Стање ствари, 19. 5. 2022, Душан Илић: Не дамо светиње или их поклањамо (случај македонског црквеног питања)

Поставља се питање мотива српских великодостојника да раде на укидању сопствене црквене надлежности на исконској српској територији

Дефинитивно је дошло до измирења Српске православне цркве и „Македонске православне цркве“. Овај процес je крунисан служењем литургије помирења коју ће заједно предводити патријарх српски Порфирије и архиепископ македонски Стефан. Овај текст ће представљати покушај анализе искључиво рационалних аргумената који са једне стране, говоре у прилог помирења српске и македонске јерархије, а са друге, откривају и нешто другачију позадину тренутних догађаја, који се са правом могу назвати историјским.

Како је протеклих година доста говорено и писано о историји македонског црквеног питања, не бих превише времена трошио на овај аспект. Срби се позивају на канонски поредак, признат у целој православној Васељени, по коме на простору данашње Северне Македоније искључиву јурисдикцију има СПЦ. Са друге стране, македонска страна истиче везу са негдашњом Охридском црквом, која је по њиховом виђењу била македонска и која је старија од српске.

Довољно је истаћи да позивање Македонаца на континуитет њихове „Цркве“ са средњовековном Охридском архиепископијом има основа као што би основа имало и позивање Римокатоличке цркве у Хрвата са Апостолском црквом Далмације. О било каквом помену македонског националног имена пре друге половине ХIХ века не може бити речи чак ни у најлибералнијим промакедонским научним круговима у свету. Стога је тражење некаквих Македонаца на простору Охридске јурисдикције до краја њеног постојања (1767) крајње неозбиљно.

Позабавимо се тренутним разлозима који су били пресудни да обе стране седну за сто и договоре превазилажење раскола. Такође, коме је у интересу овакав исход?

Већ неколико дана слушамо веома озбиљне српске стручњаке како поздрављају акт помирења, сматрајући га, у неку руку, великом српском победом, односно поразом папистичких тежњи које Цариград несумњиво испољава протеклих година. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве огласио се саопштењем у коме са радошћу прихвата повратак Македонске православне цркве под окриље мајке Цркве, односно обнову статуса ове црквене области из 1959. године.

Но, на самом почетку сам СА Сабор изражава наду да ће питање коначног статуса Македонске цркве бити решено у братољубивом духу свеправославног сагласја. Закључак који се изводи из овакве формулације би отприлике могао да гласи: македонска јерархија више није у расколу, Македонска црква се враћа под окриље СПЦ са већ признатим статусом аутономне цркве, но, то није њен коначни статус. У преводу на једноставнији језик, тренутни аутономни положај МПЦ је само привремено решење, док ће коначан статус највероватније подразумевати аутокефалију Македонске цркве.

Овакав закључак се намеће из простог разлога што, у тренутним околностима, МПЦ има статус најшире могуће црквене аутономије. То јест, само је један корак дели до аутокефалности, коју без Српске цркве не може задобити. У истом саопштењу се такође каже: „дијалог о будућем и евентуално коначном статусу епархијâ у Северној Македонији није само могућ него је и целисходан, легитиман и реалан“. Тиме се још једном ставља до знања да је српска јерархија вољна да македонској јерархији додатно изађе у сусрет, сматрајући да су преговори о статусу једног од најважнијих делова своје јурисдикције не само пожељни, него и неопходни.

Ако се измакнемо на трен са канонског поља, ваља нагласити да је историјски договор између две јерархије постигнут готово 20 година након пропасти Нишког споразума, који је био сличне садржине, а из кога се македонска страна повукла на притисак своје државе и страних сила. Нишки споразум је пропао у време док Северна Македонија још увек није била чланица НАТО, у време када је Русија још увек била партнер Западу, односно у време када су званичне власти у Београду још увек биле оне исте које су 5. октобра срушиле Милошевића и Србију окренуле том истом Западу.

Међутим, историјско помирење 2022. године, одиграло се у битно другачијим условима. Северна Македонија је и формално постала члан Северноатлантске алијансе, Запад је кренуо у отворени рат са Русијом преко украјинске територије, а на Србију се врше све већи притисци да се одрекне свог идентитета и веза са Истоком. У међувремену су званичници НАТО управо Српску цркву означили као главни реметилачки фактор на постјугословенском простору, а удар западних структура на најважнију институцију српскога народа врши се на свим фронтовима.

То је нарочито било приметно у Црној Гори, са фамозним Законом о слободи вероисповести, због кога су организоване литије, затим у Хрватској где је било покушаја обнове Павелићеве „Хрватске православне цркве“, али и у Северној Македонији, где је канонска српска јерархија прогоњена као у турско и комунистичко доба. Довољно је поменути страдање канонског архиепископа Јована, који је више година нелегално тамновао у македонским казаматима. И сада се поставља питање, зашто би Запад који руководи или минира најважније процесе на Балкану, баш у овом тренутку допустио историјско измирење две братске црквене јерархије? Зашто је Западу баш сада стало да врати МПЦ под окриље Српске православне цркве? И зашто би Македонци управо у овом тренутку, када су се сврстали на страну Запада против православне Русије били од истог саветовани да се врате у канонско јединство са Србима, које тај исти Запад посматра већ два века као мале Русе на Балкану?

Мислим да је одговор једноставан. Он се делимично налази у другом делу Саопштења од 16. маја. Наиме, каже се да: „Сабор нема намеру да после решавања статуса условљава нову сестринску Цркву ограничавајућим клаузулама у погледу опсега њене јурисдикције у матичној земљи и у дијаспори, уз препоруку истој да питање свог званичног назива реши у непосредном братском дијалогу са јелинофоним и осталим помесним Православним Црквама“.

Поједностављено, СПЦ има намеру да након утврђивања коначног статуса, призна јурисдикцију МПЦ и над Македонцима у дијаспори, али и да питање њеног коначног назива препусти македонско-грчком дијалогу. Да СА Сабор СПЦ жели да види останак МПЦ у свом саставу он не би дозволио мешање треће стране у питање назива једне своје административне јединице. Но, чини се да овим Саопштењем СА Сабор СПЦ види МПЦ ка нову сестру Цркву, што се и наводи у самом Саопштењу, за разлику од Цариграда, великодушно јој признаје јурисдикцију над Македонцима у расејању, те јој оставља да, аналогно политичким договором из Преспе о имену државе, МПЦ на сличан начин реши питање свог имена са гркофоним помесним црквама.

Како се из непосредне анализе да видети, српска јерархија има намеру да братски помогне својим македонским колегама да на канонски начин легализују оно што је започео Савез комуниста Југославије 50-их година прошлог века, тиме поништавајући једно од најважнијих правних начела које је Валтазар Богишић изразио речима да „што се грбо роди, вријеме не исправи“. Конкретно, ради се о заокруживању македонског идентитета формирањем аутокефалне македонске цркве. У том контексту, желео бих да подсетим читаоце да македонски идентитет ни дан данас не признају у замишљеним основама ни бугарска, ни грчка страна. Конкретно, све што би могло са данашњег становишта бити окарактерисано као македонско у Бугарској и Грчкој је у потпуности искорењено. Па испада да једино српске политичке и црквене елите предано раде на формирању овог новог идентитета само на подручју које је Букурешким миром 1913. године враћено Краљевини Србији. Након признања македонског језика још у доба СФРЈ, признања северномакедонске државе 1991, дошло је на ред и српско признање МПЦ која је до овог трена била у расколу не само са Српском црквом, него и са целим православним светом.

Поставља се питање мотива српских великодостојника да раде на укидању сопствене црквене надлежности на исконској српској територији. Да подсетим, на подручју Северне Македоније налази се готово подједнак – ако не и већи – број српских православних светиња као на Косову и Метохији. На овом подручју налазе се и колевка српске писмености, духовности, као и старе српске престонице. Али што је такође важно, на овом простору и дан данас опстаје мала група Срба, која се није одрекла свог идентитета, али и не тако занемарљива група православних хришћана који су, трпећи вишедеценијске прогоне, остали у канонском јединству са Српском православном црквом.

Овим чином поништено је и у заборав бачено мучеништво српских страдалника, који су толике године истрајавали због своје верности Христу и Светосавској цркви. Са друге стране, награђена је хетманштина, манипулација, морално-политичка подобност и служење македонске јерархије страним интересима. Да су македонске структуре искрено желеле да јачају Православље, па макар и изван српских канонских оквира, имали су за то барем три последње деценије од пада комунизма. Но, и дан данас на овом простору већина храмова није активна, односно у великом броју тамошњих светиња нема активног литургијског живота.

Наредно питање гласи: шта су српске црквене, али и интелектуалне и политичке елите желеле да постигну оваквим договором? Да ли ће македонски великодостојници сада постати браћа српском народу? Да ли ће престати са бруталним фалсификовањем тамошње црквене историје? Да ли ће престати преименовање српских светих краљева и мученика, ктитора тамошњих манастира, односно да ли ће српски светитељи наставити да сметају македонској браћи? За оне који нису посетили тамошње српске светиње, да кажем да македонска браћа већ годинама уклањају натписе на фрескама српских светитеља, мењајући им имена, а у историјским подсећањима има места за Византинце, па и за „мрске“ Турке и Бугаре, али не и за највеће ктиторе у земљи, Србе. Стога, да ли је интерес српских духовних и световних пастира да, на раскомаданом српском бићу, формирају нове идентитете или да чувају сопствено предање?

Објективно посматрано, ваља рећи ко је оваквим договором шта добио, а ко шта изгубио. Сваки договор представља једну врсту компромиса. У конкретном случају, македонска страна је жртвовала тренутно признање аутокефалности, враћајући се у састав СПЦ, како би на једини канонски дозвољен начин то исто добила у другом кораку. Српска страна је прихватила да помогне у процесу сопственог затирања на простору Старе Србије, односно пристала је да призна МПЦ редовним канонским путем, при том не добијајући ништа, учинивши веће уступке од оних на које би, у овом тренутку био спреман и сам Цариград, да је којим случајем македонско питање под његовом јурисдикцијом. Хеленски свет је добио још једну заокружену прозападну НАТО колонију, која ни у ком случају не може бити земља наклоњена нарастајућој Русији. Албански и бугарски фактор добили су дефинитивно укидање српског утицаја у Северној Македонији, јер више не постоји ниједна полуга притиска којим би Београд могао да утиче на понашање скопских елита. Запад је добио сужење простора Српске православне цркве, па самим тим и слабљење, за њих, главног реметилачког фактора на Балкану. Ватикан је практично добио одшкринута врата за свој прозелитизам на овом подручју без икаквих бојазни од реакција Српске цркве и њених великодостојника.

Многи ће овом тексту приговорити контрапитањем: а шта је алтернатива? Алтернатива је, господо хришћани, борба за Истину, као врхунску вредност Православља, колико год она била неугодна и политички некоректна и колико год се она не допадала нашој бившој и садашњој браћи. Алтернатива је, господо Срби, борба за српске националне интересе, а не робовање југотитоистичким традицијама. Нарочито, у новим, измењеним геополитичким околностима, када је ампутација једног дела српског духовног наслеђа потпуно безразложна. Алтернатива је, преосвештена господо црквени оци, исповедање вере и мученичко страдање, а не договарање са отимачима српских светиња. Не заборавите да је једини носилац Православља у Старој Србији народ Св. Ђорђа Кратовца, Св. Злате Мегленске, Св. Ђакона Авакума, свештеника Тасе Коневића и архиепископа Јована Вранишковског и неизбројаних других мученика, а не народ унијате Гоце Делчева, оснивача Друштва против Срба, Даме Груева и ратног злочинца Тодора Александрова.

За крај бих желео да поставим и једно лично питање нашим елитама. Чији ће од сад бити гробови наших предака који су крварили за ослобођење Старе Србије, односно ко ће се старати о њима?

Браћа Македонци, који у својој Саборној цркви у Скопљу као главну светињу држе тело унијате Гоце Делчева? Не бих рекао. Да ли ће сада бити могуће одржати помен на гробу мог чукундеде Милана Илића, српског војника палог на Кајмакчалану, сахрањеног у селу Бач код Битоља или његовог рођака, Војводе Петка Илића Нагоричког, сахрањеног у Старом Нагоричану код Куманова? Да ли ће то радити братска македонска јерархија која је својим деловањем поништила све за шта су дотични положили своје животе? Одговор је кристално јасан: Неће! Шта ће бити са преосталим Србима, чуварима немањићких традиција? Они ће, попут Срба на Космету, остати неугодни сведок дубоко стратешки и суштински погрешних одлука српских елита.

Оно претпрошлогодишње Не дамо светиње у Црној Гори, претворило се у Поклањамо светиње у Северној Македонији. Зато је порука овог текста српским елитама које, са динарских висина и панонских низина гледају на нас, своје јужне сународнике следећа: Мислите ли да сте брисањем једног од најважнијих делова сопственог духовног наслеђа успешно решили важан црквени и национални проблем? Нажалост, нисте. Ви мислите Црна Гора је далеко од Македоније, а Војводина још даље, али Македонија ће вам сутра закуцати на врата.

 

 

Душан Илић,
Институт за европске студије