Стање ствари, 31. 8. 2021, Драган Крстић: Два сведочења о геноциду над Србима [из Архиве]

Крик убијаног, силованог и пљачканог народа морао се ипак чути, иако је режим покушао да му својом прљавом руком зачепи уста

Мање је неизвесно питање чудовишне трагичности судбине западних Срба. Оно ми се наметнуло на почетку белешке, док сам ослушкивао дијалоге телевизијске серије Капелски кресови, које сам чуо као један од опозива улоге Срба у партизанском ратовању у западним деловима Југославије. То је био један од коначних опозива Срба из система, за чију победу су се баш они тако огорчено борили и за коју су имали највеће заслуге. Обично се каже да свако има ону судбину коју заслужује. Али, ти људи заиста ништа нису заслужили од онога што их је снашло. Од почетка рата па све до сада они се налазе у гротлу једне вулканске патологије која куља право на њих и стално их засипа, а то ниједан народ није заслужио. Могао бих навести стотине примера те патологије као сведочења људи који су у тим патолошким догађајима непосредно учествовали као жртве. Намеће ми се у сећању случај једног Херцеговца и његова прича од пре непуних двадесет година.

Тада сам радио у професионалној оријентацији, а он је дошао из „Савезних органа“ да ме пита за податке који су ко зна којој комисији били потребни за неки међународни састанак. Знао сам за те припреме, чак ми је један помоћник савезног министра за рад нудио да учествујем у тим међународним преговорима, а да претходно променим радно место и запослим се у министарству. То је сигурно значило и захтев да се учланим у Комунистичку партију, па сам то одбио, рекавши да не желим да мењам начин живота и рада. Сада је овај представник министарства брижљиво крио од мене сврху нашег разговора, а ја сам прећутао да знам зашто су му ти подаци потребни, и да знам да вероватно страхује да му не преузмем још један излазак у иностранство. Видело се на њему да путује по „капиталистичким земљама“, био је комплетно „буржујски“ одевен, са оделом од скупоценог енглеског штофа. Није био горопадан, али у његовом понашању било је благе надмености према оним нижим у хијерархији, а мислим и да се мало стегао у разговору када је чуо да немам револуционарни педигре. Намерно сам га мало слагао, што је било последица нечег што ме је изазвало у том разговору. На крају разговора готово случајно и успут упитао сам га откуда у његовом говору примесе херцеговачког дијалекта (заиста је лепо говорио, имао је чак и епски тон, али је тај говор био на махове просто унакажен идеолошким језиком), и тада се отворила прича од које је он касније почео да дрхти као у грозници. Рекао ми је да је из Мостара, тачније из једног оближњег села, а пошто сам се ја, годину-две пре тога, вратио из војске коју сам одслужио у Мостару, знао сам како то његово село изгледа из ваздуха. Над тим селима, углавном око Мостара, биле су одређене зоне за летачке акробације, и ја сам их сва добро знао, јер сам за време пењања у зону могао пажљиво да их осматрам – била су лепа, на падинама Подвележја, са једне и друге стране гребена, али и са друге, десне стране Неретве, у питомијем крају. Не сећам се о ком је селу била реч. Мислио сам да је природно што је мој саговорник узбуђен када говори о свом дому рођења. Говорили смо о лепоти тих крајева и ја сам га сасвим нехотице, не верујући да ће ми дати потврдан одговор, упитао да није случајно и он продао имање које ће ускоро постати једно од најлепших туристичких места. На том месту је добио јак тремор руку и ја сам тек тада схватио да саговорник сасвим другачије схвата овај разговор од мене. Седео је преко пута мог радног стола и поигравао се шибицом, али његов тремор руке био је тако јак (личио је на симптом Паркинсонове болести) да му је шибица почела испадати из руку.

Почео је да ми прича како је то имање продао. Током приче почела је чак и вилица да му подрхтава, приметио сам да је блед и да постаје блеђи. Понудио сам му да стане за часак, да му донесем чашу воде. Одбио је то, и наставио ужурбано причу. Наиме, пошто су му сви из породице побијени, замолио је неке своје рођаке у Мостару да му продају очеву кућу и имање. Они су то учинили, али то имање продали су управо ономе ко је непосредно учествовао у покољу његове породице. Био је то њихов први комшија који је и довео групу из оружаних одреда Независне Државе Хрватске за истребљење српског становништва. Када су упали у двориште и када је отац видео са њима свог комшију са којим се одлично слагао, био је донекле умирен. Изашао је у двориште, мајка је видела да они покушавају да га савладају, тада је синовима рекла да брзо беже, а сестру је задржала. Старији брат је отишао на једну страну, а мој саговорник је отишао на јужну страну, у неко жбуње, одакле је посматрао шта се догађа. Отац се борио, али неколико њих је успело да му савију руке на леђа и у том положају, стојећи, заклали су га. Комшија је био један од оних који су му држали руке. Мајка и сестра су изашле да помогну оцу, претпостављале су, вероватно, да њих као жене неће дирати, али и њих су одмах после тога оборили на земљу и заклали. Овог пута комшија није помогао кољачима. Нису их силовали, каже саговорник, мислим да би у том случају изашао из скровишта, овако је све било брзо, док је схватио шта се догађа све је било завршено. Старији брат је отишао у неки партизански одред и годину дана касније погинуо. Никада више после оног искакања кроз прозор и бежања око куће нису се видели, изузев што су чули један за другог и што су се поздрављали. Како је комшија остао некажњен?

Пријавили смо га, каже, браћа од стрица, и ја, и још неки ретки преживели Срби, свима су исто поновили, да је тај човек, несрећник, био заведен, а ми, ето, нисмо довољно ’свесниʻ и не разумемо политику братства-јединства. Знате, наставља, има ту нечег што је ван сваке памети. Моја породица је на том огњишту била неколико векова, а тај комшија, са још неким хрватским породицама, доселио се ту тек негде од окупације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 1878. Наша, српска, староседелачка домаћинства постала су кроз векове потпуно опремљена док су њиховим домаћинствима недостајали неки алати и понешто од кућног намештаја. Говорили су истим језиком и у свему осталом су били слични нама, изузев што су били римокатоличке вере. Памтим те односе од пре рата и знам како се отац трудио да према њима буде љубазан, и како су, уосталом, они узвраћали истом љубазношћу. Само смо ми деца осећали да нешто ту није у реду, осећали смо да нас не воле, чак и њихова деца са којом смо се играли, али и одрасли, знали смо то из њиховог погледа и гласа којим су се нама обраћали. Пре рата, пре него што је ушао у двориште да изврши покољ, тај исти комшија долазио је да позајми корита у којима смо се ми и његова деца купали. То су била стара корита, израђена од пуног дрвета и резбарена, у њима су се купала деца из неколико генерација мојих предака. И тада, при узајмљивању и враћању тих корита, ми, деца, знали смо да ту има нечег погрешног, није нам се то допадало, али старији су се правили да ништа не примећују, њих је било лако преварити, много лакше но децу. Он је дошао да побије ону децу, која су се годинама купала у истом кориту у коме су се купала и његова деца.

Годину-две после рата нисам имао снаге да одем на родитељско имање. Замолио сам рођаке да га погледају. Рекли су ми да је све опљачкано, да се онај комшија после покоља и нашег бекства уселио у нашу кућу, али се лукаво опет вратио у своју кућу годину дана пре краја рата, када је било јасно ко ће победити, а у општини, где су преостали само Хрвати, ту чињеницу користили су као изговор да се ,друг на време поправиоʻ. Сви Срби у околини су били истребљени, понеко ко је случајно преживео био је премештен са службом у неко друго место.

Када сам се најзад усудио да посетим свој некадашњи дом, претворен у стратиште, најежен и спреман на све, отишао сам и до својих некадашњих комшија с идејом да повратим своје старо, резбарено корито за купање. Знао сам да је тамо, и било је, заједно с другим нашим судовима, бурадима и кацама. Нисам ушао у кућу, знао сам да тамо стоје и делови нашег намештаја, али било би то превише, морао бих вероватно да пуцам у те злочинце. Сачекали су ме у дворишту као да је најприродније што сам дошао и што узимам натраг своје ствари. Он се није појавио, али жена и деца јесу и уопште се нису осећали нелагодно што их је неко ухватио у пљачки. Сличан однос имали су и остали Хрвати у околном комшилуку. Ниједан ми се није обратио са радошћу што сам ипак остао жив, нико ми није изразио саучешће, а понеко је мрко окретао главу избегавајући чак и да ми се јави. Као да је било потпуно нормално то што смо истребљени, и као да је ненормално то што сам се ту уопште и вратио или само и навратио. Узео сам оно корито, вратио га у кућу и поново је овлаш затворио. Знао сам да се у њу више нећу враћати. Сада, пошто је у бесцење купио ту кућу, комшија је опет поседовао и оно корито. Замолио сам рођаке, које сам овластио да ту кућу продају, да разговарају са њим да пониште уговор, да му врате новац и да му дају на мој рачун и извесну одштету, али он је то одбио. Кажу ми рођаци да се он понаша као да је најприроднија ствар на овом свету што је њему припала та кућа и да показује чуђење што то неко уопште и покушава да оспорава.

Разумео сам ту патологију, чак и онај њен вишак о ком он није говорио. Он је имао на уму патологију једног низа појединаца, припадника одређеног народа, који у оквиру националне идеологије сматрају да је сасвим природно убијати појединце, припаднике другог народа, и одузимати им имовину. Није споменуо још ширу патологију да је читав послератни режим прихватио идеологију сличног општег обрасца и сличног садржаја, и то с двоструким, троструким убрзањем. Све што су Хрвати и други изгоном, убијањем и пљачком Срба стекли, режим је прихватио као завршену чињеницу, забранио исправљање неправди и свако ислеђивање кривице, идентификујући се са починиоцима злочина. Тај континуитет најширег могућег непријатељства према Србима режим је покушавао да сакрије перманентним идеолошким кампањама које су биле дивергентне у тврдњама, али с увек конвергентним циљем – да прикрију наставак геноцида над Србима. Једном је то била прича о „братству и јединству“ свих са свима, без обзира ко је над ким починио какве злочине, други пут је била хистерична дрека о злочинима Срба над другима, лажна, наравно, а при том стално је провејавала теза Коминтерне још из двадесетих година о поробљивачкој, експлоататорској, „унитаристичкој“ и свакој другој негативној улози Срба и Србије у предратној Југославији. Не би у томе било морбидног и морбогеног да је у том великом ратном метежу и грађанском рату победио националсоцијализам, било у европским (Немачка), било у југословенским (Хрватска) размерама. И један и други националсоцијализам били су изразито антисрпски, и у том случају била би реч о континуитету одређених образаца мишљења и њихових садржаја. Овако, јавила се пуна противуречност између садржаја ратних и грађанских (верских) сукоба и његових исхода, који су потпуно супротни претходним садржајима. Сви победници постали су поражени, велики број поражених ликовали су као свемоћни победници.

Све оно што је у том страшном рату као садржај било поражено, и што је од највећег дела човечанства било оцењено као патолошко, људски и историјски, заживело је у послератној Југославији и постало основа за све оно што се у њој догађа. Ни ту се историјска перверзија није задржала. У том изокретању природно датих односа учествовали су управо они који су допринели да једна људска и историјска наказност буде побеђена, а затим су се ти исти људи претворили у оне који су знатно допринели да се поражени преко ноћи претворе у победнике, служећи безрезервно ономе против чега су се тако огорчено борили.

Не изводим ове закључке на основу једног наведеног случаја. Имам на уму многе сличне приче непосредних сведока. Догађаји и судбине које они описују протежу се широко, обухватајући простор на коме су живели Срби. Не могу све догађаје које знам овде споменути, јер би то била огромна и злосрећна књига. Уосталом, за те догађаје, и многе друге, које не знам из личних прича, или их уопште не знам, постоји још неколико стотина хиљада живих, страшних, мрких сведока, а нешто о њима је чак и објављено у послератној јавности, мада са много превара, које је требало још једном да обману страдалнички народ о природи геноцида који је над њим почињен. Крик убијаног, силованог и пљачканог народа морао се ипак чути, иако је режим покушао да му својом прљавом руком зачепи уста, допуштајући само пригушени лелек, претварајући тај очајнички грцај у изопачени и понекад неразумљиви шапат.

 

Од свих туробних сећања на исповести које ми сада навиру, изложићу једно, такође везано за једног од носилаца послератног режима. Догађаји о којима је реч одиграли су се на другом крају Југославије, у једном другом менталитету и другачијем историјском контексту, али су имали онај исти страсни, суманути, патолошки карактер неизмерне мржње према Србима.

Оно мноштво сведочења о тој мржњи и почињеним злочинима над Србима обухвата веома разноврсне историје случајева, који указују да је било нечег универзалног у општем и свеобухватном антагонизму према бићу Срба као таквом, а у тај историјски талас уништења можда би се могли сместити и сами Срби, онај њихов део, који је такође учествовао у истребљењу Срба, и о којем сада и овде говорим. То су били несвесни процеси, који сада прелазе у свест и као јасно сазнање се поново, као посебни вид самоуништења, сваљује на биће Срба. Пошто се довољно крећем у друштву београдских интелектуалаца, и то оних који доста слободно говоре у тим затвореним круговима, сведочим да се тим питањима нисмо бавили, да смо их једва дотицали, а онда бежали од њих као од нечега што изазива исконски страх. У свим тим процесима, баш у њиховој општости, има нечег застрашујуће фантастичног. То није обична загонетка која би се лагодно могла разрешавати.

 

По тој фантастичности и близини с митским садржајима памтим једну причу из почетака педесетих година на нашем спортском аеродрому Лисичји јарак. Тог лета у програме Аероклуба убацили су се полазници Удбине школе, која је предвиђала скакање падобраном, а неки од припадника тајне полиције били су под различитим изговорима укључени у течајеве моторног летења. Пошто су целог лета долазили на аеродром, са некима од њих сам се упознао, мада смо се сви знали по неким надимцима. Нешто пре тога, и у то време, знали смо да су неки из тајне полиције убацивани падобраном у суседне земље (Мађарску, Румунију, Бугарску), или да су пребацивани тамо авионима са слетањем на територију (совјетским авионом ПО-2, које смо и ми у Аероклубу имали).

Појављивали су се на аеродрому и неки средовечни, за нас старији људи, који се нису бавили летењем нити су скакали падобраном. Једног дана ме један од њих задржао у разговору. У полушаљивом тону говорио ми је да зна да сам добар летач, да је штета што се бавим искључиво спортским летењем и да би могао и другачијим летовима да се бавим. Ни сада не знам на шта је мислио, али тада ми се учинило да наводи разговор на пребацивање агената и брзо сам прекинуо разговор, не сећам се како, вероватно својим стандардним изговорима да не мислим да се бавим летењем професионално. Од тада сам избегавао не само разговоре, већ и сусрете са таквом врстом људи на аеродрому када год је то било могуће. Једног од тих дана био сам у зони за акробације, слетео и довео авион до хангара, док су моји другови из Аероклуба остали на писти. После читавог сата у акробацијама, уши су ми се заглушиле од наглих промена висине и да бих избегао разговор док ми се слух потпуно не врати, нисам се придружио већој групи око хангара, међу којима је било доста питомаца Удбине школе, већ сам сео поред једног кога нико није добро познавао, само смо претпостављали да је један од „оних“, па га нисмо много ни запиткивали. Он се са нама ретко дружио и тада ништа није говорио о себи, а знали смо да није студент. Само ми је једном рекао да је из околине Урошевца, и ја сам га после тога звао „Урошевац“, на шта се он и одазивао – нисам му знао ни име ни презиме, мислим да су га други звали по неком надимку. Био је лепог, нежног изгледа, више је личио на девојку но на младог човека, ћутљив и повучен, а још више би се повлачио слушајући понекад грубе вицеве на рачун неког од нас. Сео сам поред њега рачунајући управо на његову ћутљивост, не слутећи да ћу ступити у један тежак разговор. После тог разговора само смо се успут видели неколико пута и онда је сасвим ишчезао. Нисам сигуран и да је био код нас на обуци, и да ли је обуку у летењу негде уопште и завршио, мада је било очигледно да је због нечег био везан за аеродроме и летење.

Седајући поред њега на ниску, импровизовану клупу, реда ради упитао сам га зашто је опет усамљен. Са снебивањем је нешто промрмљао као одговор, заглушен нисам то добро ни чуо ни разумео, а онда ми је са мешавином резигнације и огорчења гласније пребацивао да живим исувише лагодно, да се заједно са још неким Београђанима понашам раскалашно, да нас није брига за све што се одиграва око нас. Осетио сам правац његових прекора и знао сам да за ту или неку сличну депресију и за још већу усамљеност има барем довољно разлога. Разговор се некако наставио. Како ми сада изгледа у сећању, нисам сигуран да се све баш тако одиграло и док пишем ове редове, прибојавам се да има у том сећању превише гешталт уравнотежености и логичности, можда бих све то у неком другом гешталт сету видео у сећању у неком другом облику. Али за следећу причу мог саговорника прилично сам сигуран да је у основној конструкцији тачна у репродукцији, и да сам јој у сећању вероватно више одузео но додао ради гешталт симетрије. Била је то прича која је требало да образложи његову усамљеност међу људима и по томе је имала неку рационалну улогу, али по свом садржају била је ирационална.