Вечерње новости, 26.1.2015, Терор хрватских дивизија

Старији водник Броз с пушком у руци на српском фронту Фото: Архива

У Москви постоји документ у ком пише да је Тито добио два ордена за храброст. Светозар Прибићевић био је добровољац у 25. пуку 42. домобранске Вражје дивизије

ПРИЛИКОМ другог преласка преко Дрине, 2. септембра 1914. године, припадници 42. домобранске Вражје дивизије три дана фанатично су јуришали на српски одбранбени појас на Ади Курјачици, настојећи да се пребаце на десну обалу и да форсирањем долине Јадра потпомогну њиховим трупама које су биле јужно од Лознице и северно од Лешнице. Ова јединица је нанела огромне губитке Дринској дивизији II позива. На српској страни пало је 9 официра, 6 подофицира и 550 војника…

Подручје на коме је оперисала ова дивизија, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.

А у саставу ове аустроугарске дивизије, у 10. чети 25. пуковније, био је Јосип Броз. Тек после његове смрти Владимир Дедијер је писао како је Тито у овом рату одликован једном “малом сребрном медаљом за храброст”, и то за заслуге на руском фронту, на коме се налазио од краја јануара до друге половине марта 1915. Истражујући његов животни пут, Перо Симић је открио у Москви један строго поверљиви документ у коме се изричито каже да је Тито “за време Империјалистичког (Првог светског) рата добио два ордена за храброст”. Тај тајни документ, откуцан у три примерка, потписао је један од најповерљивијих људи Коминтерне, шеф њеног Кадровског одељења за европске земље Георги Дамјанов.

Податак да је Тито у овом рату добио два, а не један орден за храброст, отвара питање да је један орден за храброст добио на српском фронту. Тито се Србији борио дупло дуже него у Русији, и ту је унапређен у штабсфелдвебела. А познато је да су сва аустријска унапређења током целог рата била саставни део указа о одликовању.

Овакав закључак може посредно да потврди и његова једина позната фотографија из Првог светског рата. Она показује како он, у присуству двојице својих аустроугарских ратних другова, пуца из рова, одевен у лагану подофицирску блузу и панталоне, са плитким ципелама. Када је он био на Руском фронту, била је цича зима, и очигледно је да је слика настала у Србији, највероватније на Бежанијској коси изнад Београда, у првом ратном распореду његовог пука. Тај фотос демантује и све његове приче да је у Србији водио некакву антиратну пропаганду због које је, наводно, затворен у Петроварадинску тврђаву у Новом Саду, како је тврдио и у “Лајфу” почетком педесетих година.

ПУЦЊИ У ПОТИЉАК

Аустријски историчар Штурценегер, хроничар тог времена, бавио се феноменом Срба у аустроугарској војсци. Он каже да су “Срби су – у рату против Србије 1914. године – распоређивани најчешће у прву борбену линију, а иза њих – Хрвати и Мађари. Сваки онај ко би оклевао са отварањем ватре на своју браћу или, пак, пуцао увис, био би отпозади убијен…”

У московским архивима постоје документи из којих се види да је Јосип Броз, за разлику од многих аустроугарских Срба, Хрвата и Словенаца, одбио понуду руске владе да се преласком на страну Србије избави из ратног заробљеништва. Радије је кулучио код руских кулака и потуцао се по сибирским земуницама него да учествује у стварању прве Југославије.

Титов саборац, у 42. домобранској Вражјој дивизији, у 25. пуку, био је и Влатко Мачек, доцније вођа Хрватске сељачке странке. Међутим, Мачек у својој аутобиографији, објављеној у Њујорку, за разлику од Тита, описује у којим је све биткама учествовао. До танчина наводи детаље о крвавим окршајима код села Попинци и Пећинци са српском војском која је била прешла Саву, а затим о жестоким биткама на Колубари… Мачеково сведочење, другим речима, значи да је и Тито прошао тај крвави пут.

Први човек усташке војске, у Павелићевој држави, 1941. године постаће Титов и Мачеков саборац из 25. домобранског пука. Био је то Славко Штанцер, командант “докнадног” батаљона. О њему се говорило да је највећи јунак 42. домобранске Вражје дивизије.

“Припадници ‘докнадног’ батаљона били су углавном добровољци”. Васа Казамировић, с много уверљивости тврди, да се међу њима налазио се и познати првак Хрватско-српске коалиције и крупна политичка фигура у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца – Србин Светозар Прибићевић”.

Хрватски војни историчар Славко Павичић, учесник у скоро свим борбама у Србији 1914. године, прикупљао је податке како су Хрвати и муслимани ратовали на десној обали Дрине, и колико њих је изгинуло за Аустроугарску у Србији и на другим фронтовима, у Русији и Италији.

Војни обвезници који су 1914. године регрутовани и упућени на фронт у Србији, из Хрватске и Босне и Херцеговине, чинили су преко 14 одсто војних снага Аустроугарске. Јужни Словени били су бројнији од свих других народа у армијама Двојне монархије. Славко Павичић је пронашао податке да је до краја Првог светског рата, из Хрватске и Босне и Херцеговине мобилисано је “најмање 500.000 војника…”

Јединица са највише Хрвата био је 13. загребачки корпус, а најелитнија формација била је 42. домобранска дивизија, названа вражјом. Загребачки корпус био је ударни корпус и он је учествовао у свим главним биткама у Србији 1914. године.

“Судионици тих борби сјећат ће се”, пише Павичић, “оних сјајних јуриша наших пуковнија. Ту се није гледало на губитке нити се закључивало. Ту су погинули у тешкој стројној ватри најбољи наши частници и војници. У борбама код Крупња пред шанцем истакао се наш садашњи генерал пјешачтва Славко Штанцер са својом бојном…”

Дивизија којој је припадао Славко Штанцер, а затим Влатко Мачек и Јосип Броз Тито похваљивана је више пута за своје подвиге у Србији. Њен командант једно време је био већ спомињани Стјепан Саркотић, генерал-пуковник аустроугарске војске, доцније земаљски поглавар Босне и Херцеговине, а још доцније фанатични обожавалац Анте Павелића.

Похваљена је више пута за своје подвиге у Србији. У њене велике акције Павичић убраја и прелазак Дрине код Батора. О томе пише:

“Код Батора се развила готово цела дивизија, а једна је бригада прешла Дрину”, каже Павичић. “Одмах су хрватски обкопари изградили ратни мост на понтонима… Генерал Саркотић је особно водио тај замашни подхват… По повлачењу са мостобрана Батор (уз велике губитке), хрватска 42. домобранска дивизија пребачена је на јужни одсек и “развила се јужно од своје посестриме, 36. хрватске заједничке пјешачке дивизије, која је лежала на обронцима Црног врха и на самом Црном врху, све до врло важне кључне тачке Клисур-Гучева.”

Тито у 42. Вражјој дивизији

Из ратног дневнику његове јединице, али и по поверљивим биографским подацима који се о њему чувају у Москви, у овом рату Броз је имао запаженију улогу

ПРВИ светски рат започео је силовито. Аустроугарска армада кренула је на Србију са три армије, које су бројале 220.000 војника, које су биле добро опремљене најсавременијим ратним средствима. Против себе имали су српску војску, измрцварену балканским ратовима, бремениту многим проблемима. Није било муниције, није било довољно униформи, није било довољно хране као ни остале ратне опреме. Био је то класичан пример судара Давида и Голијата. Држава која је имала 53 милиона становника напала је земљу са нешто више од четири милиона житеља.

Бројне формације аустроугарске војске, дивизије и пукови били су састављени искључиво од јужнословенског живља из Двојне монархије. Хрвати, Словенци и Срби, чинили су окосницу удара преко Дрине .Допринос тих јединица, које су у 28. јула 1914. године кренуле да поробе Србију, да је униште као државу, да је избришу са политичке и географске мапе Европе, најбoље могу да сведоче подаци о броју одликованих војника и официра, Хрвата, муслимана, Словенаца, а међу њима је било и Срба, за “јуначко држање”.

На стотине је одликовано је разним медаљама и орденима, унапређено у “корпорале”, “фелдвебеле” и “цугсфирере”. Орден витеза Марије Терезије, који је доносио и баронску титулу, односно припадност аустријском или мађарском племству, уручен је десторици Јужних Словена.

У “Златној књизи” Врховне команде аустроугарске могу да се пронађу подаци свим носиоцима одликовања. Златну медаљу за храброст, која је до 1917. године била од чистог злата, добило је 106 војника босанскохерцеговачких пукова. Из редова муслимана њих шездесет тројица су окачила златне медаље на прса, а Хрвата тридесет и осам. Било је и неколико Срба који понели овај орден.

СВЕДОК
ТИТОВО учешће у рату против Србије потврдио је и један његов ратни друг, аустроугарски официр Жарко Ведрић, генералнштабни пуковник 42. домобранске дивизије, у чијем саставу се налазила Брозова десета чета 25. домобранског пука. Ведрић је једном сараднику Агитпрона ЦК КПЈ после Другог светског рата званично изјавио да је Титов 25. пук “остао на српском фронту све до јануара 1915. године”.

Најпознатије и најславније име међу Јужним Словенима,који ће јуришати преко Дрине на Србију, свакако је био Јосип Броз Тито. Био је припадник 10. чете 25. пуковније чувене 42. – Вражје дивизије. Из ратног дневнику његове јединице, али и по поверљивим биографским подацима који се о њему чувају у Москви, у овом рату Броз је имао све запаженију улогу. Из тог дневника, 42. домобранске, Вражје дивизије, од августа 1914. године види се да је прокрстарио је сва главна попришта ратних окршаја у западној Србији – од Љубовије, Малог Зворника и Лознице до Крупња, Беле Цркве, Столица, Текериша, Ваљева, Мионице, Љига и Лајковца. Учествовао је у борбама на Дрини, Гучеву и Мачковом камену, у великим биткама на Церу и Колубари. У ратни извештаји, и са српске и са аустријске стране, говоре да је његова дивизија одиграла важну улогу и у опсади Београда и окршајима код Умке, Остружнице, Бановог брда, Сењака, Аде Циганлије и Бежанијске косе.

Броз је, крајем 1912. године, регрутован у техничку службу бечког Арсенала, централну армијску групацију Аустроугарске монархије. Савесним извршавањем војничких дужности већ на почетку војног рока “посебно се истиче” и та приљежност га препоручује да заврши подофицирску школу. Перо Симић, један од најпознатијих његових биографа, тврди да је постао најмлађи извиђачки водник у свом 25. домобранском пуку, а по неким изворима и у целој аустроугарској војсци.

Паралелно са похађањем подофицирске школе учи и усавршава мачевање. И убрзо постаје првак 25. домобранског пука. Нешто доцније осваја друго место на такмичењу најбољих мачевалаца аустроугарске војске. Посебно се истакао у флорету и у боду. Награду му је уручио лично надвојвода Јосиф-Фердинанд Први Хабзбуршки. Био је опчињен:

– Ја примам честитке од надвојводе! Обичан војник руковао се с чланом царске породице! – забележио је Симић.

Награђен је једномесечним одсуством. Кад се вратио у касарну, у лето 1914. године, морао је на фронт. Иако Аустрија, после три офанзиве, није успела да оствари свој ратни циљ, трпи пораз за поразом, млади аустроугарски наредник из Загорја стално напредује. На Србију је пошао са чином каплара, а из ње је отишао са чином старијег водника. Био је то највиши подофицирски чин у аустријској војсци. Ускоро је постављен за ордонанса у штабу своје 42. дивизије, добио униформу “са три ширита” и постао штабсфелдвебел.

О томе шта је све доживео и преживео у Србији, Броз није никад хтео да говори. Ништа није рекао чак ни свом биографу Владимиру Дедијеру.

“Чињеница је”, изјавиће Дедијер после његове смрти, “да је Тито избегавао да ми говори на питања о свом учешћу у Првом светском рату. Он помиње како је био у 25. домобранској пуковнији и онда прескаче првих шест месеци рата и говори о Петроварадину…”.

У “Новим прилозима за биографију Јосипа Броза Тита”, у другој књизи Дедијер пише да је имао у рукама три Титова аутобиографска текста – из 1935, 1945. и 1952. године, и да само у једном од њих, у оном из 1935, Тито говори о учешћу у рату против Србије, од августа до децембра 1914. године. Кад је хтео, на основу првог аутобиографског текста из 1935. године, да пише о Титовом учешћу на српском фронту, наводно је добио директиву од Милована Ђиласа да то не чини.

Творац авнојевске Југославије “заборавио” је своје ратне успехе у Србији, а ту тему су избегавали и сви његови биографи. Преко Дедијера је лансирао причу како је са својим пуком стигао само “до српске границе”, чак је тврдио да је “избјегао судбину да се као Хрват и социјалист бори против своје браће и другова, српских радника и сељака”.

Перо Симић ће у московским архивама пронаћи Титову поверљиву аутобиографију, која је писана у Москви, у којој, због ригорозне провере, није смео да прећути ниједан важан податак из своје прошлости, потврдио да је активно учествовао у аустроугарској казненој експедицији на Србију. Написао је да је “почетком августа 1914. отишао на српски фронт као водник” и да је на том фронту, а не “на српској граници”, ратовао “до другог одступања аустријске војске“.

То је историчару Венцеславу Глишићу потврдио и организациони секретар ЦК КПЈ Александар Ранковић. То ће потврдити и Ранковићева супруга Славка у интервјуу у “Вечерњим новостима” крајем прошлог века:

– У јесен 1941, када је стигао на слободну територију, у западну Србију, Тито је, на изненађење својих српских пратилаца, демонстрирао изузетно познавање свих кота, стаза и богаза овог краја.

Зачуђен његовим сналажењем, Ранковић га је питао како тако добро познаје овај овај део Србије. Тито му је одговорио: “Па ја сам овде ратовао као аустријски војник 1914.” Ранковић му је на то, наводно, одговорио: “То си сад мени рекао и ником више. Ако се ово прочује, од нашег покрета неће бити ништа, а највероватније ни тебе ни мене!”

Иван Миладиновић