Стање ствари, 22.4.2020, Карлхајнц Дешнер: Степинац захтевао од бискупија тесну сарадњу с усташама

На дан пробоја јасеновачких логораша доносимо одломак из књиге Карлхајнца Дешнера „Политика римских папа у ХХ веку“ посвећен усташама и Алојзију Степинцу

После слома „Државе Божије“ управо фрањевачки самостани у иностранству били су, нимало случајно, прибежишта масовних убица – у Аустрији Клагенфурт, у Италији Модена, али и у Француској. „Сви ти самостани крили су избегле усташе. Свуда су ти зликовци налазили помоћ и подршку католичке цркве. То је било и разумљиво, јер ,делаʻ усташа била су дела католичке цркве.“

Ово уверљиво доказује и улога председника хрватске бискупске конференције, надбискупа Алојзија Степинца. Од првог до последњег часа сарађивао је с режимом, чије су злочине он и његови бискупи „ако и јесу, а оно тек крајње обазриво критиковали“. Већ дан после прокламације Независне Државе Хрватске отишао је Павелићевом заменику, генералу Кватернику – кога су немачком „вођи“ хвалили као „делију“ – и изразио му своје дубоко поштовање. Дана 16. априла приредио је у част Павелићевог повратка ручак у надбискупском двору. На Ускрс је у цркви пожелео срећу „исто тако ускрслој“ усташкој држави. А 28. априла објавио је њој у прилог и пастирско писмо. „Мада су актуелни догађаји веома замршени“, тако то открива Степинац, „иако су фактори који утичу на њихов ток веома различити, ипак је лако разабрати руку Божју на делу“.

На крају крајева, Павелић је већ био објавио рат старокатолицима и Српској православној цркви, што је надбискуп Степинац, наравно, прихватио са задовољством, уз примедбу „да је Павелић одани католик и да црква има потпуну слободу деловања…“ Тако је примас, с амвона загребачке катедрале, објавио оснивање „Независне Државе Хрватске“ и одмах стао да за њено формално признање придобије папу који је, ипак, пошто је недостајало коначно међународноправно решење, у складу с традицијом одржавао контакт и с југословенском избегличком владом. А средином јула 1941. резимира, по Степинчевом наређењу, његов генерални викар Јосип Лах: „Све у свему, овај ординаријат ће настојати да спроведе у живот намере хрватске владе, колико год је то могуће, али само уз резерву коју му не може замерити ни Министарство, а то је: да никада и ни у којем случају не буде повређен највиши закон Христовог јеванђеља.“ „Највиши закон Христова јеванђеља“? Истребљивање иновераца огњем и мачем, као одвајкада. И не би ли изостало и најтише противљење Хитлеру да се он у религијској политици повиновао Риму? Да, можда би онда чак и он, уз Божију помоћ умакао у Јужну Америку и умро у Франковој Шпанији с папским благословом – као Павелић…

Монсињор Степинац захтевао је од бискупија тесну сарадњу с усташама. Наложио је клеру да нарочито свечано прослави годишњицу проглашења „Независне Државе Хрватске“, као и рођендан њеног вође Павелића, захтевајући да се на његов имендан у црквама пева Te Deum. У јануару 1942. године Степинца је Ватикан поставио за усташког војног викара. Скоро 150 свештеника јавило се тада у усташку војску да служе као свештеници. Приликом једног пријема у курији, Степинац је веома благонаклоно оценио ову злочиначки државу: „Био је јако добро расположен и борбено настројен против свих могућих непријатеља наше државе“, јављао је Никола Рушиновић, (други по реду) представник усташке владе код Ватикана. „Предао је Светом оцу извештај на девет куцаних страна. Упознао ме је са основном садржином, и стога Ти могу јемчити да је извештај, што се нас тиче, апсолутно позитиван… Положај у земљи он оцењује повољно и хвали рад и труд владе. О поглавниковим напорима и бризи да се што пре успостави ред, те о његовом верском расположењу и односу према цркви говори најпохвалнијим речима.“

Али чак је и ранији бан велебановине Хрватске, др Иван Шубашић, на једном скупу Хрвата у Питсбургу (САД), децембра 1941, жигосао злочине усташког режима над „братским српским народом“. Лондонски недељник New Review је својевремено писао управо о Павелићу: „Њега једнодушно сматрају највећим злочинцем године 1941.“ А Већеслав Вилдер, члан југословенске избегличке владе у Лондону, јадикује: „Око Степинца се лије братска крв потоцима… ми не чујемо глас протеста надбискупа Степинца, него чујемо како учествује на нацистичким и фашистичким парадама.“

Степинац се у Ватикану саветовао не само с Пијем XII, него и државним секретаром Маљонеом, још неким кардиналима и прелатима, као и са потоњим папом Монтинијем.

Дана 23. фебруара 1942. године председник хрватске бискупске конференције, окружен својим достојанственицима, примио је у Марковој цркви у Загребу вишеструко на смрт осуђеног Павелића и звучним фразама славио оснивање сабора, усташког парламента, коме је припадао и он сам са десеторицом својих духовника. Али „рад парламента“, тако је јављао у Загреб (први по реду) усташки представник при Светој столици, фра Шегвић, „прате људи у Ватикану“ а такође добија места и у извештајима у листу Osservatore Romano.

Маја 1943. године надбискуп Степинац поднео је курији још један меморандум. Нагласио је заслуге усташа у покатоличавању православних, захвалио хрватском клеру, „пре свега фрањевцима“, и преклињао папу да се окрене Хрватима. Јер, њихова млада држава показује „у свакој пригоди да жели остати верна својим католичким традицијама и осигурати бољу и светлију перспективу католичкој цркви у овом делу света“. Степинац је такође писао папи да би могло бити изгубљено не само 240.000 преобраћених са српске православне вере (који су само насиљем и застрашивањем сатерани у незасито крило Рима), „него и цело католичко становништво ових подручја са свим његовим црквама и самостанима“.

Нови (трећи по реду) усташки представник код Ватикана, гроф Ервин Лобкович, извештава о посети хрватског примаса Риму (од 26. маја до 3. јуна 1943): „Према ономе што сам чуо с различитих страна, и према његовим сопственим изјавама, надбискуп Степинац је веома позитивно известио о Хрватској у Ватикану. Истакао је да је прећутао неке ствари, са којима се никако не слаже, да би се Хрватска приказала у што је могуће бољем светлу.“ Лобковић истиче да је „надбискуп“ „оправдавао и образлагао и методе примењене против Јевреја“. Ваља додати да су усташе, уз помоћ клерикалних кругова, умориле и 80 одсто југословенских Јевреја.

Године 1944. министарство рата издало је војнички молитвеник „Хрватска држава“, препун жарких молитви за режим – с надбискуповом дозволом за штампу. Исте године Степинац је од Павелића одликован „велередом са звездом“. А 7. јула 1944. године захтевао је да се „свако још јаче мора дати у одбрану и обнову државе“. А још 24. марта 1945. године примас је објавио посланицу у корист велике Хрватске и понудио своје дворе као прибежиште многобројним политичким убицама, које је полиција гонила. Разуме се да су он и његови бискупи баш тада истицали и једно Павелићево писмо упућено Англоамериканцима у којем је шефу савезничке врховне команде Средоземља, додуше узалуд, нудио усташку армију за борбу против Немаца. Величали су његову борбу против комунизма и нудили се да сада, из све снаге, подрже демократске силе, што су Савезници игнорисали.

Енглези, на положају у Аустрији, ускратили су у мају 1945. године прелаз преко границе за више од 100.000 хрватских војника и још истог месеца преко 10.000 њих било је погубљено код Марибора на Драви, поред осталих масовних погубљења под Титом – што је све, пак, било последица клерофашистичке владавине. Али сам поглавник је побегао. Док се још око 150.000 његових људи борило, побегао је у пратњи главних актера, међу њима отприлике 500 католичких клерика, на челу с бањалучким бискупом Јозом Гарићем и сарајевским надбискупом Иваном Шарићем, који је 1960. године умро у Мадриду. С десетинама килограма опљачканог злата Павелић се склонио у самостану Санкт Гилген код Салцбурга. Потом су га ухапсили Британци, али је после нечије „мистериозне интервенције“ ускоро опет пуштен на слободу. Прерушен у свештеника доспео је до Рима, као патер Гомез и патер Бенарез становао поново у једном самостану, да би као Пабло Арањоз 1948. године стигао у Буенос Аирес, са 250 килограма злата и 1100-каратног драгог камења у пратњи некадашњег Степинчевог човека за везу с Ватиканом, духовника Драгановића, ког му је на располагање ставила Commissione d’assistenza pontifica. После Пероновог пада, др Павелић је 1957. избегао атентат и умакао аргентинској полицији, поново се склонивши у самостану, овога пута код мадридских фрањеваца. Умро је као седамдесетогодишњак крајем 1959, како и доликује у немачкој болници у шпанској престоници, и с папским благословом.

Зар увек добро информисани свети Рим није ништа знао о срамним делима тог човека, његове државе, његовог клера? Ипак су лондонски радио, савезничка штампа, чак и италијанске новине о том извештавали сасвим отворено. Од свих савезничких влада пристизала су протестна писма „намеснику Христовом“. И београдски католички надбискуп, др Ујчић, је „добијао информације о масакрима … из најразличитијих извора“ и „све прослеђивао Ватикану“.

Али Пије XII је ћутао, као и о Аушвицу и много чему другом. Међутим, „Божја и Маријина Хрватска“ била је претежно католички случај. Папин глас ту је имао највећи значај. „На нашој оданости цркви и католичкој вери“, признао је министар богоштовља и наставе Миле Будак, „темељи се цели наш рад.“ Државни вођа хтео је да оствари „државу Божју“. Био је „одан католик“, како је изјавио надбискуп Степинац; сама држава се трудила, опет према Степинцу, „да у свакој пригоди… остане верна својим католичким традицијама“; а римска црква је имала, опет према Степинцу, „потпуну слободу деловања…“

Разуме се само по себи да се у Ватикану знало шта се збива, вероватно тачније него ма где на свету, осим у самој Хрватској. Али сви су се радовали њеној „независности“…

„Језуитска курија верно одражава став Ватикана“, извештава 12. јуна 1942. године језуита Вурстер, секретар усташког опуномоћеника при Ватикану, тајног дворског коморника Његове светости, грофа Ервина Лобковича. ‘Генерал лично воли Хрвате и драго му је што су независни.“ А сам Лобкович саопштава о језуитском генералу: „Примио ме је врло срдачно и поново уверавао да ће ми помоћи на сваки начин. Лако се дало приметити да има много симпатија за нас.“

Много симпатија нашао је папски тајни коморник и усташки изасланик и код њујоршког надбискупа Спелмана, који је у пролеће 1943. године боравио у Риму, имао четири дуге аудијенције код Пија XII и наравно такође био сасвим у току о догађајима у Хрватској. Папин интимус примио је Лобковића и Вурстера „веома љубазно, рекавши одмах на почетку: ,Немате ми шта ново рећи о стању код вас. О свему сам тачно обавештен и добро познајем хрватско питање.ʻ“ Касније је Спелман „поново… нагласио да је о нама врло добро обавештен“, показао „много разумевања“ и чак се „повереник председника Рузвелта“ понудио да овоме однесе хрватску „сиву књигу“ с усташким начелима.

А „одушевљен“ предајом дотичних папира био је и Монтини, потоњи папа, који је при том пожелео „да остварење тих начела успе исто онако лепо као што је успела књига… Он је убеђен да је Хрватска ,бедемʻ против бољшевизма; каже да Света столица то зна и да је у интересу свих да Хрватска задржи садашње границе на истоку. Хрвати се никада не могу помешати са Србима. Али, рекао је и следеће: „Не можете ни замислити колико протеста долази из саме Хрватске због репресалија усташких власти, које не праве никакву разлику између кривих и невиних…“ Монтини је врло добро знао да има „у свету толико галаме против Хрватске“ и питао: „Да ли је могуће да су почињени тако тешки злочини?“ Ипак, усташком отправнику послова је на једној аудијенцији дао првенство „какво припада амбасадору“; то никако није безначајно, ако се помисли да су, како сам Лобковић пише, „у Ватикану сви поступци и најједноставније речи унапред промишљени“.

На много симпатија и разумевања наишли су и код монсињора Тардинија, јединог од водећих чиновника државног секретаријата, који је непосредно познавао Хрватску и Хрвате и о њима, како је рекао, „стекао врло добро мишљење“; толико добро, како је спретно додао пред усташким изаслаником, „да га чуди како се могло догодити све оно о чему ваши непријатељи шире клевете“. Не, „велика бука“ око Хрватске није иритирала Тардинија. Хрватска је била још млада држава, „а млади људи често праве грешке које су судбоносно везане за њихову доб; стога не изненађује што је Хрватска направила такве. То је људски, може се схватити и оправдати… Али памећу, добром вољом и с Божјом помоћи превладаћете све потешкоће“.

„Умереност“ је препоручивао и државни секретар кардинал Маљоне јер се умереношћу може „постићи више него силом“. Други човек Ватикана имао је једнако „нелепе“ вести о католичком гангстерском рају, али је ипак „веома срдачно“ општио с његовим изаслаником. Примао га је „радосно“, примао преко њега поздраве „највећег злочинца 1941. године“ и узвратио их, уверавајући да „Света столица“ не заборавља своје „верне синове“ у Хрватској „јер за њега хрватски значи исто што и католички“, што је и те како тачна идентификација, поготову 1942! Маљоне је много тога сматрао „хвале вредним“ и изразио „још већу похвалу“ јер су „преузвишени бискупи“ хрватски доказали „како је јако у њима осећање одговорности, која под садашњим, тако особито незгодним (!) околностима, пада на њихова плећа“, мислећи већ јуна 1943, како јавља Лобковић, „са жаљењем на судбину хрватске државе после рата“.

Скоро једини међу познатијим именима курије који је био ненаклоњен „независној Хрватској“ био је – поред (ускоро преминулог) кардинала Ерменеђилда Пелегринетија – Лотаринжанин Ежен Тисеран, секретар Конгрегације за источну цркву, који с папом није био у складним односима и током рата био прилично изолован. С пролећа 1942. године примио је усташког отправника послова Рушиновића у четири дуже аудијенције. И већ током првог разговора, 5. марта, кардинал с „лицем Микеланђела“ и „брадом Мојсија“, који је са својим саговорником терао неку врсту игре мачке и миша, изјавио је: „Ви сте, дакле, слободни? Али не радите ли ви све што Немци хоће, исто као што раде сви народи у данашњој Европи?… А када бисте знали шта италијанске власти на обали говоре о вама, сматрали бисте то језивим… Убиства, паљевине, разбојништва, пљачке код њих су свакодневне.“ Рушиновић је, додуше, у другој аудијенцији Тисерану могао замерити неколико „нетачности“, но већ у трећем разговору кардинал му је спочитао број од „350.000“ побијених Срба. „Питао је, шта онда ми можемо приговорити Србима када се сами понашамо према њима горе него што би они то чинили према нама… Даље је казао да гаји више симпатија према Србима него према Хрватима.“

Рушиновић је одлучио да Тисерана више не посећује, „јер видим да с њим бескорисно трошим време“. А кад је његов наследник Лобкович, који је испод првог извештаја свога претходника о аудијенцији само великим словима написао: „Пажња! Непријатељ!“, у децембру 1942. године разговарао с кардиналом, прибележио је: „Након таквих увреда према Хрватској, с Тисераном се више не могу одржавати никакви односи“, не заборавивши да констатује да „Свети отац не дели“ начин „како кардинал Тисеран види политичку ситуацију…“

То је била истина. Папа је управо тих година давао Хрватима једну аудијенцију за другом, усташким министрима, усташким генералима, усташким дипломатама.

Пошто је примио самог поглавника, Пије је примио и његове изванредне опуномоћенике. Најпре у септембру 1941. године фратра Керубина Шегвића, с којим је разговарао много дуже него и са „самим… надбискупима“, ког је питао о „свему“, „што се догађа у Хрватској; особито ме је питао за поглавника и за све друге чланове владе, за њина верска мишљења и њина религиозна осећања“ – увек је то главно! Исто тако је примао и друге Павелићеве изасланике, др Николу Рушиновића, дотле лекара у Риму, и грофа Ервина Лобковића „као увек“, како је извештавао тај изданак једне старе породице чешког порекла 22. октобра 1942, „на крајње предусретљив начин“; „врло љубазно“, каже се о аудијенцији од 31. јануара 1943; а о оној са загребачким градоначелником 14. априла: „Таква част је ретка… У тој дворани се примају државни поглавари.“ Само три дана раније папа је усташком изасланику Лобковићу нагласио „особит значај“ његовог „присуства“ у Риму и рекао: „примите мој нарочити благослов“.

Било је очигледно да Пије XII изнад сваке уобичајене благонаклоности даје предност Хрватима, да им је допуштао аудијенције затражене у последњи час, чак и када нису биле ваљано образложене, при чему се, изнад свега, трудио да „удовољи сваком прохтеву усташа“.