Стање ствари, 31. 8. 2021, Драган Крстић: Два сведочења о геноциду над Србима [из Архиве]

У неком селу у околини Урошевца живео је са родитељима и нешто старијом сестром (мислим да је имао и старијих сестара које су се поудавале и отишле у друга места, он је био син јединац, последње дете). Оца су му убили када је отишао у своју шуму да накупи дрва за зиму. Није ми говорио датуме, само се из описа може закључити да је то било у касну јесен 1941. Шиптари су им и пре рата крали дрва из те шуме, а сада је оца неко у њој или у близини убио. Мајка му је забранила да иде и потражи оца, или да нађе његов леш и да га сахране. То су опрезно покушале комшије Срби, али нису могли тражити леш у многим жбуновима и гомилама лишћа, и тако је отац остао несахрањен.

Од тада мајка није спавала. Ја сам спавао и трзао се у сну и будио се, а она је увек знала кад сам будан и питала ме у страху куда ћу, куда намеравам да одем, а ја никуда нисам хтео да идем, и знао сам што и она, да Шиптари траже пре свега мушку главу, да је неко одлучио да присвоји наше имање и да зна да мене прво мора убити. Мајка је само дању мало дремала. Нисмо се могли кретати, ни у селу ни у дворишту, само накратко и за оно најнужније. Боравили смо готово стално у кући, и мајка је прилегала одевена и помало дремала или спавала. Од онда никада више ни ја нисам заспао као што сам то некада могао. Мучило ме је издајство према мртвом оцу. Покушавао сам некако да оправдам то издајство, али није вредело. Черечење леша мог оца од паса или вукова прати ме и дању и ноћу све до данас.

Све српске породице биле су у том селу неколико векова, а све шиптарске породице насељене су силом за време Турака и нису биле ту дуже од једног столећа. Њихов насилни статус дао им је општи образац понашања да и даље имају право на насиље и да све може бити њихово ако су довољно безобзирни. У кући смо знали да је оца убио неко из села са уверењем да је она наша шума његова, и да ово наше имање може лако постати његово. Био сам дечачки огорчен што у кући немамо ништа од оружја, никада га нисмо имали, нисмо имали ни већи кухињски нож. Отац се није бавио ловом, а мислио је да је довољно бити добар човек и услужан комшија да би био безбедан од насиља. Сестра је слично мислила. Туговала је за оцем, али се чудила мајчиним и мојим плановима за бекство у случају опасности. Мајка и ја знали смо да нам предстоји још једна несрећа, нисмо је сматрали ни већом ни мањом од смрти оца, већ само завршном, неповратном, после које ништа више неће постојати. Мајка ме је преклињала да учиним све да сачувам живот.

Када се појави група људи у дворишту, говорила ми је, то ће бити знак да су решили да узму имање, а пре тога, као мушку главу, морају те убити. Нас жене вероватно неће дирати, само ће нас избацити из куће, а ми ћемо отићи код неког, а затим у избегличке логоре у Србију. Тамо ћемо се наћи. Кад се појаве, одмах побегни иза куће и даље у воћњак. Сачекај мало – ако одмах оду, врати се, а ако се дуже задрже, немој се више враћати, иди код рођака у Урошевац и нека те он пошаље у Србију. Примио сам њену заклетву, али не због тога да породица сачува једину преосталу мушку главу. Обећао сам мајци да ћу тако поступити, али са планом да једино тако мој отац може бити освећен, јер једнога дана једино ћу ја трагати за његовим убицом. Знао сам да је тај подлац ту негде, око нас. Већ смо чули за сличне случајеве у оближњим местима и знали смо да се убица неће лично појавити у нашем дворишту, већ да ће послати неку групу из другог места да нас докрајче, а он, убица оца, појавиће се касније да запоседне делом своје велике породице наше напуштено имање. Рат је још трајао, Шиптари нису били сигурни у исход рата, и унапред су рачунали да ће им бити потребан алиби. Ако се рат заврши неповољно по њих, он ће рећи да је у оскудици, због велике фамилије само привремено запосео напуштено имање, а после, ако не буде наследника који би се на то имање вратио, може то имање откупити у бесцење. Тог убицу морао сам наћи.

Појавили су се у смирај дана, по подне, тада се рано смркавало (није ми рекао када је то било, вероватно у пролеће или јесен 1942). Била је већа група, њих двадесетак, по начину уласка у двориште видело се да су добро обавештени да немамо оружје и да им не прети никаква опасност. Мајка ми је дрхтавим, спуштеним гласом рекла да бежим одмах, да ми не треба ништа, да не узимам ништа, да се не поздрављам. Стајала је спуштених руку, погнуте главе и гледала негде у страну, смирено, као да јој се никуд није журило. Сестра је седела на кревету, држала је руке у крилу. И она је деловала непокретно, гледала ме је широким, укоченим погледом. Пси су лајали, одјекнуо је један пуцањ, са оклевањем сам отварао прозор. Мајка је молећивим гласом, тихо, готово шапатом рекла: „Одмах иди, молим те“. Искочио сам кроз прозор и отрчао далеко, накрај воћњака. Имали смо велику окућницу, коју је отац испресецао оградама да стока не би правила штету. Цело имање било је запуштено. Нисмо смели више да идемо у шуму, па смо секли воћке да бисмо набавили дрва, а делови крошње остајали су у дворишту и воћњаку. Трава и коров су нарасли, нарочито око ограда, где је било и жбуња. Ту сам се сакрио ослушкујући шта се догађа. Није било вриске, то сам и очекивао, знајући да мајка неће вриштати ма шта се десило, и да ће се слично понашати и сестра. Одјекнули су још неки пуцњи, а ја сам се тешио да убијају наше псе.

Завладала је тишина. С времена на време, погледавао сам да ли неко иде према мени. Нико није долазио, све је изгледало смирено. Полако је наилазио сумрак, и до мене су почели да допиру неки повишени гласови, личило ми је то на махове на неку песму, помешану са арлаукањем. Да бих видео шта се дешава у предњем делу дворишта, морао сам направити велики лук и пребацивати се од жбуна до жбуна и од ограде до ограде. То што сам видео било је као у сну, и као што се сан не може испричати, ни тај догађај сe не може описати. Покушавао сам безброј пута то себи јасно да испричам, и покушао другима да опишем, и никад нисам успео. У дворишту смо имали један велики четвртасти камен, довољно висок да је могао послужити за послужење и јело. Око тог камена отац је лети понекад дочекивао госте, а некад смо и ми за њим ручавали. За тај камен била је везана легенда да су се на њему причестили војници пре поласка у Косовску битку, али отац није веровао у њу, јер је сматрао да таквих камена има у многим двориштима по косовским селима. Мислим да су неки Шиптари из мог села ипак веровали у ту легенду, а сви су се слагали да тај камен ту стоји од давнина. Када сам се обазриво привукао једном жбуну поред ограде одакле сам могао да видим шта се у дворишту догађа, и када сам погледао у том правцу, видео сам да на њему лежи моја сестра. Четворица Шиптара држала су је сваки за једну руку или ногу, раскречили је преко тог камена. Један је силовао, око њега је била групица Шиптара, одмах до њега близу, тако да га нисам могао видети. Неки од њих су нестрпљиво поцупкивали ногама, слично као кад мала деца поцупкују ногама да се не би упишали. Неки су ишли у круг око тог камена, подскакујући на једној нози, певајући неке шиптарске песме и подврискујући. То је била она бука коју сам чуо у претходном скровишту, вероватно су са тим ритуалом раније почели, мислим да је то представљало неки осветнички ритуал према камену на коме су се по легенди причестили косовски јунаци. Један се издвојио, ухватио је пушку за врх цеви, и са њом се окретао укруг замахујући пушком. Помислио сам да је он пуцао у моју мајку. Било ми је јасно да је убијена, да лежи негде у кући, и то је било једино утешно у целој сцени. Неки други Шиптари, вероватно понеко од мојих комшија, стајали су наслоњени на ограду, смејали се гласно због ко зна каквих и чијих упадица, и гласно довикивали нешто оном који је долазио на ред за силовање.

Сестра је лежала непокретно, било је очигледно да је у несвести. Није се трзала и Шиптари су је сасвим овлаш држали раскречену за руке и ноге. Било се већ доста смркло, тешко су се разазнавале и силуете људи. Видео сам да су је Шиптари који су је држали пустили и како су се њене руке и ноге немоћно спустиле дуж ивице камена. Из групе која се још увек мувала око сестриних ногу одјекнуо је пуцањ и сестрино тело је као тамна мрља на светлијем камену поскочило и поново пало на њега. Мислим да су јој пуцали између ногу, дуж тела (није хтео да каже реч вагина). Нису је ни погледали. Почели су да се скупљају у гомилу ради одласка. И комшије са ограде су почеле да се разилазе.

Тек тада сам приметио да сам све време повраћао. Приметио сам псе који су лизали оно што сам повраћао и који су, пошто сам мировао, лизали и са мојих ногу и ципела оно што је пало на мене од повраћања. То су били пси луталице, вероватно су ме знали из виђења, нису се плашили и нису на мене лајали. Моји пси су били побијени, и они су то знали, па су слободно ушли у окућницу, али нису хтели да уђу у само двориште, где би за њих било више хране. Пси осете покољ људи и не желе да му присуствују, уклоне се мало даље и из даљине посматрају шта се збива, то су ми још неки касније потврдили. Када се убице уклоне, неки пси приђу месту покоља и ако су веома гладни лижу проливену крв, а никада не једу топло људско месо. Само ретки од паса дођу касније и ако су на смрт изгладнели једу месо са хладних лешева, али самом покољу никада не присуствују. Ако није посебно дресиран, ни најљући пас неће присуствовати људској смрти или патњи.

Тада ми је било разумљиво што су пси одбили да присуствују масакру моје породице и што ме нису издали, за разлику од људи-убица и комшија који су дошли да посматрају масакр и да га са кикотањем и добацивањем охрабрују. Разумео сам и личну заклетву да морам остати жив и да се овде морам вратити. Мада су убице и њихова публика отишли, нисам имао смелости да се вратим у кућу и да тамо затекнем леш мајке. Упутио сам се рођацима у Урошевац да им кажем да сахране мајку и сестру. Већ је било сличних случајева, Шиптари су такве сахране дозвољавали због могућности избијања заразе, и том приликом су се сви и у општини и у комшилуку правили да ништа не знају о том убиству и да са њим немају никакве везе.

Када сам се после рата вратио, то исто се поновило. Нико ништа није видео, нити је знао за убиство, само је понеко касније видео сахрану или нешто начуо о смрти породице, не о убиству. Обишао сам имање, све је било запуштено, шума и воћњаци полупосечени, кућа опљачкана и полуразрушена. Кад сам прилазио оном камену, почео сам поново силовито да повраћам, скоро да сам се овог пута загушио. Скренуо сам и отишао до оне ограде на коју су биле наслоњене моје комшије које су посматрале силовање сестре. Ограда је такође била полупорушена, само је тај део остао углавном читав. Наслоњен на ограду исповраћао сам се и некако смирио, али нисам смео више да приђем оном камену. Било ми је јасно да овде не могу остати, али и да се никада нећу моћи растати од свега што се догодило. Прати ме и смрт оца коју нисам видео, само је замишљам, и још горе се осећам када замишљам како је његов леш несахрањен трулио те зиме и како су га изгладнеле звери черечиле. Јасно видим и смрт мајке. Рођаци који су је сахрањивали рекли су ми да су је нашли са великом рупом од пушчаног метка у грудима. У то време Шиптари су убијали оне које нису хтели да муче на тај начин што су жртву двојица држала за руке, разапињући је као на крсту, док је трећи пуцао из близине у правцу срца. Знам да је мајка без речи стала пред њих, да их није молила и да их није ни питала шта раде.

Убиство сестре видим и у сценама које иначе нисам видео, можда ми се то што нисам видео чешће јавља у представи од сцена које сам гледао. Када су је извлачили из куће, да ли је ипак почела сумњати да јој неко може зло нанети? Сигуран сам да се убрзо онесвестила чим су је положили на онај камен и почели разапињати. Чујем тада и неке гласове, јецај сестре док је била на оном камену, мада сам сигуран да из оне даљине нисам могао чути тај пригушени, у грлу застали крик, тај тихи грлени плач. Тај глас који чујем, он ми је најтежи. Визије оца, мајке или сестре још могу да избегнем или отклоним, али глас остаје или ми се пришуња из тишине и својим муклим јецањем зауставља све у мени, морам да га чујем. Најтеже ми је када сам сâм у соби, а овако, када сам међу људима, лакше ми је, мада морам да се повлачим. Када су се малопре неки овде гласно засмејали, у мене је грунуо онај кикот Шиптара, посматрача са плота, који су тиме поздрављали тренутак када је један Шиптар силазио, а други се пео на моју сестру. Ти си, изгледа, једини који овде примећујеш како се ја повлачим, али ни ти ништа не разумеш од онога што се свима нама, а не само мени догодило.

У опису његове приче има, наравно, много мојих речи, а и скраћивања, јер је његова прича имала много више детаља и узгредних напомена. У то време већ смо чули за сличне судбине, са много патолошког садизма, који је био утолико теже разумљив што је долазио од људи с којима су Срби нешто пре тога живели у пристојним комшијским односима. Вероватно да они који нису били непосредне жртве тих свирепости нису могли у пуној мери схватити тежину тих судбина, али су ипак понешто разумевали од онога што се догодило и што се догађа. Тај наставак геноцида над Србима најпре се огледао у режимској заштити злочинаца и обезбеђивању да се они и даље користе плодовима својих патолошких злочина, што је и самом режиму давало печат не само криминалности, већ и патологије. Неке од преживелих жртава биле су свесне наставка злочина, а неке нису. Ова прича нагло се прекинула при свом крају и остало је потпуно неразјашњено шта је било са злочинцима и плодовима злочина. Из других прича знамо да су Шиптари „размењивали“ убиства Срба тако што је једна група одлазила у друго или треће село и тамо убијала одређену српску породицу, вршећи услугу суседној шиптарској породици која је на том месту требало да се прошири, а затим је из тог села организована група Шиптара која је одлазила у оно прво село и тамо враћала услугу убијајући неку другу српску породицу, на чије имање је требало да се прошири одређена шиптарска породица.

Све то било је познато још за време рата и не би представљало никакав проблем да се испита, али режим је то одбијао, и сваког ко би инсистирао на тражењу кривца осуђивао као „великосрпског елемента“, „четника“, или, уопште, као српског националисту, што је било крајње опасно, јер је такве режим „ликвидирао“ (убијао) по кратком поступку, чиме је потпуно настављао шиптарске злочине. Мој саговорник био је један од оних стубића на којима се држао управо тај режим, и не само што није смео да истражује и кажњава кривце за пропаст своје породице, већ је морао сурово да гони оне који су захтевали правду. Разуме се да ни он сам није могао проћи некажњено – не институционално, већ горе, психолошки. За то огрешење о правду и истину морао је платити најскупљу цену одричући се своје егзистенције и своје унутрашње слободе. У њему је настао школски случај расцепљења личности с типичним акустичким халуцинацијама. То још није била класична схизофренија, али је била јасно наговештена. Не знам шта је касније са њим било, нестао је из наших сусрета и видика. Можда је некуд отишао са својом службом и повукао се из додира у којима смо могли нешто чути о њему, али не бих се изненадио ако је потонуо у неком азилу за душевне болести, или ако је рано завршио свој живот неким од многобројних облика аутодеструкције, лагане и заобилазне, или непосредне и брзе.

Цео тај случај има своју присну аналогију са читавим послератним режимом који је настао на геноциду против Срба, а затим је парадоксално свој опстанак потражио у наставку прогона Срба и заштити свих злочинаца. Само су се Срби борили против једног и другог тоталитаризма, и зато су и били њихове жртве. Постоји и аналогија са друштвеном патологијом која се морала операционалисати у конкретном случају и кроз индивидуалну патологију. Мој саговорник био је на граници схизофреније, са акустичким халуцинацијама, и као такав представљао је важан део институционалног система, што је давало легитимитет његовој болести. Колико је таквих случајева било обухваћено институционалним механизмима власти, и колико су такве индивидуалне болести ушле у садржај друштвеног понашања, затварајући круг опште патологије, јер су се друштвена и индивидуална патологија додавале једна на другу?

 

 

Драган Крстић, Психолошке белешке 1974-75, Балканија, Нови Сад, 2016.

 

О аутору

Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен у Београду, у грађанској породици коју су нове власти после рата сматрале „класно непријатељском”. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији, после избацивања због ’вербалног деликта‘. Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом. Студије је отпочео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао је 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Био је запослен у Саветовалиште за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истовремено предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1987. изашло прво издање његовог капиталног „Психолошког речника“, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред већег броја радова, објавио и уџбеник о учењу и развоју, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот-аматер.