Вечерње новости, 17.6.2009, Откопавање истине: Пуцало као да су се Немци вратили!

Крагујевац: Капислана у кругу Војнотехничког завода КЈ Фото: Блиц, Небојша Радишић

Откопавање истине (10) – Стратиште у кругу садашње „Заставе“ недоступно потомцима жртава и без икаквог обележја. Подземни пролаз испод Капислане затрпан

ГУБИЛИШТЕ крај „Капислане“, некадашњег Војнотехничког завода, а садашње „Заставе“, и данас, после више од шест деценија од злочина тадашње комунистичке власти – обавијено је велом тајне.

Ни сада нема поузданих података колико је људи, оних који су тадашњи преки судови нове народне власти означили као сараднике немачког окупатора и непријатеље народа, осуђено на смрт и стрељано на месту где су војни део фабрике и „Заставина“ енергана. Према непотпуним информацијама од 21. октобра 1944. и током 1945. године, ту је стрељано најмање хиљаду људи.

Испод злогласне „Капислане“ налазили су се тунели и подземни пролази. Они су после масовних стрељања затрпани и забетонирани.

Први материјални трагови ових злочина, према сведочењима радника „Заставе“, откривени су приликом радова током 1956.године. Тада је пронађена гомила костију, али, надлежни су убрзо наредили да се радови обуставе. Почетком седамдесетих година, приликом градње, поново су пронађени остаци костију. Сазнајемо да су у џаковима кости пренете на крагујевачко гробље и тамо закопане.

Крагујевац је ослобођен 21. октобра 1944. године – прво су ушле руске снаге, а потом партизанске јединице. Истог дана, међу првима је ухапшен Драгомир Симовић, предратни трговац, а непуна три месеца касније председник општине Крагујевац. Његов син Петар Симовић, који је тада имао 17 година, испричао нам је да су његовог оца двојица наоружаних партизана из куће у садашњој Шумадиској улици одвела, како су рекли, на саслушање.

– Обећали су мајци да ће се брзо вратити. Веровали смо да ће се заиста брзо вратити, али није. Поподне, тог 21. октобра, мајка ми је рекла да одем до зграде суда и да се распитам шта је било. Ништа нисам сазнао. Тек сутрадан један познаник ми је рекао да је отац у затвору у соби број један – прича Петар Симовић.

Затвор се налазио недалеко од зграде ондашњег и садашњег суда у Крагујевцу. На месту тадашњег затвора сада се налазе травњак и паркинг. Симовић прича да се већ првог дана привођења испред затвора и суда окупило више стотина људи који су покушавали да било шта сазнају о својим најближима. Уследила су нова привођења, возом су доводили „народне непријатеље“. Било их је с разних страна, из Баточине, Лапова, гружанског краја…

Стрељања су почела одмах. Већ сутрадан, сведочи Петар Симовић, на табли код „Радничког дома“ истакнута су два списка од по 20 имена стрељаних током претходне ноћи.

Није за све било места у једном затвору. Други затвор био је у подруму садашњег ресторана „Заставино подрумче“, а неки тврде да су људи затварани и у подрумима садашње средње школе ВИШ. На тим местима су припадници партизанских јединица, под руководством официра ОЗНА, месецима мучили, ислеђивали „сараднике окупатора“, махом виђеније Крагујевчане, припаднике грађанског друштва и угледније домаћине из околних села. Масовна стрељања углавном су се обављала дуж зидина код „Капислане“, а у том делу фабрике лешеви су и затрпавани.

Према сведочењу Симовића, главни организатори су били Мијалко Тодоровић Плави и Немања Марковић. Мијалко Тодоровић је родом из села Драгушица код Крагујевца, одакле је и његов отац Драгомир, који је стрељан у „Капислани“.

– Памтим добро, а и причали су ми старији, да су стрељања трајала до дубоко у ноћ. Из „Капислане“ су се чула штектања митраљеза. Владао је страх, нико није смео ни да пита зашто се људи убијају. Неки одважнији су, чуо сам, после неколико дана, приупитали неке партизанске официре да то није поново рат почео, да се Немци нису вратили. После извесног времена, прешли су на тихе ликвидације, а чуо сам да су у садашњем „Подрумчету“ људи убијани и маљевима – прича Света Николић, који је у то време имао 11 година, а његова родитељска кућа и дедина кафана биле су недалеко од Громовића улаза и зида уз који су углавном стрељани „народни непријатељи“.

Мало је и докумената о тим дешавањима. Осим појединих потомака жртава, ретко ко се темељније бавио овим случајем. Публициста Милослав Самарџић каже да је успео да пронађе тек неколико докумената. Он наводи да је, према његовим истраживањима, готово комплетна документација спаљена 1966.године, после пада Ранковића.

– Одлука о стрељањима била је део стратегије учвршћивања комунистичке власти. Стрељањима у Крагујевцу руководио је шеф локалног огранка ОЗНА Станко Матијашевић, а извршиоци су били припадници Шесте бригаде 17. ударне дивизије. Све до краја 1944. стрељања су била углавном без суђења. Од почетка 1945. године организована су суђења, али процеси су углавном били монтирани, а најчешћа пресуда била је – смрт – каже Самарџић.

Према његовим тврдњама, постојало је још једно губилиште, на Метином брду. Ту су, током окупације, Немци имали заробљенички логор, а касније, када су ушли партизани, и они су ту имали логор – мушки и женски. Недалеко одатле било је и стрељања. Он помиње и постојање тунела испод Метиног брда, где су жртве сахрањиване и затрпаване али, бар засад, нико није нашао документацију нити било какав план где је тај тунел тачно изграђен.

Верољуб СТЕВАНОВИЋ, градоначелник Крагујевца

Споменик у кругу „Заставе“

Крајем деведесетих покренута је иницијатива да се направи спомен-обележје жртвама комунистичког терора. Тадашња градска власт (на чијем челу је био Верољуб Стевановић, који је и данас градоначелник Крагујевца) 21. октобра 1999. године одлучила је да постави споменик у Пиварском парку, недалеко од овог стратишта, ван круга „Заставе“.

Стевановић препричава да су из врха тадашње државне власти, коју су предводили социјалисти (Крагујевац су водиле опозиционе странке) наредили да се то не дозволи. Кордони полиције спречили су покушај челника градске власти и потомака стрељаних да се споменик постави и први пут одржи опело жртвама. Умало је дошло до сукоба с полицијом и новог крвопролића између „комуниста и антикомуниста“.

– Верујем да се никада више ништа слично неће догодити. Наш дуг и обавеза према тим невиним жртвама је да се достојно обележи место њиховог страдања. У плану је изградња једне спомен-костурнице, највероватније у кругу „Заставе“. Скупштина града купила је део простора у кругу фабрике и желимо да реализујемо ту идеју, да коначно потомци жртвава могу бар свећу да запале не месту где су им страдали најближи – каже Стевановић.

На споменику у Пиварском парку, који је био „заробљен“ у полицијском депоу и постављен тек после петооктобарских промена, пише: Грађанима Крагујевца и околних места који су пали као жртве комунистичког терора 1944, а стоји и датум – 21. 10. 1999.

Шумарице и Капислана – једна мука

Шумарице су симбол страдања у Другом светском рату, стратиште недужних ђака. У знак одмазде, Немци су 19, 20. и 21.октобра 1941. године, према званичној верзији послератне власти, стрељали 7.000 Крагујевчана.

И око тог броја постоје полемике, наводи се да је у та три дана стрељано 2.796 људи, према подацима које је у својој књизи „Име и број“ објавио кустос Музеја Станиша Бркић.

У немачком саопштењу од 22. октобра 1941. помиње се да је у Шумарицама стрељано 2.300 људи у знак одмазде за десет погинулих и 26 рањених немачких војника. Нису, међутим, помињали стрељања 19. и 20. октобра.

У селу Маршић, Немци су 19. октобра стрељали 103 особе, у Мечковцу (садашње насеље Илићево) 75, а у селу Грошница 233 особе.

Стратишта у Шумарицама, Маршићу, Грошниоци, Илићеву, где су злочине чинили немачки окупатори, као и губилиште у „Капислани“, многи Крагујевчани, уз дужно поштовање према свим жртвама, не желе да „раздвајају“. Траже да се достојно обележи и други крвави крагујевачки октобар, када су почела стрељања грађана од руке партизана. Од 2004. године, помен жртвама револуционарног терора налази се у званичном календару октобарских комеморативних манифестација у овом граду.

СТАНАРИ СОБЕ СМРТИ

У „соби смрти“, осим Драгомира Симовића, били су и Лазар Ћурчић, директор гимназије, Душан Поповић, начелник среза крагујевачког, Предраг Митровић, начелник среза гружанског, Достанић, предстојник полиције, Која Константиновић, трговац, Душан Јовановић, обућар, Мирко Јелић, техничар, Дуле Станимировић звани Лорд, трговац, и инжењер Тодоровић. У „Капислани“ су стрељани и фудбалери „Шумадије“, медицинска сестра Мила Марковић, ђак гимназије Јова Динић, индустријалац Петар Којић, припадник равногорског покрета Миодраг Вуковић…

Петар СИМОВИЋ, потомак страдалог Драгомира

Стрељали оца двојице партизана

Петар Симовић прича да је, после стрељања његовог оца, конфисковано пола породичне куће у Шумадијској улици, као и кућа у Хајдук Вељковој улици број 43.

Да иронија буде већа, када му је отац био у казамату, он и његов старији брат Драгослав били су у партизанским јединицама у Босни.

– Мобилисан сам десетак дана после хапшења оца. Дозволили су ми да га накратко посетим. Питао је за моју мајку, брата, сестру Драгу. Када сам му рекао да сам мобилисан, да је брат Драгослав већ на фронту, окренуо се према прозору и заплакао. Само ми је рекао: „Чувајте се“. Био је у соби број један затвора поред суда. То је била соба смрти, ко год је у њу ушао није дуго поживео – сведочи Петар.

Вест о смрти оца, у Брчком му је саопштио један комшија из Драгушице. Заплакао је. Када је дошао у јединицу, питали су га зашто плаче. Рекао је да му је отац умро. Није, каже, смео ни да помене да му је отац стрељан, и да су то урадили припадници партизанских јединица у чијем саставу су били он и његов брат. Поднео је пре три године овдашњем Окружном суду захтев за рехабилитацију свог оца Драгомира, као и захтев за повраћај конфисковане имовине. Одговор још није добио.

Слободан РАКИТИЋ, песник и председник Српске књижевне задруге

Ћутање је нова смрт

Хвала „Вечерњим новостима“ што су систематично, отворено и храбро покренуле ово питање, које је од суштинске важности и за данашње и за будуће генерације. Дуго смо живели са дубоко закопаном истином о невиним жртвама комунистичког терора после Другог светског рата. А ћутање о тим жртвама је њихова друга смрт и још већа неправда. Јер, ћутање је стално умирање. Кад се једна неправда не исправи, прети да се понови, често у још тежем облику, што се српском народу не једном десило у прошлости.

Дуго смо живели не само у историјској заблуди него и у великом греху, и зато је нужно да се каже пуна истина, и само истина, о погрому нових власти над невиним грађанима Србије после 1944. године, најчешће без суђења, о ликвидацијама у мраку и без гроба. Живели смо пола века у лажној историји.

Многе ликвидације извршене су само зато да би се жртвама отела имовина. Сасвим је сигурно да су те ликвидације имале и идеолошко и класно обележје, а главни разлог је најчешће био стварање услова за одузимање имовине жртвама и њиховим породицама. Откривање пуне истине о комунистичком терору и доношење што пре закона о реституцији није страначко већ општенационално питање. Није то само правно и политичко, него и морално питање.
Нема већег греха него не сахранити мртве и не знати ни где су им гробови. То је и морални и Божји закон.

РЕАГОВАЊА И ПОЛЕМИКЕ

Љубиша РИСТИЋ, редитељ
ДРЖАВА УМЕСТО КАМПАЊЕ

НОРМАЛНО да треба да се нађу тајне гробнице уколико их уопште има, али не разумем те бесмислене иницијативе, кампање, акције. Циљ је вероватно да се изврши некаква ревизија историје, а да се све изједначи и релативизује.

Ако држава има конкретне податке о тајним гробницама, треба да изађе са њима у јавност, а не да свакодневно читамо о наводним жртвама наводног комунистичког терора.

Жарко КОРАЋ, лидер СДУ и психолог
ОДМАЗДА У ПРИРОДИ

НЕКО данас жели да реинтерпретира историју тако што ће комунистичку власт и Народноослободилачку борбу да представи као злочиначку. Све ми ово у Србији личи на намеру неких у Хрватској да изједначе партизански и усташки покрет.

Са другог, људског аспекта, све историјске недоумице треба темељно испитати али то је задатак за историчаре, форензичаре, стручњаке.

Било је и стрељања невиних из чисте одмазде али убијани су и веома криви људи. На пример, у Француској је после рата било много одмазде. То је, нажалост, лош и мрачан део људске природе.

Јошка БРОЗ, Титов унук
ДА СЕ ЗНАЈУ ГРОБОВИ

НЕМАМ ништа против да се нађу и обележе све тајне гробнице ако постоје. Слажем се да потомци убијених треба да знају где су им преци убијени – изјавио је за „Новости“ Јошка Броз, унук Јосипа Броза Тита.

– Огромна већина стрељаних били су државни непријатељи, али наравно, постоји могућност да је и неко невин ликвидиран – каже Броз који је и потпредседник Комунистичке партије Србије.

Он сматра да би држава морала да отвори архиве, како би се сазнала комплетна историјске истина:

– Тешко је сада, после више од 60 година, наново утврдити ко је био невин, а ко крив. Многи покушавају да представе своје претке као хероје и праведнике, иако су за време рата били државни непријатељи, јер, зашто би их иначе стрељали – каже Јошка Броз.

– Четници су убијали не само ратне противнике већ и невине људе, а о томе се сада мало говори. А тешко је наћи њихову слику са партизанима, а готово на свакој другују са Немцима.

Михајло ЛУКОВИЋ