да је на Косово и Метохију у назначеном међуратном периоду било насељено не више од 65.000 лица (официри, жандарми, чиновници и други на државној служби повећавају број).