НА СРБИЈИ И СРПСКОЈ је да обаве попис жртава из ратова 1941-1945. и 1991-1995. Пример Словеније, која је, пре само петнаестак година, политичком вољом обезбедила средства за рад историчарима, показује да је то још могуће.
А резултати у Словенији су запањујући: уместо броја од 40.000 жртава обухваћених крњим савезним пописом жртава Југославије из 1966, дошло се поименично на преко 99.000 жртава, два и по пута више. Несумњиво би чак и веће одступање било код српских жртава односно код укупног броја жртава Другог светског рата у Југославији, којим је, по крњем попису из шездесетих година прошлог века, било обухваћено 657.000 страдалих.
Тада би нестале и бројне дилеме око броја јасеновачких жртава. Подсетићемо само Дејана Ристића и Иву Голдштајна, као и ширу јавност, да је врхунски хрватски статистичар др Јаков Гело, у свом докторском раду „Демографске промјене у Хрватској“, записао о броју жртава: „само Јасеновац преко 700.000… С. Градишка 75.000″ (Загреб, 1987, стр. 153). А Јаков Гело је затим, у независној Хрватској, постао директор Државног завода за статистику. Не заборавимо: кости јасеновачких мученика се распростиру на површини од 210 квадратних километара!
Можда би за почетак, могло кренути од једне напомене Антуна Милетића у интервјуу, који је објавила „Политика“ 19. августа 1991. („Историја никада неће опростити Титу што се није поклонио јасеновачким жртвама“): да се пронађе картотека коју спомиње Државна комисија за утврђивање ратних злочина из 1945, у извештају број 16.093. Картотека убијених, несталих и интернираних Срба у Независној Држави Хрватској, која је тада постојала.