Стање ствари, Печат, 27.8.2021, Карлхајнц Дешнер: Фашисти и нацисти о усташким злочинима

Феликс Бенцлер, немачки посланик у Београду, јавља 16. септембра 1942. да су, од оснивања НДХ до данашњег дана, прогонства несумњиво коштала живота више стотина хиљада Срба

Политика римских папа у 20. веку Карлхајнца Дешнера једна је од књига без којих се не може разумети крвави траг светских ратова у Европи. Написана на основу мало познатих докумената из различитих архива, књига у потпуности раскринкава улогу сваког римског папе из претходног века понаособ, износећи на видело закулисне радње Римске курије које су допринеле страдању милиона становника Европе у Првом и Другом светском рату.

Први пут објављена је 1982–1983. године под именом Један век историје спасења, а допуњено, друго издање објављено је 1991. године. Први пут је преведена на српски трудом проф. др Милана Петровића и објављена у издању „Фонда истине“ 2005. године, уз рецензије проф. др Милорада Екмечића и Предрага Драгића Кијука. Међутим, до сада се није појављивала у дистрибуцији.

 

Милорад Екмечић о Дешнеровој књизи је рекао:

„Књига Карлхајнца Дешнера Политика римских папа у 20. веку је пример истраживачке упорности и методолошке исправности закључивања. Oва књига је један вредан прилог тражењу историјске истине о држању католичке цркве у великој светској драми општих ратова, али и прилог новој култури у свету.“

Сада је први пут доступна широј јавности у Србији.

    У наредним бројевима Печат ће објавити одабране делове из ове књиге.

Карлхајнц Дешнер (1924–2014) био је немачки филозоф и историчар идеја и инострани члан САНУ. Објавио је више десетина књига претежно црквено-историјске тематике, а због својих слободоумних ставова изопштен је из Римокатоличке цркве и трпео је непрекидни академски прогон, који га ипак није спречио да се до последњег даха бори за научну истину.

 

Тај средњовековни крсташки терор шокирао је чак и италијанске фашисте. Они су масовно ширили летке против хрватске владе, делимично су подјаривали Србе против ње, штавише, ту и тамо су их узимали у заштиту, исто као и Јевреје.

Генерал Марио Роата, командант Друге италијанске армије, који је жигосао „истребљивање српско-православног живља и већином имућних Јевреја“, које се спроводило „у великим размерама“, њихово убијање у хрватском „војном походу“ или у „такозваним концентрационим логорима”, извештава да су усташе често надирале у подручја која италијанска војска држи под окупацијом – „тамо су они хтели да чине нове испаде на штету становништва. Италијанска команда поставила је одељења и артиљерију, спречила им тако долазак и саопштила им да ће се на њих, у случају да покушају да се још приближе, сместа отворити ватра.” Свеукупно се цени број људи спасених од стране италијанских трупа на око 600.000, међу њима такође неколико хиљада Јевреја побеглих пред усташама и нацистима.

Протестовали су чак и Немци, дипломате, војна лица, партијски службеници, сама есесовска Служба безбедности. Слали су своје „потресне“ извештаје Врховној команди оружаних снага, Министарству иностраних послова, Главној служби за безбедност Рајха, у Фиреров главни штаб, осуђивали су „усташки терор“, „чудовишни терор усташа“, извештавали непрестано о „несумњиво веома бројним убиствима и паљевинама“, „одиста језивим поступцима“, „бесмисленом клању српског становништва“, „гнусним делима… такође над голоруким старцима, женама и децом на најбестијалнији начин“, „опет новим зверствима“, при чему су многи, као заменик немачког посланика у Загребу, саветник посланства Фон Трол-Обергфел, „целокупан материјал“ поткрепили „делимично фотографијама“.
Нацисти о усташким злочинима

Генерал Едмунд Глез фон Хорстенау који је већ у јуну 1941. године самом Павелићу изразио „тешке сумње према испадима усташа“ и потврдио их „многобројним конкретним наводима“, јавио је истовремено Врховној команди Оружаних снага, да је „цела земља“ „обузета осећањем најтеже правне несигурности“.

Дана 17. фебруара 1942. године шеф сигурносне полиције и службе безбедности, који се уистину тешко може сумњичити за неку већу осећајност, извештава Фирера СС:

„Број православаца, који су од Хрвата масакрирани и најсадистичкијим методима мучени до смрти, мора се проценити на 300.000 људи… Код овога ваља приметити да је напослетку Католичка црква својим мерама прекрштавања и присиљавања на промену вере форсирала усташке чудовишности, служећи се усташама и приликом спровођења својих мера прекрштавања… Чињеница је да Срби који живе у Хрватској и који су приступили Католичкој цркви, могу да остану спокојно код својих кућа… Одатле се може уочити да је хрватско-српско стање напетости у великој мери борба Католичке цркве против Православне цркве.“

Феликс Бенцлер, немачки посланик у Београду, јавља 16. септембра 1942. године Министарству иностраних послова: „Од оснивања те државе до данашњег дана прогонства Срба су… такође уз опрезне процене, несумњиво коштала живота више стотина хиљада Срба.“ А главни заповедник за Југоисток, генерал-пуковник Александер Лер, који 27. фебруара одлучно захтева устоличење неког другог режима у Хрватској, може чак да саопшти да „у терористичким акцијама усташа против православног становништва… треба да је уморено око 400.000 људи према усташким наводима“.

Један заједнички меморандум, који су на захтев Хитлера израдили и 1. октобра 1942. упутили немачки посланик у Загребу Зигфрид Каше (погубљен после завршетка рата), те генерал у Загребу Глез фон Хорстенау (извршио самоубиство), и главни заповедник Југоистока, генерал-пуковник Лер (такође погубљен), с једне стране је препоручивао да се Павелићева држава безрезервно подржава, али, с друге стране, да се настоји да влада и усташе „одступе од схватања да треба да истребе све православне (Србе) на хрватском државном подручју“. Штавише, Врховна команда Оружаних снага коначно је саветовала Хитлеру да прекине с тим режимом.

У више наврата немачке трупе су такође напале усташе. Тако је један телепринтерски допис службе безбедности од 12. априла 1942. године јављао о „озбиљним сукобима и борбеним додирима на различитим местима српско-хрватске границе између немачких граничних јединица и усташких трупа“, при чему се наглашава да су борбе „изазване“ „покољем“ Срба.

А немачки командант 718. пешадијске дивизије наредио је јуна 1942. године да се разоружа и похапси цела чета усташког пука којим је заповедао пуковник Францетић, „јер је та чета“ била „крајње сумњива“ да је „изнова починила насиља над српским живљем на Романији“. […] Тако је то било у тој надасве католичкој држави, која, како једно поверљиво лице обавештајног уреда Загреб резимира 7. августа 1941, није била прихваћена ни од „значајног дела хрватског становништва“, „такође ни од хрватских националиста, па чак ни од старих присталица усташа“. Чак је хрватска војска (домобрани) мало хармонирала са усташама, штавише, понекад је у читавим четама знала да пребегне устаницима. Заправо се Павелић, чија се цела власт темељила на диктаторском предвођењу усташа и његовим изванредним односима с црквом, могао ослонити тек на једну мањину хрватског народа.

Али Срби су, чак иако им је комунистичка идеологија била страна, хрлили све више и више Титовим партизанима. Као „најважнији узрок распламсавања бандитске активности“ један извештај шефа сигурносне полиције и службе безбедности од 17. фебруара 1942. године рајхсфиреру СС-а означава „зверства… која су на хрватском простору била почињена над православнима од усташких јединица“. И ванредни изасланик Херман Нојбахер због своје борбе против покоља над Србима означен у Загребу као „државни непријатељ број 1“, суди: „Усташка власт у Хрватској дала је Титу кудикамо највећи замах“.

Где год католицизам јако доминира, комунизам је напредовао и напредује, у Хрватској, у Јужној Америци. Такође су у Западној Европи комунистичке партије најјаче у готово чисто католичким земљама. Хрватска је била, поред Црне Горе, главно поприште борбе Титових партизана, док је Србија спадала међу „најслабије позиције комунизма на Балкану“.

Најзад је чак и Рибентроп заповедио немачком посланику у Загребу да „се одмах јави код поглавника“ и изрази највеће запрепашћење владе Рајха због „чудовишних испада“ усташа, „злочиначких елемената“. И када је изванредни пуномоћник Нојбахер поново, у Фиреровом Главном штабу, указао на „уистину језива збивања у мом хрватском суседству“, сам Хитлер је узвратио да је поглавнику „такође рекао да се једна таква мањина просто не може истребити: превелика је!“ Да, Хитлер је мислио: „Већ ћу се обрачунати с тим режимом – али не сада!“ Имао је он и циничног „разумевања“ за покољ и – насупрот свим представама окупатора забринутих за „ред“ и „мир“ – био је против тога „да стане на пут… вршљању Хрвата против Срба“. „Рајх ради даље са поглавником и његовом владом“, решио је Хитлер почетком септембра 1943. године – чиме се, иако из других разлога (управо колосална зверства усташке државе везивала су је до краја за њега!), још једном нашао у најлепшој сагласности с високим хрватским клером и папом Пијем XII.

Јер, дела усташа била су дела Католичке цркве, далеко мање условљена биолошки, расом, него управо хиперконфесионално. Хтело се, заправо, поновно успостављање старог, папи вазалног, хрватског краљевства, истребљење свих туђих верских елемената и поседовање једног „чистог народа“. Већ су начела, која су усташе дале држави, предвиђала „тежиште моралне снаге хрватског народа… у уређеном верском и породичном животу“, држала да су за дело изградње „подобни само часни и морално неискварени људи“, који се боре против „атеизма, богохуљења и псовке“.