Вечерње новости, 4. 2. 2023, Академик Славенко Терзић: СРБИ ОСУЂЕНИ НА ЗАТВОРЕНИЧКИ ЖИВОТ: Оснивање Призренске лиге као избегавање казне за уништење хришћана у Старој Србији

ИВАН Степанович Јастребов је стигао у Призрен из Петербурга, преко Цариграда, 3/15. септембра 1879. године у вечерњим часовима. У инструкцији цариградског амбасадора кнеза Лобанова-Ростовског од 28. августа/9. септембра 1879. наглашено је да амбасадор очекује да га „на време и тачно“ обавештава о положају хришћана, о односу муслимана и раје и односу локалног становништва и турских власти

Поред тога, конзул је требало да прати активност Албанске лиге чија је сва снага „у овом моменту усмерена на компликовање грчког питања и подстицање препрека при разграничењу Црне Горе“. Албански елемент је великим делом окружен словенским племенима, писао је кнез Лобанов-Ростовски, „и што је теже одредити етнографску границу једних и других тиме су веће претензије Албанаца да рачунају на подршку Порте и локалних власти на терену. Не треба да губимо из вида да развитак албанског елемента ни у ком случају не одговара интересима суседних словенских племена, којима смо од искона били покровитељи и чија будућност треба да буде обезбеђена резултатима последњег рата. Конзул је био дужан да извештава о спречавањима, са било које стране, спровођења одредаба Берлинског конгреса и да прати реформе које је Порта обећала…“

Јастребов је врло пажљиво пратио збивања међу Албанцима и зато се највећи број његових извештаја током 1879-1881. тиче управо догађаја око Албанске лиге. Његови извештаји се разликују од извештаја неких других удаљенијих руских конзула, као што су на пример извештаји конзула из Солуна М. Уљанова или М. Хитрова. Јастребов је сматрао да је скуп Лиге у Призрену октобра 1879. организован од стране Порте, а не „сопственим споразумом и даљим договором“, како се говори у новинама. „Такве лиге у Албанији није било и нема је“. Албански народни („искључиво муслимански“) скуп у Призрену, у великој главној Бајрак-џамији (у трајању од две недеље) чинило је 48 представника следећих градова: Призрен 5, Ђаковица 6, Пећ 4, Нови Пазар 1, Митровица 3, Вучитрн 1, Приштина 2, Гњилане 2, Скопље 2, Тетово (Калканделен) 5, Гостивар 2, Крчево (Кичево?) 1, Прилеп 2, Монастир (Битољ) 5, Охрид 1, Авлона 1, Нарта 1, Јањина 1 и Дебар 3.

Према обавештењима до којих је дошао Јастребов, учесници скупа у Призрену постигли су споразум „о свеопштој спремности да штите турску владу у случају рата са Грчком“. Геге су дале бесу Тоскама да ће у том случају дати 120.000 војника, а Тоске да ће притећи у помоћ Гегама са 80.000 војника у случају рата са Аустријом. Јастребов је сматрао да је реч о некој врсти политичког фолклора и да ће се у најбољен случају одазвати не више од 20.000 Албанаца. Руски дипломата М. Хитрово, иначе наклоњен албанском покрету, на следећи начин је објашњавао суштину покрета и утицај Порте на заседање Лиге у Призрену: „Сва ова агитација концентрише се у Призрену и налази се све до сада у рукама бегова који припадају турско-муслиманској партији која је у почетку објавила о постојању лиге као простог инструмента отоманске владе. Сада овај инструмент почиње да се измиче од њих, али не могу у потпуности да се ослободе идеје коју су проповедали у почетку“.

Јастребов је известио да је Лига решила да „васпостави релативан ред и мир у земљи“ и да заустави убиства и отворена насиља и пљачке. Лига је настојала да обузда насиља и пљачке Албанаца из Љуме над мирним житељима – не само хришћанима него и муслиманима. Опљачкали су, истиче Јастребов, муслиманска села „жупе Горе“ и хришћанска села у „жупи Река“ у Дебарском округу (укупно око 98.000 рогате стоке).

„Хришћани Косова поља – пише Јастребов – доведени су до очајања свакодневним убиствима и пљачкама Арнаута и емиграната из Србије и Босне“. Појавили су се и самопроглашени „управитељи“ појединих села који својевољно намећу дажбине које ови морају да плаћају. Извесни Исмаил из Приштине одредио је дажбине хришћанским селима Матичине, Грача, Бадовац, Ново село и Златар, због чега неки Срби беже у Кнежевину Србију (ових дана, пише Јастребов, шест породица са 24 члана успело је кришом да пребегне у Србију). Неки Саид из села Драјковца (нахија Дреница) наметнуо је дажбине селима Црвена Водица, Кузмино, Јанина Вода и Бресје. Исто се дешавало и у многим другим селима Приштинског и Призренског санџака и Гњиланског мутесарифлука.

 

АЛБАНЦИ ИЗ ЂАКОВИЦЕ И ПЕЋИ ГЛАВНА ВЛАСТ

Хришћани су морали давати и новац за издржавање добровољаца за одбрану Плава и Гусиња. Косовски валија Назиф-паша је слао заптије у нека од тих села, али ни заптије нису смеле да уђу у село Лопушник у коме је деловала организована банда пљачкаша која је сваког хришћанина који би туда пролазио „скидала до голе коже“. Јастребов је нешто касније 23. децембра 1879/4 јануара 1880. године обавестио отправника послова у Цариграду М. К. Онуа да су двоје Арнаута, међу којима је био и „познати“ Ибрахим Алеч, отели из села Добротина тринаестогодишњу девојчицу и силовали је до смрти. Хришћани овдашњих области, истиче руски конзул, заплашени су и „морално убијени“, јер таквог насиља и терора није било „чак ни после Кримског рата“.

Турска власт је била немоћна, а и није показивала посебну жељу да обузда анархију. Руски конзул је извештавао да власт сву наду полаже на „садашњу албанску скупштину у Призрену, коју је сазвала влада“ да уведе ред у земљи иако је Порта сама „населила анархију“. Јастребов је дознао да је албанска скупштина донела одлуку да замоли Порту да организује један албански вилајет са једним валијом и мутесарифима по главним градовима. Нови призренски мутесариф генерал-мајор Ахмед Хељми-паша стигао је у Призрен 28. септембра/10. октобра и одмах је, други дан, позвао код себе делегате Албанског народног скупа и посаветовао их да обуставе заседање и разиђу се, што су многи истог дана и учинили. Јастребов је и овом приликом нагласио да не може бити речи ни о каквој албанској лиги у смислу у коме „на сва уста“ без „имало знања и разумевања“ пишу Европејци и да је сву „ову комедију разигравала не једанпут сама турска влада од времена Санстефанског уговора да би замајавала Европу“. Под појмом Лиге, пише Јастребов, подразумева се „хетерија“ (друштво) људи повезаних тајним везама, мимо владе, ради постизања одређеног циља који подразумева промену владајућег поретка. Албанци нису организовали такво друштво, истицао је Јастребов, нити су сами организовали тзв. Лигу.

Руски конзул Јастребов је сматрао да је идеју о организацији Лиге пред Порту изнео Васо-ефендија (Пашко Васо) који се после пораза армије Сулејман-паше у Бугарској налазио у Приштини као саветник косовског валије Назиф-паше. У Приштини се после слома Сулејман-пашине армије појавио један од пашиних сарадника генерал Клузере (касније амерички поданик), један од вођа Париске комуне. Као Албанац родом из Скадра, који се школовао у Италији, Пашко Васо, према Јастребову, „није престајао да сања о независној албанској кнежевини“ чему је допринео и генерал Клузере. Васо-ефендија је предложио Порти после Санстефанског уговора да се организује албански покрет под именом лиге, „кријући своју задњу мисао да се из овог покрета може родити албанско питање“.

Не проучивши добро овај пројекат, пише Јастребов, Порта се ухватила за њега „као утопљеник за сламку“ и преко својих валија и других чиновника организовала овај покрет. Уместо да искористе јавно покровитељство власти да се уједине и траже аутономију, Албанци су схватили, истиче Јастребов, да пружено право да се огласе пред Европом могу искористити за некажњена убиства, пљачке и „уништење хришћана у Старој Србији“. То настављају и сада, пише Јастребов, али у мањој мери од повратка овде турских заробљеника из Русије средином октобра 1879. године. Овима треба одати признање да отворено говоре о „одличном односу Руса према њима за време боравка у заробљеништву“. Истичући да међу Албанцима доминира племенска свест, без заједничких циљева, Порта их је користила, сматрао је Јастребов, за демонстрацију против Србије и Црне Горе, а потом Грчке. „Албанци су увек само служили и служиће као оруђе оне владе која је њима владала, влада и владаће„. Албанци Ђаковице и Пећи су крајем 1879. године били главна власт у овом делу Метохије и сав ред је зависио од њихове самовоље. И призренски мутесариф Ахмет Хељми-паша је само номинално вршио власт, јер је у суштини сва политичка власт била у рукама Албанаца.

 

БЕСКОНАЧНА ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА

Главна пажња метохијских Албанаца, нарочито Пећи и Ђаковице, била је усмерена према Плаву и Гусињу – према планинама и пашњацима око ових варошица, ради шума и испаша, које су они проглашавали својим власништвом. У помоћ за борбу против предаје Плава и Гусиња Црној Гори позивали су Албанце Реке, Краснићија, Бериша и Гашија, али и Призрена и Љуме који нису били посебно вољни да бране Гусиње.

Јастребов је 6/18. новембра известио Лобанов-Ростовског да је из Призрена за одбрану Гусиња испраћено уз бубњеве и циганску музику око 200 добровољаца – из вароши 35 а из нахије 165. Истовремено су се преносили гласови да ће Порта у Пећ и Ђаковицу упутити 20 батаљона низама („нико се тако не боји редовне војске као Албанци“) ради завођења реда у Метохији и целом Косовском вилајету. Према подацима руског конзула Јастребова, варош Гусиње, у коме је седео кајмакам Али-бег, бројала је око 400 кућа од чега 130 кућа православних Срба, док је у Плаву било свега 50 кућа од којих је 10 било у власништву православних становника. Према истим подацима село Велика је тада бројало 170 православних домова. Порта је оклевала да уђе у сукоб са Албанцима и заведе ред јер их је сама наоружала пушкама „мартини“ током рата и после Санстефанског уговора.

Крајем 1879. године уместо Назиф-паше, који није успевао да обузда свеопшту анархију, у Приштину је стигао нови косовски валија Фикри-паша, бивши дебарски мутесариф. Руски конзулат у Призрену је детаљно извештавао о пљачкама, насиљима разне врсте и убиствима Срба. У питању је била непрекинута хронологија злочина, који свакако могу бити предмет посебне књиге и од којих овде, ради илустрације, наводимо само неке примере. Албанци су, известио је Јастребов, на дан доласка новог валије у Приштину, 17/29. децембра 1879, у селу Добротин истукли свештеника Филипа и зверски му ишчупали браду само зато што се усудио да одбије да им преда 500 пјастри од наметнутих дажбина. Не само да су га тукли до полусмрти, отели сав новац и опљачкали кућу него су скинули до гола његову жену и децу.

У селу Заблаћу, три сата од Пећи, шест Арнаута на челу са Таиром обесили су о дрво Милету Митровића из села Жач зато што није хтео да им да новац који су они без икаквог основа захтевали. Убијен је трговац из Пећи Митковић, 18/30. децембра 1879. године недалеко од села Лужане, два и по сата хода од Пећи, само зато што је ишао јашући на коњу. Нешто касније, 19. фебруара/3. марта Јастребов је јавио да је на излазу из Призрена, једног хришћанина из села Средска „опасно ранио“ Реџеп Заскок само зато што се хришћанин усудио да на његове очи „слободно јаше на коњу“ (отео му је и коња). Његов брат, Рамадан Заскок, септембра 1878. у Призрену је убио телеграфисту Мехмед Али-паше (Атанаса Ђорђевића из Велеса), после чега се и даље слободно шетао улицама Призрена.

Карактер прилика и политички амбијент Османског царства Јастребов је илустровао једним примером из Дечана. Виша власт је наложила ђаковичким властима да чувају манастир Дечане од пљачке и насиља над монаштвом. То је „одмах било саопштено Арнаутима“ и они су заједно са локалним властима натерали монахе да дају писану изјаву да манастир никада није страдао од Арнаута, да су га, напротив, они чували као своју светињу и да се монаси никада никоме нису жалили на насиље Арнаута, јер „уживају пуно спокојство какво не би имали у било којој другој европској земљи“. Изјава је одмах упућена Порти, која неће пропустити прилику да се похвали пред ким треба и убеђиваће да конзули саопштавају лажне вести.

Истина је, међутим, пише Јастребов, да су монаси да би сачували манастир од разарања и себе од погибије морали да дају откуп за „милосердије“ Арнаута, ради чега су се од 1875. године до сада задужили 150.000 пјастри. Многи Срби, мање или више утицајни, живели су „затвореничким животом“ из страха да не буду убијени. Арнаути су, истиче Јастребов, силом натерали села Хочу и Кијево да плате наметнуте дажбине. Дечанским манастиром, пише Јастребов, управљају Арнаути „као пуноправни власници“, претворивши га у складиште хране и опреме за Албанце који ратују са Црном Гором око Гусиња. Турска власт је била и немоћна а није се ни много трудила да заведе било какав ред у овим областима.

 

АГИТАТОРИ ОЗЛОГЛАШЕНЕ АЛБАНСКЕ ЛИГЕ

Иако је имао налог да смири Албанце Пећи и Ђаковице у вези са предвиђеном предајом Гусиња Црној Гори, Мухтар-паша је показао неодлучност и колебљивост, правдајући своје понашање различитим изговорима. Желео је да остави утисак да не примећује окупљање Албанаца у Љуми и Дебру (њих око 500 добровољаца) од стране Ахмед-бега, зета Али-паше Шабанагића Гусињског. Ми желимо да извршимо одредбе Берлинског уговора, говорио је Мухтар-паша руском конзулу Јастребову, са којим се знао још од 1875. године у време његовог боравка у Херцеговини. Ми смо се одрекли тих земаља, говорио је паша, „нека их Црногорци сами узму. Нама нико није помагао при њиховом освајању.

Зашто смо ми дужни да их опет освајамо да бисмо их предали Црној Гори“. Паша је рекао Јастребову да су из Цариграда тражили да преда Гусиње Црној Гори, али, нагласио је, „они не разумеју да је боље да се ствар заврши без проливања муслиманске крви“. Ја се не усуђујем да кренем са војском на Пећ, Ђаковицу и Призрен, беседио је Мухтар-паша „да бих се тукао против браће по вери у корист хришћана Црне Горе, наших исконских непријатеља – то је ствар која излази изван оквира муслиманских схватања“. Албанци који се противе предаји Гусиња Црној Гори су ми изјавили да су „увек били и биће верни поданици султана и да су спремни да жртвују живот за владу“. Јастребов је на основу разговора закључио да Мухтар-паша не намерава да употреби силу против побуњених Албанаца, дајући аргументе Порти да „замајава Европу“, и да намерава да отеже ствар до пролећа очекујући да ће Европа бити принуђена да измени одлуке Берлинског конгреса.

Порта се није усуђивала на директно супротстављање извршењу одредаба Берлинског конгреса, али је за то користила заобилазне начине и поједине личности и покрете. Муфтија Мехмед Нурудин Вехби Шемсикадић (1827-1887) из Пљеваља (Таслиџе), који је удаљен од стране турских власти из свог места због организованог устанка против Аустро-Угарске, и Абдулах-ефендија, родом из Скопља, стајали су у преписци са појединим личностима из Призрена („енергични агитатори озлоглашене Албанске лиге“). Они су писали из Цариграда да су у милости Порте, да су „сви министри солидарни са покретом Арнаута против Црне Горе око Гусиња“ и да треба на све начине да одуговлаче до пролећа, да би Порта могла пред Европом да се позове на „јавно мњење у Албанији“ против одлука Берлинског конгреса. Мухтар-паша, иако је располагао са једанаест батаљона редовне војске, ништа није предузео не само да омогући предају Плава и Гусиња Црној Гори, што Порта искрено није ни желела, него ни да у другим местима уведе макар релативни ред и сузбије анархију. Често се правдао недостатком финансијских средстава и финансијском кризом у земљи. Порта се, по мишљењу руског конзула Јастребова, претварала пред Европом да се боји кризе коју може изазвати Албанска лига, коју је сама створила, да би скренула пажњу те исте Европе од обавеза које је била дужна да извршава.

„Да, постоји лига – пише Јастребов – али не албанска већ муслиманска на чијем челу стоји сама Порта. Чисто албанска лига не постоји и због тога што већина Албанаца није учествовала и нема никаквог учешћа у лиги. Говорим о хришћанима Северне и Јужне Албаније„. Само у Скадарском санџаку има 80.000 домова католика који „немају никакав интерес да деле мишљење Албанаца-муслимана тога санџака“ који не броје ни 45.000 домова. Исто се може рећи и за Призренски санџак, пише Јастребов, у коме католичка албанска племена Ђаковичке казе (Фанде, Хас и остали) нису солидарни са муслиманима у њиховом покрету против Црне Горе. Нема никаквог значаја то што су неколико Фанда који живе у долинама око Ђаковице и православни Срби Пећке казе силом натерани да помажу Албанцима-муслиманима против Црне Горе. Због овога Албанску лигу треба, истиче више пута Јастребов, називати „муслиманском лигом у пуном смислу ове речи“, јер је Порта у овом савезу муслимана „почела да тражи своје спасење“.

 

 

Академик Славенко Терзић