Стање ствари, 7.2.2018, Никола Н. Живковић: Сајмиште је било претворено у немачки логор

Рецензија књиге „Историја Немачког министарства иностраних дела – немачке дипломате у време Хитлера и Западне Немачке“ (Eckart Conze, Norbert Frei, Peter Hayes und Moshe Zimmermann: „Das Amt und die Vergangenheit: Deutsche Diplomaten im Dritten Reich und in der Bundesrepublik“; Verlag: Karl Blessing Verlag; 2010 München, S. 879)

Савезна Република Немачка, као што се види, превео сам као „Западна Немачка” да не дође до забуне. Јер и данашња уједињена Немачка има исто име. А књига се бави историјом немачке дипломатије између 1933. и 1970, а она се не односи на Демократску Републику Немачку, дакле Источну, већ на Западну, са главним градом Боном. Чим се књига појавила, изазвала је велико интересовање јавности. Недељама и месецима по штампању тог обимног дела (скоро 900 страна) водила се жучна дискусија како у немачкој стручној штампи тако и у најугледнијим немачким новинама. Године 2012. књига је штампана у џепном издању (Pantheon, München, 2012). Осврнућу се само на најважније моменте те полемика, док ћу највише простора посветити, разуме се, оним деловима књига које говоре о односу Немачког министарства иностраних дела према Србији и српском народу.

До сада је после Другог светског рата написано неколико запажених радова на ту тему:

• Gerald Reitlinger, The Final Solution. The Attempt to Exterminate the Jews of Europe, 1939-1945, London 1953;
• Paul Seabury, The Wilhelmstrasse. A Study of German Diplomats Under the Nazi Regime, Berkeley und Los Angeles 1954;
• Léon Poliakov und Joseph Wulff, Das Dritte Reich und die Juden. Dokumente und Aufsätze, Berlin 1955;
• Raul Hilberg, The Destruction of the European Jews, New York 1961;
• Christopher R. Browning, The Final Solution and the German Foreign Office. A Study of Referat D III of Abteilung Deutschland 1940-1943, New York 1978;
• Hans-Jürgen Döscher, Das Auswärtige Amt im Dritten Reich. Diplomatie im Schatten der „Endlösung“, Berlin 1987.

Студија четворице историчара настала је као резултат једног скандала, а њега је изазвао тадашњи немачки министар иностраних дела Јошка Фишер. Наиме, године 2004. умро је један немачки амбасадор по имену Франц Крапф (Franz Krapf). Уобичајeно је да се у интерним списима помене преминули колега и да се са неколико лепих речи опише његов живот и вишедеценијски рад у служби немачке дипломатије. Фишер је, међутим, одбио да то учини. То је образложио чињеницом да је Крапф не само био члан нацистичке странке, већ да је носио униформу есесовца (SS).

ФИШЕРОВА КОМИСИЈА

Овај потез Фишера изазвао је талас протеста у Немачком министарству иностраних послова. Када је већ одбила „фирма“ да објави читуљу, нашло се неколико његових колега и, сада као приватна лица, сакупили новац и немачки медији су је објавили. Фишер је то оценио као провокацију, те је решио да сазове комисију историчара. Дао им је задатак да оцене рад немачких дипломата у време Трећег Рајха.

Образложење је гласило, да је студија потребна јер недостаје један репрезентативан општи преглед историје „АА“, како се скраћено на немачком пише Немачко министарство иностраних дела (Auswärtiges Amt).

Због чега је ово поглавље немачке недавне прошлости тако контроверзно? Зато што се међу свим немачким институцијама Трећег Рајха АА сматрао најмање „зараженим“ вирусом нацизма. Тако многе није ни чудило да је велики број дипломати из Хитлеровог доба кратко после конца Другог светског рата примљен у дипломатију Западне Немачке (формирана 1949), или, како њен пуни назив гласи, Савезна Република Немачка (Bundesrepublik), са главним градом Боном (Bonn).

Студија је резултат рада четворице међународно признатих историчара: Концеа, Фраја, Хејса и Цимермана (Eckart Conze, Norbert Frei, Peter Hayes und Moshe Zimmermann; на слици изнад са Гвидом Вестервелеом који је у средини). Екарт Конце је професор историје на универзитету у Марбургу. Објавио је запажену књигу Die Suche nach Sicherheit. Eine Geschichte der Bundesrepublik von 1949 bis in die Gegenwart, München 2009. Норберт Фрај је професор универзитета у Јени (Universität Jena). Коаутор је дела које је изазвало велико интересовање Flick. Der Konzern, die Familie, die Macht, München 2009. Питер Хејс је амерички професор и то са Northwestern University Evanston, Illionois. Аутор је књиге Handbook of Holocaust Studies, Oxford 2010. Моше Цимерман, израелски историчар, професор је са Хебрејског универзитета у Јерусалиму. Његово најважније дело зове се Deutsche gegen Deutsche Das Schicksal der Juden 1938-1945, Berlin 2008.

ДИПЛОМАТИЈА И ЈЕВРЕЈСКО ПИТАЊЕ

Одмах на почетку књиге, у предговору, аутори скрећу пажњу да је резултат њиховог рада поразан за АА. Наиме, у новој Савезној Републици Немачкој дуго се неговао и чувао мит о „посебној улози Немачког министарства иностраних послова током Хитлерове диктатуре: већина дипломата из времена Хитлера и Рибентропа били су заправо тајни противници нацистичке диктатуре. Но они су остали на својим дужностима како би спречили да се догоде још страшније ствари. Поменути аутори верују да им је пошло за руком да овај мит, ову легенду, заувек сахране и униште. Четворица историчара верују да су пронашли довољно докумената који показују и доказују да Министарство иностраних дела у Берлину или, како се популарно зове, „das Amt in der Berliner Wilhelmstraße“) од самог почетка активно учествовало у систематском уништавању Јевреја.

Чињеница је да је после 1945. веома мали број немачких дипломата због таквог криминалног понашања одговарао пред судом. Зато се и могло догодити да су многе Хитлерове дипломате наставили да раде свој посао и после проглашења СР Немачке. Конрад Аденауер јасно је казао да у Бону не жели рестаурацију нацистичке дипломатије из берлинске улице Вилхелм, већ да је њему изнад свега стало да основу дипломатског кадра чине „искусни службеници старе пруске школе“. Када су Аденуера питали због чега је из старог режима преузео толико број дипломата, одговорио је следеће: „Човек не просипа прљаву воду, ако нема чисте“. Идеја је била да се из службе искључе само компромитоване дипломате који су свим срцем прихватили нацистичку идеологију. Да ли је то урађено темељно, доследно и како треба, то је друго питање.

Главна замерка, што се концепта и садржаја тиче, односи се на чињеницу да су четворица историчара главну пажњу посветили улози АА у уништавању Јевреја. Као да у рату нису страдали и други. О томе убедљиво говори књига Керфера (Daniel Koerfer: Diplomatenjagd: Joschka Fischer, seine Unabhängige Kommission und Das AMT). Он замера четворици аутора да нису написали „подрубну и свеобухватну историју Немачког министарства иностраних дела у време нациста, већ су се искључиво ограничили на проучавање геноцида над Јеврејима и немачкој дипломатији, која је била укључена, па и активно учествовала у том послу.

Керферова замерка је тачна. Процентуално је, на пример, страдало далеко више Белоруса, него Јевреја. Као резултат Немачке агресије, Руси су изгубили преко двадесет милиона људи, док су Срби страдали отприлике као и Јевреји, ако се узме у обзир процентуални губици. Па ипак, Запад, па и ова књига, када је реч о страдању у Другом светском рату, у деведесет одсто случајева говори само и искључиво о Јеврејима. Није добро да се ствара листа жртава првог и другог реда. То, најзад, није добро ни за саме Јевреје.

Но једну ствар ниједан озбиљан историчар не може да порекне, а то значи да је das Auswärtige Amt био у великом броју случајева директно одговоран за злочине које су се догодили у време Трећег рајха“.

ДИПЛОМАТЕ И ОТПОР ХИТЛЕРУ

У уводу књиге даје се биографска скица немачког дипломате Фрица Колбеа (Fritz Kolbe). Он је један од малобројних државних службеника који је 1933. дао оставку јер се није слагао са политиком Адолфа Хитлера. После Другог светског рата Колбе није могао да се поново запосли у западнонемачкој дипломатији јер је „своју отаџбину у тешким временима оставио на цедилу“. Словом, дипломате из времена Хитлера и Рибентропа спречиле су Колбеа да се запосли у дипломатији Западне Немачке.

Четворица аутора књиге почињу годином 1933, када је Хитлер дошао на власт. Притисак нациста одмах је почео да осећа у свим државним институцијама. Разуме се, није остало поштеђено ни Министарство иностраних послова. Само је мали број дипломата деловао храбро и доследно. Светао пример представља Фон Притвиц (Friedrich von Prittwitz und Gaffron). Он је тада био немачки амбасадор у Вашингтону. Имао је свега 49 година, а тада је представљало реткост да у том добу неко постане амбасадор, и то на тако важном месту.

Колбе и Фон Притвиц представљају изузетак. Како се понашала већина немачких дипломата? Не мали број активно је учествовао у Хитлеровом програму. Шеф АА био је Рибентроп (Joachim von Ribbentrop), и он се у својој политици од 1938. потпуно ослањао на подршку Хитлера, Химлера и његове елитне есес-јединице. Осуђен је на смрт на Нирнбершком процесу и обешен у октобру 1946.

Но остаје чињеница да је знатан део АА лебдео између пасивног отпора и успешног прилагођавања. У њих аутори убрајају водећег дипломату тог времена: Вајцекера (Ernst Freiherr von Weizsäcker). Његов син Рихард био је до 1984. градоначелник Западног Берлина а потом пуних десет година и председник СР Немачке.

Из докумената и личних белешки види се да је Ернст Вајцекер био резервисан према режиму Адолфа Хитлера, но није се решио на активан отпор нацистичком режиму. Он је био, одмах после Рибентропа, други човек у Министарству иностраних дела (Staatssekretär Ernst von Weizsäcker, 1882-1951). Године 1938. постао је државни секретар у АА. Често је долазио у сукоб са Рибентропом и нацистичком партијом. Како су аутори убедљиво показали, Вајцекер је долазио у сукоб око тактике и питања компетенције, а веома ретко око самог политичког садржаја. У том смислу Вајцекер је делио мишљење свог шефа Рибентропа. Слагао се са Хитлером и по питању ревизије немачко-пољске границе. Са друге стране, из докумената се види да је Вајцекер био против тога да Немачка поведе рат против Лондона и Москве и противио се плановима нациста, да Немачка завлада светом. Исто тако се из докумената види да је делио јасне антипатије према Јеврејима, а нарочито су му били антипатични „Источни Јевреји“ (Ostjuden), дакле, руски, пољски и румунски. Када је Немачка напала Пољску, један његов син је погинуо већ другог дана рата – 2. септембра 1939 – па се тако Вајцекер нашао у ситуацији да крене примером свог сина, те да га његова смрт на неки начин обавезује, односно да му је дужност да служи земљи и народу.

У такозваном процесу “против улице Вилхелм”, који је одржан 1948/49, на оптуженичкој клупи нашло се осам припадника немачке дипломатије. Вајцекер је осуђен на седам година затвора. За адвоката је имао свог сина Рихарда. Носиоци националсоцијализма, као и сви радикални покрети, били су углавном млади људи, у великој мери фанатици, док свет дипломата пре припада старијем конзервативном слоју друштва. Већ и та чињеница говори да они нису могли да буду узор нацистима.

КОНТИНУИТЕТ СА НАЦИЗМОМ?

Активан отпор нацистичком режиму од стране немачких дипломате био је редак, спорадичан и ограничио се на свега неколико личности. Поред већ поменутих Колбеа и Фон Притвица, ево још неких: Хасел (Ulrich von Hassell), Трот (Adam von Trot), Хефтен (Hans von Haeften), Бернштотф (Albrecht Graf von Bernstorff), Фајне (Gerhart Feine).

Аутори су покушали да нађу континуитет између старе немачке дипломатије, између Вилхелмове улице и Бонског министарства иностраних послова. Овде је Фрај изгледа у праву када тврди да су многи сувише компромитовани дипломати из времена Рибентропа после Другог светског рата служили у западнонемачким амбасадама широм арапског света.

И најжешћи критичари, међутим, слажу се у једном. Дело четворице историчара донело је много нових и занимљивих података, како каже историчар Шефер-Носке (Schäfer-Noske). По њему, многе ствари угледале су по први пут светло дана, изашавши из мрака подрума дипломатских архива. Шефер-Носке убраја се у уважене критичаре тог дела, али истовремено је спреман да призна и вредности студије. Он нарочито хвали онаj део књиге, који су обрадили професори Фрај и Цимерман.

Словом, нема сумње да су многи немачки дипломате својим деловањем током Другог светског рата допринели уништавању Јевреја. У депортацији Јевреја, рецимо у Француској, истакао се Абец (Otto Abetz), а у Риму Ран (Rudolf Rahn).

У књизи је описан и пример Фајна (Gerhart Feine). Он је од марта 1944. био немачки амбасадор у Будипмпешти. Заједно са швајцарским дипломатом Луцом (Carl Lutz), Фајне је пружио уточиште многим прогањаним Јеврејима и тиме их спасао од депортације и смрти. Но други немачки дипломата у Будимпешти, Везенмајер (Edmund Veesenmayer), активно је учествовао у депортацији и уништавању мађаских Јевреја.

СРБИЈА, ГРЧКА И МАЂАРСКА

Неку врсту кореферата на књигу четворице аутора написао је, како је већ поменуто, берлински историчар Керфер (Daniel Koerfer: Diplomatenjagd. Joschka Fischer und seine Unabhängige Kommission und ‘Das AMT’; Strauss Medien & Edition, 2013 Potsdam. 544 S.) Његова књига је веома корисна за све оне који се баве том темом јер је успео да исправи нека очевидна претеривања. И он се слаже са тврдњом да је у Немачком министарству иностраних послова било мало хероја који су пружили активан отпор нацистичком режиму. Али исто тако не стоји да су службеници АА одиграли главну улогу у уништавању Јевреја. Већина њих се прилагодила новим условима, били су каријеристи и просто су извршавали наређења која су долазила из берлинске централе. У Пољској и окупираним деловима Совјетског Савеза АА  је био углавном без утицаја.

Како је и Нирнбершки процес доказао, главни протагонисти холокауста јесу ова тројка – Хитлер, Химлер и Хајдрих. Већина оних немачких дипломата који су активно учествовали у депортацији Јевреја не припадају старој гарди, дакле, из времена Вајмарске републике, већ су примљени у АА на захтев Хитлера и осталих водећих главешина нацистичке државе. Све ово је интересантно за оне који се баве немачким односима. Дакле, тај део књиге заправо говори о немачко-немачким проблемима, када је у питању суочавање са сопственом прошлошћу.

Но вратимо се рецензији књиге Историја Немачког министарства иностраних дела. Њена велика заслуга састоји се у следећем: ако су немачке дипломате криви да су активно учествовали у уништавању Јевреја, онда се то свакако односи „на Србију, Грчку и Мађарску“. За нашу јавност, природно, најважнији су они делови који се односе на нашу земљу. Ево што се ту каже: „Србију и Грчку Хитлер је војно освојио. После тога у тим земљама инсталирана је немачка војна управа. Србија и Грчка стајале су под немачком окупацијом… Као опуномоћени представник Немачког министарства спољних послова за Србију, именован је Бенцлер. Он је на основу Хитлеровог указа од 28. априла 1941. био одговоран за решавање свих питања у Србији – али у договору са шефом штаба војних власти.“

Словом, после брзог слома југословенске краљевске армије, Немци су у Србији успоставили војну управу, а Бенцлер и Турнер били су врховни арбитри по свим питањима. Бенцлер је био у дипломатској служби од 1919. Он је морао од почетка да сарађује са Харалдом Турнером. Турнер је био шеф управе штаба при војном команданту. Најважнији задатак им је био да „спрече активност српских политичких елемената“, како стоји у поменутом Хитлеровом указу.