StellaPolareBooks, 28. 6. 2021, Раде Ристановић: Партизанско четничке конфронтације у логору Сајмиште [из Архиве]

Предратни изглед Сајмишта. Хрватска је током 2. светског рата и окупације Србије ту организовала логор Семлин и предала немачкој управи Фото: Архива

Пре неколико месеци је у издању Музеја жртава геноцида објављена књига Радета Ристановића Логор на Сајмишту.

Сведочења двојице заточеника, у којој се аутор концентрисао на фазу историје овог логорског комплекса после масовних ликвидација јеврејских логораша. У периоду у којем је Старо сајмиште функционисало као Прихватни логор (Anhaltelager) тамо су били упућивани Срби (припадници НОП-а, равногорци, четници Косте Пећанца…), италијански војници заробљени од стране Немаца после капитулације Италије, па припадници других балканских покрета отпора.

Заробљени припадници српских војски су у Прихватном логору на Старом сајмишту настављали своје ратове. Ристановићева монографија показује сву жестину партизанско-четничког ривалитета, чак и у условима заточеништва. Ту окупациони господари логора више и нису били неопходни генератори смрти. Динамика аутентичне домаће мржње била је већ сасвим довољна. Отуда је ова књига извор још једног непријатног сазнања ко смо и шта смо (били).

Доносимо текст који је Раде Ристановић приредио на основу књиге Логор на Сајмишту: сведочења двојице заточеника, Београд : Музеј жртава геноцида, 2021.

У једном разговору са немачким генералима „диригент“ нацистичког репресивног апарата Хајнрих Химлер хвалио се да тајна успешног функционисања концентрационих логора под његовом контролом лежи у чињеници да су појединим заточеницима поверене улоге чувара. У Другом светском рату звали су их капоима. Сама реч потиче из италијанског језика (capo) и означава вођу или лидера. И пре доласка нациста на власт у Немачкој постојао је обичај да се затвореницима додељује део одговорности како би се самостално старали о појединим активностима у склопу организације живота у логору. Формирањем нацистичких концентрационих логора то постаје широка појава.

Команданта домаће управе бирала је команда логора, која је знала да уважава предлоге појединих „истакнутих“ заточеника. Историчар Николас Ваксман групише припаднике домаће управе у три колоне: први су били задужени да надзиру принудни рад, другима је припала улога полиције унутар логора, а трећи су били ангажовани у администрацији или логистици. Од таквих су нацисти очекивали да своје задатке извршавају без икаквих поговора и трунке самилости према осталим заточеницима. Евентуално одступање у том погледу кажњавано је одузимањем повлашћеног статуса и пребијањем. Капои су уживали привилегован положај у односу на друге заточенике што је и био један од главних мотива да прихвате ту улогу.

Заточеници логора на Сајмишту нису се по томе разликовали од својих сапатника у другим деловима окупиране Европе и међу њима се такође нашло заинтересованих да преузму поменуту улогу. Сајмиште се и по том основу издвајало од осталих логора који су функционисали на територији окупиране Србије. Заточеницима је препуштен већи број дужности унутар логора – од унутрашњег обезбеђења до рада у некој од служби неопходних за функционисање таквог стратишта. Старешина логора је био на челу домаће управе. Њему су били подређени заменик и остало особље. На месту старешине логора домаће управе били су, тако, капетан Угљеша Радић, поручник Никола Сокић, Лазар Танић, потпоручник Павле Новак и Радивоје Кисић. Највећи број сведока посебно истиче Кисића као суровог човека без скрупула.

Логорска полиција била је први део домаће управе успостављен на Сајмишту. Командант, заједно са својим замеником, спроводио је наређења и руководио логорским полицајцима. У сећањима заточеника као команданти логорске полиције помињу се Божа Форцан, Ханс Конрат, Милан Вукосављевић и Борисав Бане Величковић. Сви наведени, без обзира на дужину њиховог стажа на тој функцији остали су у сећању заточеника као злочинци.

Нисмо успели да дођемо до прецизних података о томе колико је у логору на Сајмишту било укупно припадника логорске полиције у одређеном тренутку. Поједини логораши у својим сведочењима наводе бројеве од 12 до 93 полицајаца.Својом бескрупулозношћу и иживљавањем над осталим заточеницима, како је остало забележено, истицали су се Милутин Поповић из Сарајева, Алија Пашагић из Босанске Дубице, Михаило Цветковић „Жаца“, Абдулкадир Мујкић и други. За разлику од осталих нацистичких концентрационих логора, где је полиција понекад испољавала и извесну позитивну страну, на Сајмишту је њихова улога била крајње негативна. Чврсто повезани са командом логорски полицајци су стварали атмосферу „неповерења и раздора, осећања непрекидне присмотре и могућности да се изгуби живот“.

Припадници сталног особља, како су их називали Немци или персоналци како су остали упамћени у сећању осталих заточеника, обављали су бројне дужности унутар логора. Електричари, кувари, столари, обућари, кројачи и помоћни радници у архиви из редова заточеника могли су се, под одређеним условима, бавити својим пословима. Приликом одабира људи за обављање одређених задатака углавном је стручност представљала најважнији параметар којим су се Немци водили. Болничко особље било је део сталног медицинског кадра, и они су живели под посебним режимом.

Чланови домаће управе за свој рад у логору добијали су квалитетнију и обилнију исхрану и били су донекле заштићени од физичког и психичког малтретирања, изузев у приликама када би било процењено да своја задужења не обављају како се од њих очекује или уколико би починили некакав преступ. Посебна следовања кад је реч о исхрани била су намењена онима који су пристајали да буду извршиоци убистава у Мађарском павиљону, због чега су их други заточеници називали „двопорцијаши“.

Поделе или груписања људи по идеолошкој, политичкој, расној, националној и другој основи пренети су из спољне у логорску средину. Заточеници нацистичких логора окупљали су се понегде и формирали илегалне организације с посебном унутрашњом структуром. Тако организовани помагали су једни другима, радили на придобијању нових чланова, иступали против других група, а ретко и против управе, настојали су да се повежу са светом изван логорских жица, да организују бекства итд.

Према расположивим изворима, у логору на Сајмишту најснажнији илегалну организацију успоставили су припадници комунистичког покрета отпора. Међу сталним особљем формирали су групу која је „имала своје кретање, причање и деловање“. Састајали су се у Спасићевом павиљону и договарали како да се односе према актуелним питањима или вестима, које су некако успевали да прикупе из спољног света. Појединци, попут Василија Жикића, истичу да су у тој мери ризиковали да су на командантовом радио-апарату слушали „Слободну Југославију“ и „Радио Лондон“. Прикупљене информације користили су у пропагандној борби са другим заточеницима, као контраргумент диригованим вестима које су се могле наћи у окупационој штампи или неким другим изворима. У групи није постојала једна особа која би је водила, већ су наступали колективно и били повезани са спољном организацијом, успевајући да у своје активности укључе и друге заточенике, који пре депортације у логор нису били идеолошки опредељени. Комунисти су били најутицајнија група с обзиром на то да је већина „сталног особља“ потицала из тог табора.

Поред припадника Народноослободилачког покрета, међусобно су се „држали“ и равногорци, Италијани, Албанци, четници Косте Миловановића Пећанца итд. Услед недостатка извора тешко је утврдити утицај тих група. Према истраживању Милана Кољанина, већина старешинског кадра логора током 1942. бирана је из редова припадника Југословенске војске у отаџбини, па су и они успели да изграде извесне позиције унутар логора.

Према појединим сведочењима, припадници поменута два покрета отпора третирани су као посебне групе од чланова управе логора. Однос према њима се мењао од периода до периода. Комунистички илегалац из Косовске Митровице Цирил Пош наводи да су приликом његовог довођења у логор, у септембру 1942. године, комунисти имали бољи третман који „се касније погоршао, док је за друге групе постао бољи“.

„Ровови“ што су их ископали комунисти и равногораци на слободи нису затрпани ни у логору на Сајмишту. Између њих је владала велика нетрпељивост и испољавано непријатељство унутар логора. Поједини сведоци наводе да нису били изоловани случајеви физичког и психичког злостављања, пријављивања логорским властима, па чак и убијања припадника супростављених страна. Четници Косте Миловановића Пећанца и други припадници колаборационистичког режима били су у још горем положају.

Сајмиште, изглед 1945. године Фото: Јадовно, архива

Део сведочења која су приређена у овој књизи пружају аутентична сећања и на ову мучну тему. Припадник партизанског покрета отпора Михајло Берберијан се у послератном периоду пред стенографом присећа следећег:

„I još nešto. Te četničke grupe koje su Nemci dovodili 1943. godine kad su počeli protiv četnika akciju, mi smo, personal zvani, veliki broj likvidirali na samom Sajmištu.

Prosto naprosto bi inscenirali neku rabotu i podgovorili Nemce i pošto su onda među njima tu Kisić, među njima Drago Stenčić, koji je sad u Zaječaru, naročito taj Drago Stenčić – nažalost propio se. Iskoristili smo i ono, i o tome ću da pričam, taj doček, da ga nazovem, svečani prijem, jer dok 1942. godine prilikom ovih grupa Bosanskih niko nije bio prilikom prijema tučen, to se onako u masi ulazilo i ko će da tuče onako na vratima, međutim, docnije one manje grupe kad su dolazile već je nastajalo.

Poređaju se ovako a sve zbog tog nesretnog karantina, pa s jedne strane štapovi, pa s druge strane štapovi, i onda je nastala opšta tučnjava. Iako su još znali da je neki intelektualac ili učitelj – upita ga: šta si ti? – vidi ga kad naiđe. To je slučaj s učiteljem iz Surčina, tu smo ga prosto morali da sakrijemo i da ga spasemo jer je već na samom ulazu bio isprebijan i glava mu je bila sva izranjavljena, samo zato što je učitelj. Seljaci su malo jevtinije prolazili, ali ti intelektualci rđavo.

I mi smo tu stvarno iskorišćavali da ih prvo ovi prvo izmlate i: ‘Majku tvoju četničku!’ itd. Pa onda kad ih mi preuzimamo, naročito Kisić, ili taj Stenčić i prilikom egzerciranja svidelo ti se ili ne, mogao ih je da tuče, tako da otvoreno priznajem, da je grupa antičetnički raspoloženih, hoću reći jer nisu svi komunisti bili, članovi Partije, na taj način dosta likvidiralа četnika. Među njima Đuru Smederevca, ne znam da li smo ga tu ubili, ali on je sav u ranama otišao u Mathauzen, i usput je umro.To znam sigurno. Dalje, tu je među njima bio Ilija ‘Gromovnik’ ne znam kako se zvao, nekoliko najokorelijih četnika mi smo na taj način. I onda oficire, i taj poručnik avijatičar iz Kraljeva i njega smo mi krstili. Sve te grupe četničke mi smo preslišali, a ne Nemci, a Nemcima smo rekli šta bilo, ili egzercir vršimo, itd.“

Др Раде Ристановић