Вечерње новости, 2. 2. 2023, Академик Славенко Терзић: АУСТРИЈСКИ ПРОПАГАНДНИ ПРОДОР НА БАЛКАН: Покушаји Запада и Турске да потисну утицај Русије међу Јужним Словенима

КОНЗУЛ Алексеј Јегорович Сученков се 9/21. септембра из Трста (где се налазио на лечењу до средине октобра) обратио писмом бечком проти Михаилу Рајевском с молбом да преко његових веза у Русији обезбеди добротворе за скромно опремање и оправку Храма Светог Николе у Бару.

Већ током 1859. године руска царица Марија Александровна је приложила сто полуимперијала (златна монета од времена Павла I у вредности пет рубаља), док су други руски добротвори за оправку Цркве Светог Николе прикупили 139 империјала и 22 дуката у злату. У истом извештају Сученков пише да је неопходно подићи православну цркву у Скадру. Стара Црква Св. Николе, такође крхко и убого здање, удаљена је сат хода од града, иза реке Бојане. Честе и обилне јесење и пролећне кише и набујали планински потоци, као и често разливене Аде Бојане, спречавају овдашње православне да посећују храм. Сваке године мост преко Бојане бива однет и просто је немогуће прелазити на другу обалу, или, у крајњем случају, врло тешко са чамцима. Сученков је сматрао да би било неопходно подићи цркву баш у граду, не само због удобнијег посећивања храма него и због присуства у градској средини, јер „турски минарети се уздижу скоро на сваком кораку“, а „латини“ у очекивању завршетка храма имају кућне капеле бискупа, његовог адјутора, аустријског конзула и известан број капела богатијих католика. Министарство спољних послова царске Русије помогло је изградњу храма у Скадру са 1.000 рубаља у сребру. По жељи локалних Срба црква је посвећена Св. кнезу Александру Невском. Храм је коначно завршен 1864. године: октобра те године подигнут је крст на велику радост православних верника.

Српска православна црквена општина у Призрену обратила се почетком децембра 1858. године руском конзулу Сученкову у вези са обновом Цркве Св. Ђорђа у Призрену. У прилогу је достављен план обнове са цртежом и свим детаљима будуће цркве дужине 40 и ширине 24 лаката (лакат – 0,66 м). Писмо су потписали митрополитов намесник Нанус, Сима Некић, Гига Јањић, Нича Хаџи Томић, Ђорђије Антоњ, Захарије Младеновић, Ђорђије Стојановић и Јован Стефановић. Уз цртеж плана цркве, потписници истичу да су муслимани пре извесног времена присвојили део црквеног земљишта на коме се налазило православно гробље (које је јасно означено на цртежу). Сада неће да уступе тај део земљишта да би обнова цркве могла бити изведена у потпуности. На цртежу је означен део земљишта бившег православног гробља које сада „држе Турци“ и око кога се налазе муслимански дућани. За обнову цркве је до краја 1858. године потрошено укупно 585.731 пјастра, и то 1856 – 154.567, 1857 – 251.325 и 1858 – 179.839. Преко руског конзулата у Скадру ишла је руска помоћ за обнову Цркве Св. Ђорђа.

Одмах после Кримског рата група угледних руских словенофила указала је на преку потребу подршке православљу у Османском царству, пре свега путем школа и цркава. У програмском обраћању од 28. децембра 1857/9. јануара 1858. године, истиче се да су на Западу и у самој Турској основана многа друштва „латинске и језуитске пропаганде“ међу Јужним Словенима са политичким циљем уништења утицаја Русије и традиционалних осећања према њој. Заједничка карактеристика тог пропагандног рада јесте потискивање православља посредством космополитског образовања. Међу центрима и друштвима која на томе раде наводи се више њих: пољска емиграција у Паризу, лазаристичке школе у Румелији, Војна школа Садик-паше у Бугарској, Рушчучка школа Пољака Камицког на Дунаву, „римска легација“ у Цариграду, павликански бискуп Андреј Козенов у Пловдиву, малтешки Колегиј за омладину, и мноштво римских и протестантских мисионара.

 

РУСКА ЦАРИЦА ОБНАВЉА ХРАМОВЕ У СТАРОЈ СРБИЈИ

АМЕРИЧКЕ МИСИОНАРСКЕ мисије појављују се у Турској још 1812. године, да би убрзо у Малој Азији била формирана мрежа мисионарских пунктова Америчке просветитељске мисије, Америчког баптистичког мисионарског друштва и других организација. Почетком четрдесетих година 19. века амерички мисионари су упутили у САД 36 младих Бугара који су се после богословског образовања вратили у Бугарску као мисионари.

Сједињене Америчке Државе и Велика Британија су успели да 1846. године добију од султана признање протестантске цркве, чиме је знатно био олакшан њихов широк продор после Кримског рата. Први је у Бугарску 1856. године дошао амерички мисионар А. Лонг, који је био и оснивач и први уредник новина Зорница. Протестантске мисије су деловале у Софији, Пловдиву, Варни, Ловечу, Самокову и Старој Загори. Амерички Роберт колеџ, основан 1863. године у Цариграду, требало је да има кључну улогу у формирању нове бугарске елите која би се супротстављала руском утицају, или, према сведочењу једног од учесника у овом послу, колеџ је био „важни фактор у Бугарској против интрига Русије“.

У писму цару Александру II, 23. децембра 1858/4. јануара 1859. године Александар Горчаков, шеф руске дипломатије, пише да не види препреку да словенофили скупљају помоћ, тим пре што влада нема довољно средстава, али сматра да сва преписка са руским представницима у иностранству треба да иде само преко Министарства спољних послова. Помоћ обнови Храма Светог Ђорђа у Призрену, односно тамошњој православној општини, прва је упутила руска царица Марија Александровна. Царица је 1858. године приложила 1.150 дуката за неколико православних храмова, с тим да се та сума даје храмовима и током наредних пет година. Свети синод Руске православне цркве упутио је 150 рубаља у сребру за обнову Цркве Св. Ђорђа – преко Азијског департмана и конзула Сученкова.

Призренска православна општина је упутила у Скадар јереја Стефана Василијевића и Глигорија Јанићијевића да изразе захвалност („всепокорнешепоклонение“) конзулату као „заштитнику нашем“, наше православне вере и цркве. Септембра 1858. године конзул Сученков је добио од кнегиње Т. В. Васиљчикове 988 рубаља и пет копејки у сребру за обнову Цркве Св. Ђорђа. Кнегиња Васиљчикова је заједно са грофицом Н. Д. Протасовом и грофицом А. Д. Блудовом била чланица Петербуршког добротворног комитета аристократских дама, који је од 1856. године снабдевао словенске школе и цркве књигама, иконама и богослужбеним предметима.

Кнегиња Черкаски је преко Светог синода приложила 1859. године 200 рубаља у сребру за српске цркве и манастире – од тога половину за манастир Св. Стефана у Дечанима у Старој Србији и манастиру Дужи близу Требиња у Херцеговини, а другу половину црквама на Истоку којима је најпотребније. Средином маја 1858. године бивши руски конзул у Сарајеву А. Ф. Гиљфердинг молио је проту М. Ф. Рајевског да пошаље неопходне ствари црквама и манастирима којима је он обећао током путовања кроз Стару Србију 1857: Нови Пазар – велики требник и ризу, у Будисавце код Н. Пазара – општи минеј и ризу; Пећка патријаршија – дванаест минеја; црква у Липљану – дванаест минеја, триод, пентикостар, напрестолно јеванђеље; Грачаница – дванаест минеја и један ирмологиј; Ђаковица – путир, крст, дванаест минеја, апостол, једну ризу; Пријепоље – све потребне књиге; Пљевља (манастир Св. Тројица) – пентикостар и добру ризу. Београдски митрополит Михаило предложио је проти Рајевском, марта 1865. године, да се оснују богословије у Сарајеву и Призрену или Пећкој патријаршији.

 

 

ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ СРБА: Извештаји руског конзула о панисламизму и Албанској лиги у Старој Србији

 

РУСКИ конзул Иван Степанович Јастребов је у Албанској (Призренској) лиги видео саставни део ширег панисламистичког покрета, што је касније у својим истраживањима истакао и хрватски историчар Бернард Стули

Спољнополитичка и унутрашња ситуација у Османском царству, нарочито после пораза у руско-турском рату 1877/78, погодовала је брзом ширењу идеја панисламизма. Иако су ове идеје настале ван територија Османског царства, као и пре доласка на власт султана Абдула Хамида II 1876. године, панисламизам је, како истиче И. Л. Фадејева, „постао званична идеологија и темељ политичког курса османске владе током скоро три деценије“.

Почетком осамдесетих година 19. века Абдул Хамид II је настојао да добије војну и дипломатску подршку немачког канцелара Бизмарка. У анонимној брошури Енглеска и Немачка на Истоку објављеној 1881. године од стране „бившег дипломате“ (вероватно турског) изнета је оштра критика британске политике на Блиском истоку. За реорганизацију војске и неких делова државне администрације позвани су немачки официри и цивилни чиновници који су привремено ступали у турску службу. На место енглеских официра који су раније командовали жандармеријом дошли су немачки официри. У Цариград је 1881. године дошла специјална немачка мисија на челу са кнезом Раџивилом: нова спољнополитичка оријентација Османског царства заснивала се на ставу панисламиста да је недопустиво мешање европских сила у послове муслиманских држава, а Немачка је била мање од свих других европских држава заинтересована за Источно питање.

Извештавајући о Албанској лиги руски конзул Јастребов је запазио да се још до руско-турског рата у турској публицистици проповедао принцип исламског савеза („ове лиге“) под називом Итихад-и-ислам (Исламско јединство). Идеју панисламизма Турци су настојали да прошире и на просторе европске Турске и зато су, истицао је Јастребов, „овдашњи муслимани више него икада подигли своје главе на штету хришћанског елемента тако да је положај хришћана у овој области постао неупоредиво лошији“. Овдашњи муслимани са подсмехом говоре о реформама које је тражио Берлински конгрес. Пошто су турски представници у Берлину говорили да су Гусиње и околина насељени Албанцима, Турци и данас говоре Европи „као да су сви тамошњи житељи Албанци“. Јастребов пише да ни Мухтар-паша није могао да негира да је тамошње становништво у огромној већини словенско а не албанско.

Руски конзул је прикупио податке о верској и етничкој структури становништва Гусиња, Плава и 29 околних села: укупно су биле „1.032 куће српске народности и само 230 кућа албанске народности“. У самом граду Гусињу има 560 домова муслиманских и 120 породица хришћанских. „Сви житељи припадају српској народности и говоре природним српским језиком. Сам Али-паша гусињски – природни је Србин. У Плаву се налази 200 породица муслиманских и 500 породица хришћанских. Сви су народности српске“. Јастребов је донео податке и о верској структури свих 29 села, при чему истиче да су чисто албанска само три села: Вусање, са 150, Мартиновићи са 50 и село Хоти са 30 домова Албанаца муслимана. Турска влада на исти начин и друге санџаке и казе Старе Србије сматра албанским, као на пример Призренски и Приштински санџак и казу Пећ, у којима, напротив, већина становништва припада српској народности, „иако муслимански елеменат има значајну превагу над хришћанским“.

Према Јастребову у Призренском санџаку било је до 3.000 хришћанских домова и 11.000 муслиманских, али „домова српске народности је више него чисто албанских и албанизованих Срба“: број домова српске народности износи 7.000 а албанске 6.000. У Пећком мутесарифлуку има 4.000 домова српске народности и 2.500 домова албанских. У Приштинском санџаку, према Јастребову, нема ни 1.000 албанских домова док има око 4.900 српских кућа. У погледу вероисповести, хришћанских домова нема више од 2.000 а муслиманских има 3.500. Албански елеменат има апсолутну доминацију само у Ђаковичкој кази са око 8.400 домова и само око 100 домова Срба (муслимана има до 7.000 домова). Неки путописци, као на пример Јаков Слишковић, који је пропутовао Албанију првих година 20. века, истиче да је код Албанаца више развијено народно осећање од верског и да су стога они лако мењали веру. „Код Арбанаса вриједи као начело народна њихова пословица: Гдје је моћ, ту је и вјера, што одговара оној Cuius regio, illius religio. Али, ипак, „ако који од Миридита пређе на ислам, мора оставити своја добра и земљу и потражити си боравиште гдје другдје“.

 

 
ЦЕНТАР ПРИЗРЕНСКЕ ЛИГЕ ЈЕ БИО У ЦАРИГРАДУ

Порта је сматрала да је албанско питање на начин како се тумачило у Европи, као борба за аутономију Албаније, врло опасно и зато је преко својих агената на челу са Мухтар-пашом настојала да Албанцима уместо идеје народности (повезане са идејом о независности) наметне идеју исламског савеза „под знамењем Пророка“. Абдул-ефендија из Скопља је удаљен зато што је био мишљења да Лига треба да се развија „не на основу религиозног принципа већ на принципу народности“, трудећи се да муслиманској лиги привуче и Албанце католике.

Што се тиче положаја хришћана, православних Срба, Јастребов је често понављао да се њихов положај ни на који начин не побољшава: не прође дан да се не чује било о убиству хришћана или о пљачкама њихових кућа по селима. У самом Призрену неки муслимани су почели опет да под претњом узимају новац од хришћанских трговаца. Чак је један полицајац, Малић-бег, ишао по радњама и узимао новац од трговаца са чиме је био упознат и Мухтар-паша. Јован Хаџи-Васиљевић наводи податак да су Арбанаси на врхунцу снаге Лиге у Јужној Албанији „посекли све хришћане у једном селу“.

Јастребов је био уверен да се центар Албанске лиге налази у Цариграду. Пре него што је почела са радом конференција амбасадора великих сила у Берлину јуна-јула 1880. у вези са границама Црне Горе и Грчке, из Цариграда је „овдашњем комитету такозване албанске лиге“, пише Јастребов, стигла инструкција о потреби сазивања конгреса свих чланова у Призрену. Чак је председник комитета Лиге Хаџи Омер-ефендија позвао истакнутије Албанце из Скопског, Приштинског и Дебарског санџака и Пећке казе, али пошто већи део чак није ни одговорио, упутио је поверљиво лице да их убеди да је неопходно да се окупе у Призрену „управо сада“.

Положај православних Срба у Старој Србији постајао је све неподношљивији. Само у Пећкој кази од септембра 1876. године било је убијено 126 Срба и ниједан убица није био ни кажњен ни ухапшен. Те податке енглески конзул у Призрену Синџон је доставио лорду Солзберију, а овај Порти која је то одмах демантовала: Савас-паша је наредио амбасадору у Лондону Мусурис-паши да то оповргне тврдњом да је у Пећкој кази било само 14 убица и да су сви на одговарајуће начине кажњени (извештај Синџона и телеграм Савас-паше штампани су у Плавој књизи). Енглески конзул је поново Солзберију потврдио истинитост својих саопштења и доставио му детаљан списак убијених са подацима где су и када били убијени. Беса закључена недавно, писао је Јастребов, између Арнаута и осталих муслимана да се обуставе убиства и пљачке, није се односила и на хришћане.

„Хришћани многих села принуђени су да и празницима од раног јутра до касне вечери обрађују поља насилника страхујући да ће бити пребијени до смрти као прави робови“. Јастребов поред осталог наводи и два следећа примера насиља: 12/24. фебруара десет разбојника на коњима напало је кућу Јована Грујића у селу Липовица сат и по хода од Гњилана из које су одвезли све жито, а 21. фебруара/5. марта дошли су поново и одвезли сву покретну имовину зато „што се усудио да се жали властима на њихов поступак“. Притом су „полили на његову главу олово“ и Грујић лежи без свести. Следеће ноћи 22. фебруара/6. марта тринаест насилника је напало на кућу Ковачевића у селу Партеш. Свезавши њега и два сина опљачкали су сву његову имовину и натоварили на кола са његовим воловима, затим су запалили сву непокретну имовину и „на крају крајева силовали по реду снаху Ковачевића Милену и његову кћерку Грозду“. На Косову пољу су опљачкана хришћанска села Радево, Батуце и Коримље, а у Средској су опљачкане две цркве и поцепане све књиге тако да се више не могу употребљавати.

 

 

Академик Славенко Терзић