Вечерње новости, 25.1. 2015, Тито у 42. Вражјој дивизији

ЈБ Тито на српском ратишту 1914. Фото: Архива Борбе

Из ратног дневника његове јединице, али и по поверљивим биографским подацима који се о њему чувају у Москви, у овом рату Броз је имао све запаженију улогу

ПРВИ светски рат започео је силовито. Аустроугарска армада кренула је на Србију са три армије, које су бројале 220.000 војника, које су биле добро опремљене најсавременијим ратним средствима. Против себе имали су српску војску, измрцварену балканским ратовима, бремениту многим проблемима. Није било муниције, није било довољно униформи, није било довољно хране као ни остале ратне опреме. Био је то класичан пример судара Давида и Голијата. Држава која је имала 53 милиона становника напала је земљу са нешто више од четири милиона житеља.

Бројне формације аустроугарске војске, дивизије и пукови били су састављени искључиво од јужнословенског живља из Двојне монархије. Хрвати, Словенци, па и Срби, чинили су окосницу удара преко Дрине .Допринос тих јединица, које су у 28. јула 1914. године кренуле да поробе Србију, да је униште као државу, да је избришу са политичке и географске мапе Европе, најбoље могу да сведоче подаци о броју одликованих војника и официра, Хрвата, муслимана, Словенаца, а међу њима је било и Срба, за “јуначко држање”. На стотине је одликовано је разним медаљама и орденима, унапређено у “корпорале”, “фелдвебеле” и “цугсфирере”. Орден витеза Марије Терезије, који је доносио и баронску титулу, односно припадност аустријском или мађарском племству, уручен је десторици Јужних Словена.

У “Златној књизи” Врховне команде аустроугарске могу да се пронађу подаци свим носиоцима одликовања. Златну медаљу за храброст, која је до 1917. године била од чистог злата, добило је 106 војника босанскохерцеговачких пукова. Из редова муслимана њих шездесет тројица су окачила златне медаље на прса, а Хрвата тридесет и осам. Било је и неколико Срба који понели овај орден.

СВЕДОК

ТИТОВО учешће у рату против Србије потврдио је и један његов ратни друг, аустроугарски официр Жарко Ведрић, генералнштабни пуковник 42. домобранске дивизије, у чијем саставу се налазила Брозова десета чета 25. домобранског пука. Ведрић је једном сараднику Агитпропа ЦК КПЈ после Другог светског рата званично изјавио да је Титов 25. пук “остао на српском фронту све до јануара 1915. године”.

Најпознатије и најславније име међу Јужним Словенима, који ће јуришати преко Дрине на Србију, свакако је био Јосип Броз Тито. Био је припадник 10. чете 25. пуковније чувене 42. – Вражје дивизије. Из ратног дневнику његове јединице, али и по поверљивим биографским подацима који се о њему чувају у Москви, у овом рату Броз је имао све запаженију улогу.

Из тог дневника, 42. домобранске, Вражје дивизије, од августа 1914. године види се да је прокрстарио је сва главна попришта ратних окршаја у западној Србији – од Љубовије, Малог Зворника и Лознице до Крупња, Беле Цркве, Столица, Текериша, Ваљева, Мионице, Љига и Лајковца. Учествовао је у борбама на Дрини, Гучеву и Мачковом камену, у великим биткама на Церу и Колубари. И ратни извештаји, и са српске и са аустријске стране, говоре да је његова дивизија одиграла важну улогу и у опсади Београда и окршајима код Умке, Остружнице, Бановог брда, Сењака, Аде Циганлије и Бежанијске косе.

Броз је, крајем 1912. године, регрутован у техничку службу бечког Арсенала, централну армијску групацију Аустроугарске монархије. Савесним извршавањем војничких дужности већ на почетку војног рока “посебно се истиче” и та приљежност га препоручује да заврши подофицирску школу.

Перо Симић, један од најпознатијих његових биографа, тврди да је постао најмлађи извиђачки водник у свом 25. домобранском пуку, а по неким изворима и у целој аустроугарској војсци. Паралелно са похађањем подофицирске школе учи и усавршава мачевање. И убрзо постаје првак 25. домобранског пука. Нешто доцније осваја друго место на такмичењу најбољих мачевалаца аустроугарске војске. Посебно се истакао у флорету и у боду. Награду му је уручио лично надвојвода Јосиф-Фердинанд Први Хабзбуршки. Био је опчињен:

– Ја примам честитке од надвојводе! Обичан војник руковао се с чланом царске породице! – забележио је Симић.

Награђен је једномесечним одсуством. Кад се вратио у касарну, у лето 1914. године, морао је на фронт. Иако Аустрија, после три офанзиве, није успела да оствари свој ратни циљ, трпи пораз за поразом, млади аустроугарски наредник из Загорја стално напредује. На Србију је пошао са чином каплара, а из ње је отишао са чином старијег водника. Био је то највиши подофицирски чин у аустријској војсци. Ускоро је постављен за ордонанса у штабу своје 42. дивизије, добио униформу “са три ширита” и постао штабсфелдвебел.

О томе шта је све доживео и преживео у Србији, Броз није никад хтео да говори. Ништа није рекао чак ни свом биографу Владимиру Дедијеру. “Чињеница је”, изјавиће Дедијер после његове смрти, “да је Тито избегавао да ми говори на питања о свом учешћу у Првом светском рату. Он помиње како је био у 25. домобранској пуковнији и онда прескаче првих шест месеци рата и говори о Петроварадину…”.

У “Новим прилозима за биографију Јосипа Броза Тита”, у другој књизи Дедијер пише да је имао у рукама три Титова аутобиографска текста – из 1935, 1945. и 1952. године, и да само у једном од њих, у оном из 1935, Тито говори о учешћу у рату против Србије, од августа до децембра 1914. године. Кад је хтео, на основу првог аутобиографског текста из 1935. године, да пише о Титовом учешћу на српском фронту, наводно је добио директиву од Милована Ђиласа да то не чини.

Творац авнојевске Југославије “заборавио” је своје ратне успехе у Србији, а ту тему су избегавали и сви његови биографи. Преко Дедијера је лансирао причу како је са својим пуком стигао само “до српске границе”, чак је тврдио да је “избјегао судбину да се као Хрват и социјалист бори против своје браће и другова, српских радника и сељака”.

Перо Симић ће у московским архивама пронаћи Титову поверљиву аутобиографију, која је писана у Москви, у којој, због ригорозне провере, није смео да прећути ниједан важан податак из своје прошлости, потврдио да је активно учествовао у аустроугарској казненој експедицији на Србију. Написао је да је “почетком августа 1914. отишао на српски фронт као водник” и да је на том фронту, а не “на српској граници”, ратовао “до другог одступања аустријске војске“.

То је историчару Венцеславу Глишићу потврдио и организациони секретар ЦК КПЈ Александар Ранковић. То ће потврдити и Ранковићева супруга Славка у интервјуу у “Вечерњим новостима” крајем прошлог века:

– У јесен 1941, када је стигао на слободну територију, у западну Србију, Тито је, на изненађење својих српских пратилаца, демонстрирао изузетно познавање свих кота, стаза и богаза овог краја. Зачуђен његовим сналажењем, Ранковић га је питао како тако добро познаје овај овај део Србије. Тито му је одговорио: “Па ја сам овде ратовао као аустријски војник 1914.” Ранковић му је на то, наводно, одговорио: “То си сад мени рекао и ником више. Ако се ово прочује, од нашег покрета неће бити ништа, а највероватније ни тебе ни мене!”

Иван Миладиновић