Стање ствари, 24. 5. 2022, Милош Стојковић: Плач Старе Србије – како је „излечен“ македонски раскол

Ако изгубимо и Мајку Цркву нестаће и корена и извора… Српство Старе Србије плаче да ми живи не позавидимо мртвима!

У данима велике радости међу васколиким Српством, поводом великог јубилеја – стогодишњице од друге обнове Пећке патријаршије (Уједињене Српске православне цркве) као и наде за коначно решавање 55-годишње шизме и раскола на епархијском простору СПЦ, у данашњој Северној Македонији, ми Срби из некадашње Старе Србије, нисмо могли а да кроз славље не осетимо и благу горчину и зебњу.

Поучени досадашњим искуством непомињања и недовољне бриге од стране наше отаџбине Србије, ми који смо без очинске заштите отачаства нашег остали још 1941. године, све наде и молитве о нашем опстанку полажемо најпре Господу и нашој Мајци Цркви. На свечаности у Сремским Карловцима, Његова Светост патријарх Српски г. Порфирије је у посланици напоменуо символички значај сабрања и јубилеја баш у овом граду, једном од три седишта српских патријарха (Карловачка Патријаршија је проглашена маја 1848. г. са балкона Магистрата, док је у поменутом Патријаршијском двору обновљена 12. септембра 1920. г.). Простим историјским подсећањем, знамо да су била четири (седишта), и да поред поменутих Сремских Карловца, Београда (модерно седиште), Пећи (историјско), нигде није поменуто СКОПЉЕ као место рођења Српске (Пећке) Патријаршије!

Тадашњи Архиепископ пећки, наследник трона Светога Саве – Јоаникије, на Цвети 1346. године у престоном српском Скопљу (престоница српског краљевства од 1282. г) бива проглашен за ПАТРИЈАРХА СРБА И ГРКА као ЈОАНИКИЈЕ I. Такође у поменутој посланици, Његова Светост помиње годину укидања Пећке патријаршије „1766“, (заправо укинута још 1463. и 1499. године припајањем српских епархија Охридској архиепископији по турском освајању српске Деспотовине Бранковића и Зете Балшића, да би иста била обновљена 1557. г. постављењем Макарија Соколовића за Пећког патријарха), али не и година „1346“ и проглашење те исте српске Патријаршије у поменутом Скопљу.

Да ли је тенденција „авнојске србијанизације“ кроз омеђавање дозвољених седишта патријаршијских, а тиме и историје наше Свете Цркве случајна или није, не можемо судити, али знајући да је Скопљанска митрополија од те 1346. године имала статус „првопрестолне“ (прве по части – као седишту Царства Срба и Грка цара Душана Немањића), и да се те одредбе јасно наводе и у Душановом законику (донетом у Скопљу 1349 и Серу 1354. г), не можемо подвести под „lapus linguae“ Његове Светости, а још мање неупућеност. Прећуткивање Скопља и Душановог завета директно је и кршење идеје водиље обједињавања свих Срба под скут Мајке Цркве као највеће заштите од однарођења Срба и гашења огњишта, а посебно на историјским српским просторима у којима је Немањићка епоха оставила најсјајније бисере српке цивилизације и културе, а чији смо сви ми чувари – кроз помињање и молитву. Душанов завет је свој почетак имао у Скопљу те 1346. године, а кроз бурне векове опстао и до 20. века у доба ослобођења и уједињења Срба и достојног наследника Немањића – витешког краља (тада регента) Александра I Караорђевића – Ујединитеља, који у свом указу од 17. јуна 1920. озакоњује уједињење Српске православне цркве речима: „Ми данас потврђујемо одлуку Св. Архијерејског Сабора Православне цркве… и проглашујемо васпостављање Српске Патријаршије, извршујући тако и други део Душановог завета”. Српска патријаршија је у Скопљу те 1346. године рођена, у Карловцима 1920. обновљена (Душанов завет), Косовски пораз из 1389. је код Куманова 1912. Освећен (Милошев и Лазарев Косовски завет), на Кајмакчалану Српство Карађорђа, Милоша и Његоша одбрањено и Васкрсло (1918), а браћа Мрњавчевићи из Скопља и Сера пре Лазара своје мученичке главе за Отачаство и Христа на Марици (локалитет „Сирф Синдиги“ – „Погибље Срба“ код Једрена) положили (1371).

Где је нестао Душанов завет и да ли смо и ми Срби Старе Србије избрисани из стања свести и наше Мајке Цркве? Гласно плачемо и Богу се молимо да смо у заблуди.

Нову радост пружило нам је Саопштење Светог архијерејског Сабора од 16. маја, којим се успоставља канонски црквени поредак у Северној Македонији на основу одлуке СПЦ-а из 1959 и 2002. године (ова друга година и важећи Томос о аутономији ПОА се експлицитно не помињу) и назнаке решавање 55 година дуге шизме те враћања МПЦ-ОА под окриље мајке Цркве – СПЦ (Пећке патријаршије), нама верницима канонске Православне охридске архиепископије, били су вратили Веру да се везе колевке патријаршије српске и њеног садашњег трона Светога Саве неће више насилно и тако дуго раскидати. Разапети кроз страдање наше Цркве и прогоњени у последњих 20 година са пута истине нисмо желели одступити, а посебно мучени кроз страдање нашег поглавара Архиепископа охридског и митрополита скопског Јована VI. Остајемо и без сазнања да ли су се у поменутом писму покајали за своје бивствовање у расколу, за прогон канонске цркве ПОА и њених верника, те да ли их је Црквени Суд пре ове одлуке помиловао и поништио одлуке САС СПЦ-а из 1967. године. Морамо, а да поново не упитамо нашег патријарха, да ли је овом одлуком помирења са нашим доскорашњим прогонитељима из МПЦ-а заборавља сва патња, страдање, прогон, политички монтирана суђења као и вишегодишња затварања нашег Архиепископа Јована?

Али, како је саопштио патријарх Порфирије у Скопљу – једногласном одлуком Сабора СПЦ дат је благослов за аутокефалност Македонске православне цркве!

Зар су већ избледели насртаји на монаштво, свештенство и вернике, паљења, рушења параклиса и цркава („Одеса“ пре Одесе)? Зар се олако заборавља толика жртва и патња нас канонских верника током претходних 20 година (где су Срби само у мањини), а наш литургијски живот свео на катакомбе, скривена места, станове и бараке? Диоклецијаново време у 21. веку! Слобода и правда нама су далеки снови. Наша је патња дубља и тежа од патње наших сународника у енклавама на Косову и Метохији, тамо су жице, али Српско име није спорно, а Светосавље извире и шири се Васељеном. Како да објаснимо себи и другима да сада треба званично да се збратимимо (да поновимо, без назнака њиховог јавног покајања или извињења) са онима који су хушкали руљу на монахиње и тукли их боксевима, моткама, те бацали сузавац на вернике, уз заштиту полиције и власти наше домовине Македоније. Дводеценијско страдање Његовог Блаженства г. Јована је и велика српска срамота. Довољно је видети колико је тортура утицала на Његово здравље – једва да може да хода! Најмање што је могло да се за њега учини је да се укаже заслужено поштовање и буде важан учесник овог одлучивања и Сабрања (а не споредна и „пензионисана“ фигура, скрајнут и одбачен од свих), али уместо тога вођа доскорашњих расколника Стефан бива награђен давањем легитимитета и „опране биографије“ да наставља даље са досадашњим „чинодејанијем“. Као да није баш његовом иницијативом и знањем, архиепископ Јован био прогоњен као звер. Надамо се, да се надаље, древно, велико, храброшћу, муком и памећу стечено, српско наслеђе како свуда, тако и на југу неће и даље расипати и неповратно нестајати. Време ће показати исход ових одлука, али нажалост, слутимо да се ретко дешава да се поодмакли процеси врате на полазну тачку. Процеси са далекосежним последицама, а које зависе од одлука српског „двоглавља“ (световне и духовне власти, где обично духовна има улогу „слушкиње“ прве), са надом да након истих ми маћедонски Срби нећемо остати само неподобни сведоци лоших одлука „развијања добросуседских односа“, рецидив „неподобне прошлости“ и заложници вечитог жртвовања српства зарад неког новог југословенства и јајачке визије као мерила свих вредности. Вредности које се данас мере шлеперима.

Највећи неспокој и страх код нас Срба Старе Србије изазива ово поклањање „аутокефалије“ нашим прогонитељима и негаторима од стране наше Српске православне цркве. Истим онима који српске задужбине проглашавају као „окупаторске базе“ (нису знали Стефан Немања и краљ Милутин докле ће друг Тито у Јајцу „оцепити“ границу, да су знали држали би се авнојевских граница, да не врше „агресију“), а нас Србе дошљацима након 1912. године. Који нам светитеље по црквама преименују, а у црквама и манастирима осим што их држе отетим, не дају да у њима Молитвом обележавамо празнике наших светаца – ктитора тих истих светиња и владара који столоваше баш на овом простору. Све ове светиње (заједничке свим хришћанима, па и онима који то нису) без имало зазора протеривањем свештенства и верника СПЦ-а присвајају као „македонске“, прећуткујући српске градитеље (античке, вмро-вске, титовске, натовске), чак и костурнице српских дивјунака претварају у подруме и забрањују нам посете јер су ето „окупатори“ (само Срби?). Зар је нама Србима дозвољено само да се кроз јефтине „тотеме“ Светог Саве од картона уздижемо српство и Светосавље? Или су кости наших јунака од Зебрњака до Кајмакчалана мање вредни од камиона брашна, уља и вакцина? Докле ће се Срби и српство Македоније увек жртвовати зарад авнојевског македонства. „Титово Јајце“ као парадигма свег и свја.

МПЦ је до сада призивала „украјински“ сценарио и обраћала се или Бугарској цркви као „мајци“ или Фанару (овде, овде, овде, овде, овде, овде и овде) „источном папи“, а праву мајку Цркву називала непријатељем, негатором, убицама и асимилатором, шовинистима, док поштовање канонског поретка СПЦ сматра за „упад и великосрпске претензије“. Макар и када је у питању протоколарно видео обраћање српског патријарха Порфирија на научном скупу у Скопљу поводом 7 векова од смрти српског краља Милутина.

Македонија је пример свима који сањају да на нашим гробовима остварују своје анти-идентитете и „државне“парацркве. Ми Срби из Старе Србије, који се поред најсветлијих Немањићких задужбина рађамо, живимо и умиремо, тужна срца се прибојавамо да нисмо постали „кусур“ у договарањима са следбеницима расколничке Бугарске егзархије (као и овде, овде), о чему смо ми из СПОНЕ писали и раније у својим анализама о символима и поменима убицама Срба. Ако смо после векова унижавања од вукова који преобучени у јагњад нашу „браћу“ вешто глуме скоро 80 година сведени на статистичу грешку. Молили смо се драгом Господу и Светоме Сави да нас и ово мало не напусти наша Светосавска Српска Православна Црква – Пећка патријаршија, наша последња нада и утеха опстанка!

Православна охридска архиепископија и преко ње јединство са нашом Српском православном црквом била нам је до сада нада и утеха да се Светосавска спона за нас Србе из Старе Србије и на даље неће прекинути. Немојте нам и ту последњу наду узимати. Ако изгубимо и Мајку Цркву нестаће и корена и извора…

Српство Старе Србије плаче да ми живи не позавидимо мртвима!