Вечерње новости, 4. 7. 2023, Данас један, сутра седам, прекоксутра сви до један: Седница Светог архијерејског Сабора СПЦ 20. маја 1982. године – из Дневника академика Д. Медаковића

СВОЈ дневнички запис 13. новембра академик Дејан Медаковић почиње преношењем интегралног текста „Напади на српске светиње и православне вернике на Косову“ из Гласника Српске православе цркве, који је заправо саопштење Архијерејског сабора СПЦ, пред којим се „…руше у прах и пепео све лажне кулисе које су скривале подмуклу и свирепу режију програмираног прогона српског живља са Косова и Метохије.

ВЕЋ ДЕЦЕНИЈАМА трају напади шиптарских група или појединаца на српске православне манастире и парохијске цркве, на свештенике, свештеномонахе и монахиње, на православне вернике и на српска гробља на Косову и Метохији. За све то време Свети архијерејски синод је добијао представке и жалбе на поједине Шиптаре и њихова незаконита дела: за наношење материјалне штете манастирској или црквеној имовини, за демолирање и скрнављење светих места и гробаља, за физичке нападе на свештена лица и на вернике, за разне паљевине и др.

Свети архијерејски синод је са великим болом и огорчењем на починиоце ових, ничим изазваних злодела, чинио оно што је једино могао: достављао је све те жалбе са својим молбама за заштиту Комисији Извршног већа Скупштине СР Србије за односе са верским заједницама, као и одговарајућим органима САП Косово, али све је, нажалост, остало не само без дејства, него махом и без одговора. Међутим, наши верни су приговарали да Црква није ништа предузимала нити предузима било какве мере да се ово спречи. Зато је Свети архијерејски сабор на своме овогодишњем редовном заседању одлучио да објави један мањи део материјала који говори о терору на Косову.

Почетком 1968. мештани албанске националности из околине манастира Гориоча посекли су и одвукли 300 стабала из шуме овог манастира. Ишло се толико далеко да је усред дана у манастирску шуму долазило по десет и више људи са запрежним колима, а када су монахиње покушале да их спрече у овоме, они су их гађали каменицама, све док нису побегле у манастир. Месеца марта претучен је шумар Миливоје Лакићевић, због тога што је пријавио крадљивце дрва из шуме манастира Дечани.

О ПРОБЛЕМУ БЕСПРАВНЕ сече шуме ова два манастира, као и других (Пећка патријаршија, Бузовик, Св. Марко Коришки), Светом архијерејском синоду је писао и Покрајински завод за заштиту споменика културе. Мештани села Лауше, Резала, Војводића, Батале у току целог лета су напасали своју стоку у њивама, ливади, воћњаку па и винограду манастира Девич. А када су их монахиње молиле да то не раде, јер уништавају усеве, воће и поврће, они су им рекли: „Шта нам можете и шта хоћете? Ваше је прошло – селите се одавде!“ Или: „Ово овде није ваше – селите се, шта чекате!“

Двадесет деветог августа у њиву манастира Дечани Албанци су дотерали осамнаесторо говеда. Организовано су брали манастирско воће (орахе, јабуке, шљиве и крушке) и кукуруз. Вођа те групе Мишкољај Чауш, када је ухваћен у крађи, покушао је да нападне ножем манастирског чувара Миодрага Лазаревића и искушеника Светомира Поповића, уз најгоре погрде.

Према извештају групе православних верних из Бујановца, од 7. маја 1969, у Великом Трновцу, код Бујановца, потпуно је руинирана црква Св. цара Константина и Јелене. Срушен је оградни зид на неколико места, поломљене капије. Полупани су споменици свих оних који су сахрањени у црквеном дворишту. Црквена врата су изломљена, као и иконе на иконостасу и стакла на прозорима.

Мештани, иначе, у цркви држе магарце и што је најгоре, појединци су у храму вршили нужду. Напомењемо да су се Срби иселили из тог села 1964. године. Првог августа 1969. сестре манастира Гориоч ухватиле су у штети стоку Мује Вујупаја, из Доњег Истока. Он им је тада претио и „наредио“ да његову стоку убудуће не смеју дирати, иначе, он ће се са њима физички обрачунати.

 

* * * * * * * *

ЦРКВА ОБАВЕШТАВА ТИТА О ШИПТАРСКОМ ЗУЛУМУ

ЗАБРИНУТ ОВИМ Свети архијерејски сабор је на своме редовном заседању 1969, под АЦБр. 20/зап. 54 тач. 3, донео ову одлуку:

„Умолити његово Преосвештенство Епископа рашко-призренског Г. Павла да стално извештава Свети архијерејски синод о сваком случају насртаја на црквена лица, цркве и црквену имовину од стране грађана албанске националности, да би се о сваком конкретном случају одмах известила Савезна и Републичка верска комисија“.

У истој седници Светог архијерејског сабора (19. маја) одлучено је да се председнику СФРЈ, Јосипу Брозу Титу, упути следећа представка:

„Господине Председниче,

Наша Црква је преко својих органа обавештена о многим изгредима који се чине у Социјалистичкој Аутономној Покрајини Косово према Српској православној цркви и њеним члановима, не само изгредима него и формалним незаконитим поступцима. Због тога смо принуђени да се овим обратимо Вама за заштиту.

Начела слободе, која Устав СФР Југославије гарантује свима својим грађанима, без обзира којој националности и верском убеђењу припадају, сматрамо да треба да буду примењена и према Православној цркви и њеним верницима у Социјалистичкој Покрајини Косово, а наиме, да се обезбеди слобода живота и сигурност имовине и онемогући насиље са стране албанске националности, који су у Покрајини национална већина.

Наш Свети архијерејски синод обраћао се поводом конкретних случајева, више пута надлежним органима СР Србије, као и Савезном извршном већу, али се стање не поправља.

Донекле ово насиље попусти, да би се јавило на другом крају и још озбиљнијем виду. За последњу годину дана оно узима све теже облике. Не само да је у питању уништавање усева у пољима, уништавање шуме (ман. Девич, Дечани, Гориоч код Пећи), рушење надгробних споменика (Кос. Витина и др.), него и физички напади, чак и на жене и монахиње (прошле године у ман. Бинчу код Кос. Витине, у Мушутишту код Призрена, тако и овог пролећа у ман. Девичу, где је нанета тешка телесна повреда игуманији истог манастира, секиром рањен један искушеник ман. Дечана, каменом ударен у главу јеромонах ман. Гориоча, камењем нападани свештеници у околини Косовске Митровице итд), што је довело до исељавања наших верника из тих крајева.

НЕ ЖЕЛИМО ДА СТВАРАМО проблеме око оваквих незаконитих поступака, али смо принуђени да се заузмемо за чланове наше Цркве који нам се стално обраћају. Стога Вас молимо да овим нашим невољама изволите поклонити Вашу пажњу, да би се спречили даљи овакви незаконити поступци.

Захваљујући Вам, Господине Председниче, на разумевању и предусретљивости према нашим проблемима, молимо Вас да примите изразе особитог поштовања Светог архијерејског сабора Српске православне цркве“

 

Председник Републике, Јосип Броз Тито, 23. маја 1969, на ово одговара:

„Примио сам ваше писмо од 19. маја, у коме ме обавештавате да је у Социјалистичкој Аутономној Покрајини Косово било изгреда према Српској православној цркви и њеним припадницима. Изражавам своје жаљење због поступака, који су наведени у вашем писму, а који представљају повреду Устава СФРЈ.

Као Председник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије учинићу све да се спрече изгреди и незаконити поступци, те да се обезбиједи слободан живот и интегритет свих грађана, као и сигурност њихове имовине.

Ваше писмо, заједно са мојим гледиштем о потреби предузимања одлучних мера за заштиту законитости, доставићу Извршном вијећу Скупштине Социјалистичке Републике Србије.“

Свети архијерејски синод је умолио Његову Светост Патријарха Г. Германа да Председнику Републике захвали на овом одговору. Истовремено је одлучио да се одговор у препису достави свој Г. Г. епархијским архијерејима (Син. бр. 1879/зап. 408 од 27. 05.1969. године).

 

* * * * * * * *

 

НАПАДАЈУ, ПЉАЧКАЈУ, РУШЕ ХРАМОВЕ И ГРОБЉА

ПОЧЕТКОМ 1971. СТИГАО је извештај да је на православном гробљу у Петричу, које служи за сахрањивање умрлих шест-седам околних села, потпуно исечена багремова шума, а надгробни споменици полупани.

Маја 1. и 22. као и 18. и 19. децембра те године, деца албанске националности нападала су побожне жене, које су ишле на молитву, на рушевине цркве Св. Николе у Горњој Махали, село Мушутиште код Призрена.

У месецу фебруару 1972. разваљена су врата цркве у селу Винарцу, код Косовске Митровице, и у њу бачено смеће. Скоро исти случај је био и у Добрчану, код Гњилана, где је оштећена црква Св. Параскеве.

Ни у самом Призрену није било боље. Тамо је неколико пута оштећена и демолирана црква Св. Николе која се налази у дворишту основне школе „Младен Угаревић“.

У току лета ове године, младићи – албанске националности порушили су око 15 надгробних споменика на православном гробљу у селу Шипоље код Косовске Митровице. А на гробљу села Србовца око 8 споменика. Поред тога, на гробљу у Ораховцу поломљени су дрвени надгробни крстови као и 7 споменика. Исто то се догодило и на гробљима села Оптеруше и Ратиње.

У јесен и зиму 1972. 17 лица из Прешева, Мучибабе и Чукарке хватано је, чак и по неколико пута, како бесправно, ради продаје, немилосрдно секу шуму цркве Св. Димитрија у Прешеву. Управа цркве је ово пријавила милицији неколико пута (20. 24. 12, као и 8. 1. 1973), али узалуд. Тим поводом примио их је и председник СО Прешево обећавши своју помоћ и ником ништа.

Саладин Шабани, звани Памук, 10. јануара 1973. секиром је насрнуо на свештеника Станимира Матића из Прешева, као и шумара Стојана Раденковића, када су га затекли да сече дрва у шуми манастира Св. Димитрија у Прешеву.

САМО ДВА ДАНА раније, 8. 1. 1973. група православних верних из села Корите, дошавши у храм Манастира Св. Марка у Кабашу затекли су одваљена врата, поломљен иконостас, поломљене иконе и поцепане књиге, искривљене крстове и свећњаке.

У времену од 1973. до 1978. био је обновљен оштећени храм ман. Св. Марка у Кабашу, међутим, то је било узалуд јер је црква поново проваљена (гвоздена врата) и унутра демолирана.

Крајем маја два непозната лица су покушала да украду бика из штале манастира Соколица, а затим је око 14 часова запаљен стог манастирског сена.

У току ове године нападане су сестре манастира Девича и опљачкана манастирска имовина на разне начине. Пријављивање милицији није дало никакве резултате.

Младићи албанске националности 25. маја 1980, око 19 часова, физички су напали двојицу ученика Богословије, Св. Кирила и Методија у Призрену. А професору исте Богословије, протојереју Милутину Тимотијевићу три дана касније, 28. маја 1980. група момака нанела је тешке телесне повреде.

Суспендована је 31. августа 1980, „са радног места разредног наставника“, учитељица Пољка Кастратовић, која је радила у основној школи „Братство и јединство“ у Љубижди код Призрена, истурено одељење у Врбичану. Суспензија је уследила због тога што именована повремено иде у цркву и чита верску штампу.

У шуми ман. Св. Тројице код Призрена 5. октобра петорица младих Албанаца посекла су 64 стабла црног граба, од којих су 24 успели да одвуку.

Ноћу између 15. и 16. марта, око 3 часа ујутру, изгорео је стари конак манастира Пећке патријаршије.

– 28. априла 1981. на цркви Св. цара Уроша у Урошевцу разбијено 10 прозора;

– 1. маја 1981. оштећено је 38 надгробних споменика на гробљу села Бресја, код Косова Поља;

– 5. јуна 1981. оштећено је 6 надгробних споменика на гробљу села Штинга.

 

* * * * * * * *

ЦИЉ АЛБАНАЦА ЈЕ БИО ИСТРЕБЉЕЊЕ СРБА СА КОСОВА

ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО епископ рашко-призренски г. Павле известио је Свети Архијерејски Синод да му је 25. јануара 1977, око 17.30 часова, један дечко од 15-16 година, притрчао на улици испред хотела „Теранде“ у Призрену и повукао га за браду рекавши:

„Попе“. После само неколико корака, исти младић му је притрчао с леђа и ударио га песницом у главу и то на улазу у зграду поште у Призрену. Протојереја Милутина Тимотијевића, професора Богословије Св. Кирила и Методија у Призрену, 25. септембра 1981, обесни момци Албанци ударали су у главу и бацили му камилавку у реку.

 

 

Приредио: И. Миладиновић