Вечерње новости, 01. 10. 2023, ХРАБРИ, ДИСЦИПЛИНОВАНИ И ИЗДРЖЉИВИ: Европске и америчке извештаче српски војници пленили својим родољубљем

ЕВРОПА би се сетила Срба и њихових ратничких способности кад год је требало вадити кестење из ватре на Балкану.

Француски путописац Рене Мије анализирао је српску војску током ослободилачких ратова 1876-1878. године.

– Ја не држим Србе за велике тактичаре. Али они знају да пате и да ћуте. Ја сам их видео непомичне и ћутљиве под кишом, читавих дана, без шињела, а често и без хлеба. Ни најмањи жагор се не подиже. После сам их виђао у болницама, подносећи операције мирном постојаношћу, са цигаретом у устима, док им је лице било упало и црне очи увећане; оне, једине живе, окретаху се према небу Истока. Ови народи су научени на дуге патње. Њима није потребно да их после детињства литература учи вештини доброг умирања. Њихова пасивна храброст презире надраживање таштином – записао је Мије.

ПРВИ балкански рат 1912. за коначно ослобођење Јужне и Старе Србије био је за тадашње Србе подухват изнад земаљских мерила, била је то освета Косова, повратак у обећану земљу. Тај полет је био тако снажан да је и француски ратни дописник Анри Барби, који је уз српску војку кренуо као новинар, на крају постао српски добровољац.

– Четири српске армије поплавише, одиста, турско царство, тако да их нисмо могли пратити…

Укупно, Србија је имала 402.200 људи под оружјем, готово 14 одсто целокупног становништва. Са овом војском прешао сам Македонију до потписа примирја. Доцније, кад су непријатељства поново отпочела, живео сам с њом, као српски добровољац, пред Једреном. Пошто сам је видео на делу, могу изјавити да се ова војска може поредити с најбољим европским војскама. Њена је вредност била откриће не само за Европу, већ и за саму Србију која пре рата није ни слутила шта је кадра постићи. Довољно јој је било само месец дана да очисти Стару Србију, Македонију и Албанију од Турака који су пет векова држали ове крајеве под својом влашћу. У овим пределима, страшно стрмим, где су путеви само на карти трасирани, по киши и зими, снегу и блату, неке од ових трупа прелазиле су просечно по двадесет и два километра дневно, прослављајући своје маршевање које је само по себи за дивљење, и бојевима скоро свакодневним, и победама од сада славним – писао је Барби.

ФРАНЦУСКИ дописник наводи и депешу коју је Џавид-паша из Битоља после Прилепске битке послао у Цариград: „Срби су непобедиви, не можемо ништа против њих. Предлажем вам да их не чекам у Битољу, него да се са свим остацима трупа бацим против грчке војске.“

Анри Барби пратио је и детаљно описао кретање српске војске према мору кроз Косово, Метохију и врлети Албаније.

– Овај херојски марш, под неописивим условима, трајао је дванаест дана, а хране је нестало после трећег дана… Колико је ових хероја платило или ће још платити својим животима ове учињене натчовечанске напоре – с тугом је бележио Барби.

Да би изблиза посматрао балакански рат, у Скопље је дошао и француски генерал Хер, командант артиљерије 4. корпуса у Шалону на Марни.

– Мирноћа, дисциплина и добар изглед трупа задивили су ђенерала… Говорећи ми о српској војсци, ђенерал закључи: „Не могу повући ниједну од мојих похвала; то није више једна млада војска, то је једна велика војска!“ Један други виши француски официр, потпуковник Фурније, наш војни аташе у Србији, био је одушевљен као и ђенерал Хер и сви они који су пратили овај незаборавни рат. Он ми је овим речима поверио резултат својих опажања:

„Ја се враћам из македонског рата пун дивљења за српског војника: храбар, дисциплинован, изванредно издржљив; подносећи весело сваки умор и оскудицу у једном рату у коме су материјални услови особито били сурови и тешки, он је извршио своју дужност с највећим самоодрицањем, надахнут најчистијим дахом родољубља“ – забележио је Барби.

 

* * * * * * *

ПАТЊЕ ХРИШЋАНА У СТАРОЈ СРБИЈИ

ФРАНЦУСКА ЈЕ БИЛА добро упозната с насиљем које трпе Срби од Албанаца, омиљених османских башибозука.

– Због ширине насиља Арбанаса над Србима, Стара Србија је, уз Јерменију, најнесрећнија земља на свету. Они из Дебра убијају да украду, они из Ђаковице убијају Србе из лудог фанатизма, они из Пећи из задовољства, они из Тетова да опробају своје карабине, а они из Призрена убијају из зловоље – забележио је Жорж Голис.

Мери Идит Дарам, антрополог из Енглеске, која се од 1900. посветила напорном теренском истраживању „буџака Европе“, такође се грозила албанског примитивизма и насилности.

– Арбанас је највећим делом остао ту докле је стигао када га је Турчин нашао, и сам што је прихватио револвер и пушку острогушу, он није искорачио ни за педаљ. Он је остатак минуле прошлости која је у западној Европи одавно заборављена. Арбанаси су потпуне незналице о спољном свету. Они су још увек у најранијем стадијуму историје живота народа и још нису одмакли изван племенског облика живота. Арбанашка племена су крајње дивља. Царевине су постојале и нестајале, а Арбанаси су остали дивљаци – записала је Дарамова.

ЕНГЛЕСКИЊА ЈЕ 1903, путујући Косовом, закључила: „Прича о Старој Србији је један непрекидан бол. Патња хришћанских народа није ништа ново. Она је почела са доласком Турака, и трајаће све док су они ту. Још далеке 1690. године неподношљива судбина Срба Старе Србије довела је до сеобе у Мађарску ништа мање него 37.000 породичних задруга.

Албанци су се потом раширили по испражњеним поседима, и било им је дозвољено да их отад заувек некажњено пустоше. Малобројно ненаоружано хришћанско становништво, међу којим су Албанци заводили ред, не само да је просто неспособно да се дигне, оно не може ни да вапи тако гласно да га могу чути, а није било страног конзула да шаље извештаје. Све док Руси нису наметнули Шчербина у Митровицу 1902. године, није пало ни зрачка светла на стање у овој несрећној земљи. Албанци су Шчербина сместа убили. Хришћани га сматрају човеком који је умро да би спасао њих, и чувају успомену на његов лик“.

Међутим, саосећања са Србима је нестало кад је српска војска стигла у Драч, на албанској обали Јадрана. Иако непријатељски расположене једна према другој, британска и аустроугарска империја сагласиле су се да Србима „козачким коњовоцима“ не сме бити дозвољен излазак на топло море. Наиме, туркофилска политика Велике Британија још 1878. на Берлинском конгресу наметнула је трајни вето Запада изласку Србије на морске обале.

Британски министар иностраних послова лорд Солзбери је на преговорима о преуређењу Балкана у кулоарима Берлинског конгреса заступао став да Аустроугарска окупира БиХ, а да се између Србије и Црне Горе остави појас Турској како би се спречило њихово уједињење, јер би оно могло довести до стварања опасне „словенске конфедерације“ која би се пружала „од Пирота до Јадранског мора“. Касније, за време балканских ратова, готово сва британска штампа је заузела туркофилско становиште.

 

ЉУБАВ ПО МЕРИ ПОЛИТИКЕ

ПУТОПИСЦИ као Мери Дарам који су до јуче писали о патњама Срба од албанског насиља, потпуно су мењали позицију у складу с политиком Форин офиса: – Турци штите Запад од Русије – избацила је нову тезу Дарамова, која је због безрезервне подршке Албанцима, турским савезницима, добила надимак „краљица горштака“. Током Првог светског рата вратила је краљу Петру Орден Светог Саве, а у пропратном писму изјавила да „… њега и његов народ сматра кривим за највећи злочин у историји“ и да је Србија „осиње гнездо“.

Јавно се кајала што је у балканском рату помагала српским рањеницима, јер је, по њеним речима, тако „доприносила продужењу борби“.

* * * * * * *

СВАКИ СЕЉАК ЈЕ ЗНАО ЗАШТО СЕ БОРИ

ИАКО СУ СЕ СРБИ трудили свим силама да се приближе Европи, они су за њу били стран народ, по речима грофа Хермана фон Кајзерлинга, „примитивна раса ратника и разбојника“, због чега „Србија мора бити бачена на колена“, како је још од 1912. говорио генерал Конрад фон Херцендорф, шеф бечког штаба.

Од крсташких похода до светских ратова, све војне интервенције Запада оправдаване су као „цивилизаторске“ за добро „оријентално-деспотског“ и „неевропског“ света. Због географског положаја, на удару су се први нашли Срби, иако су Руси били прави циљ.Зато су вековима стварани и подгревани негативни стереотипи римокатоличке цркве о „источном шизматичком“ православљу.

Велики рат је почео неуспелим ноћним десантом на Београд у ноћи између 28. и 29. јула 1914. који је указивао на то да се Беч прерачунао и потценио Србију. То је показала и Церска битка, прва савезничка победа у Великом рату, а затим трагична одбрана од друге аустрогарске офанзиве на Дрини. Црно-жута царска армија катастрофално је поражена од „вашљивих сељака“, како су Срби редовно погрдно називани у бечкој штампи.

– На територији Србије више нема аустријских војника осим заробљеника – известио је краља Петра војвода Живојин Мишић, а те речи цитирао је велики амерички новинар и путописац Џон Рид у чланку „Земља смрти“, првој у низу прича из Србије које су потресле свет. Чувени ратни репортер известио је читаоце да се још почетком рата упутио на Балкан, надајући се да ће стићи „на време за последњи отпор Срба“ пред очекиваним поразом у сукобу с црно-жутим царством. Путовање у ратну Србију није било лако, ни брзо, а кад је Рид најзад стигао, суочио се са ужасом Србије покривене свежим хумкама и славом „тријумфалних, одрпаних Срба“ после Сувоборско-колубарске битке.