Вечерње новости, 9. 10. 2022, Бранислав Глигоријевић: Шема за рушење заједничке државе: Сарадња КПЈ и Коминтерне са Хрватском сељачком странком

Владко Мачек и Алојзије Степинац Фото: Вечерње новости

ЗА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ комунисте, Хрватска сељачка странка (ХСС) имала је све предности као савезник самим тим што је то била масовна странка, што су у њој видели и сељачки и национални покрет, а све се то потпуно уклапало у њихову основну шему да се рушење „великосрпске“ диктатуре и југословенске државе може постићи понајпре у савезу са покретом угњетених нација и сељаштва.

Ранија Стаљинова изјава да се ХСС не може сматрати буржоаском с временом ће постати темељ за грађење односа комуниста са овом странком.

Са своје стране, Мачек је постигао јединство хрватског националног фронта привлачећи уз ХСС, у оквиру Сељачко-демократске коалиције (СДК), бившу Хрватску заједницу на челу са Трумбићем и франковце са Павелићем. Прихватао је и подршку клерикалних кругова, док му је савезништво са Светозаром Прибићевићем, на другој страни, послужило да разбије српски национални фронт.

Заокрет у правцу својих радикалних захтева СДК је поставила већ после злочина Пунише Рачића у Скупштини, не само прекидањем свих веза са Београдом, већ и спровођењем тзв. социјалног бојкота, тј. забраном одржавања било каквих личних или привредних веза са присталицама владиних странака, што је представљало нелегалну меру спречавања слободног кретања људи и робе.

У време шестојануарске диктатуре, у илегалности као и све друге политичке странке, вођство СДК формулише своје националне циљеве још радикалније.

За разлику од Радића, који је својевремено пристајао и на федерацију, у оквиру заједничке државе, за Мачека је тада на првом месту била слободна и независна Хрватска, док је заједничка држава другоразредно питање.

У тежњи за заступањем свих југословенских земаља под бившом Аустро-Угарском назиру се контуре једног великог државног програма. У резолуцији СДК, тзв. загребачким „пунктацијама“ (1932), тражено је враћање на 1918. годину као исходну тачку преговора о државном уређењу, када су постојале посебне – Држава Словенаца, Хрвата и Срба, затим Србија и Црна Гора.

Мачек се касније бранио пред судом да вођство ХСС настоји да решење хрватског питања нађе у границама Југославије из два разлога: „прво, што се границе не би могле мењати без рата, и друго, без обзира на то на којој би основи биле решене границе Хрватске, у њеном оквиру би и даље остао знатан број Срба, које би национално осећање и даље везивало за Србију“.

Изгледа, међутим, да је прихватање југословенског оквира за Мачека био само тактички потез да би се добило у времену. У разговору са енглеским политичарима он је то изразио на следећи начин: „Нема смисла убити једног богатог ујака, од кога очекујете наследство, кад знате, да, ако га оставите самом себи, он мора скоро умрети природном смрћу. Југославија је као човјек, који болује од неизлечиве болести, који ће сигурно скоро умрети. Та смрт ослобађа Хрватску“.

Неке пароле ХСС, у којима се постављају захтеви за „одстрањење“ власти и утицаја „србијанске хегемоније“ из Хрватске, Словеније, Војводине и Босне и Херцеговине, затим захтеви за служење војске Хрвата у Хрватској и самосталним финансијама, готово су идентичне паролама комуниста. Мачекова синтагма: „Хрватска пушка на хрватско раме, хрватски џеп на хрватске хлаче“ – ушла је и у партијске извештаје.

Као и комунисти, и Мачек сад говори о „србијанској хегемонији“ не двоји владајући режим од српског народа, нити прави неке разлике између представника власти и србијанске опозиције, Због тога је за остварење својих политичких захтева више покушавао да обезбеди подршку споља него да за то потражи савезнике у земљи.

Активност својих представника на међународном плану распоредио је овако: Павелић је водио политику са Италијанима, Кошутић и Крњевић са Енглезима, Кежман је одржавао везу са Французима. Подршку је добијао углавном од Италије, и то новчана средства, а преко Павелића, и директно, и прву количину оружја. Има података да је Мачек помогао и субверзивну акцију Анте Павелића непосредно пред избијање тзв. личког устанка. Ослонац на Италију доносио је, међутим, и невоље, јер је италијанска подршка независној Хрватској у будућности морала бити компензована уступањем Далмације, Али, на такве „привремене“ уступке био је спреман и Милан Горкић, секретар ЦК КПЈ, као на једини начин да се сруши режим „великосрпске“ хегемоније.

СТВАРАЊЕ ЈЕДИНСТВЕНОГ АНТИСРПСКОГ ФРОНТА: Партија и ХСС формирају војне јединице за отцепљење

ПРИБЛИЖАВАЊЕ КОМУНИСТА Сељачко-демократској коалицији (СДК) у Хрватској отпочело је непосредно после злочина у Скупштини, половином 1928. године. Процењивало се, притом, да је то „ситнобуржоаски блок“, насупрот владајућем блоку, који све више добија „фашистички“ карактер.

У очекивању распадања СДК и ослобађања сељака од буржоаског утиција, тренутно и комунисти и СДК „заједнички туку“ великосрпски режим, али разним путевима; пошто СДК истиче национално питање без социјалне садржине, потребно је тражити од ње да одговори како се односи према аграрном питању.

Комунистички посланици у скупштини Загребачке области, Иван Крндељ, Камило Хорватин и Иво Баљкас, јавно су одговорили Пословном одбору СДК да прихватају сарадњу и јединствени фронт „у борби против великосрпског режима“ на једној платформи коју су они у неколико тачака изложили.

У директивама Бироа ЦК „пречанским“ покрајинским комитетима, основне пароле биле су сазив Сабора (Конституанте представника самосталне државе Хрватске), а такође и потпуно национално ослобођење и отцепљење свих „угњетених нација“, што би требало да значи истовремено и ослобођење „радних маса српске националности“.

За Србију су одређени битно другачији задаци: „у тренуцима када хрватски народ у заједници са осталим народима води борбу за своју самосталност“, потребно је да се чује реч и србијанских радника и сељака, на тај начин што би водили дуготрајну кампању против србијанске буржоазије (износећи податке о њеној, наводној, хегемонији и пљачки других народа), док би критика СДК требало да буде у другом плану.

Колико се у прво време рачунало на „револуционарне“ могућности СДК показује и податак да је секретар Бироа ЦК обавестио Коминтерну о захтевима Трумбића за подршку Совјетског Савеза, како би хрватски народ извојевао „потпуно одцепљење од Србије и стварање самосталне хрватске државе“.

Поклоњена је пажња и наводној спремности СДК да поведе и оружану борбу, у ком циљу се у Хрватској формирају војне јединице и врши набавка оружја из Немачке за те јединице. У истом извештају обавештава се Москва да и партија ради на формирању војних јединица, али су за набавку оружја потребна средства. Други подаци такође указују да је у Загребу одржано партијско саветовање са којег је упућен меморандум СДК, у којем се чак препоручивало приступање „радничког покрета“ акцији ХСС.

КОМИНТЕРНА ЈЕ БИЛА изненађена политичким заокретом у Југославији после атентата у Скупштини и показује веће интересовање за СДК. У јесен 1928, поводом збора у Сиску, у Југославију сз упућени емисари Крестинтерне (Сељачке интернационале). Али, и њихови извештаји указују да су на том најмасовнијем збору истицане углавном националне пароле, а не социјални и класни захтеви сељака. Позитивно је, међутим, оцењена парола отцепљења и стварање „независне Хрватске“. Критички тонови превладали су и у инструкцијама Коминтерне ЦК КПЈ за организовање Четвртог партијског конгреса упућеним крајем септембра 1928. године.[…]

То опет није значило ускраћивање подршке грађанским групама и организацијама које имају „национално-револуционарно“ усмерење под претпоставком да ће кад-тад, у самом процесу борбе, комунисти успоставити руководећи положај у масама. У том погледу велике наде полагане су у стварање „група хрватских националних револуционара“, у које је поред комуниста требало уврстити и присталице ХСС и усташа.

Већ од лета 1929. године на томе послу био је ангажован Људевит Кежман, утицајан посланик ХСС, иначе католички свештеник. У споразуму са Георги Димитровим, који је водио коминтерновски центар у Берлину, састао се са Мачеком у Карлсбаду (Чехословачка), где се овај тада налазио на лечењу, с циљем да га наговори на револуционарну оријентацију и активнији отпор. Мачек је, међутим, тада још био неодлучан, уздао се у помоћ западних савезника, Енглеске и Француске, а при томе се служио, као „евентуалном алтернативом“ националфашизмом, тј. Италијом и Павелићем..[…]

СКЛАПАЊЕ БОРБЕНОГ СПОРАЗУМА У ЗАГРЕБУ: Комунисти машу црвеним барјацима и хрватским заставама

ПОСЛЕ МАЧЕКОВОГ хапшења комунисти су настојали да ступе у везу са Јосипом Предавцем, који је привремено преузео вођство ХСС. Предавец је, међутим, био типичан представник капитала који се безобзирно богатио на народној муци: због неких финансијских малверзација доспео је у затвор, а затим, кад је пуштен на слободу, убио га је један упропашћени сељак.

Комунистима то опет ништа није сметало да још у затвору успоставе везу с Предавцем: налазио се увек и у њиховом друштву и наводно прихватао заједничку борбу. По изласку из затвора почео се колебати, али су га комунисти ипак прогласили „савезником“, и после смрти од њега направили националног хероја, кога ХСС треба да следи, тврдећи, чак, да иза његовог убиства стоји „великосрпска клика“.

До остварења сарадње између комуниста и ХСС доћи ће на парламентарним изборима у мају 1935. Томе је претходило ново отварање комуниста према Мачеку, који је амнестиран и пуштен из затвора крајем 1934.

У партијским директивама за то отварање се тврдило да не представља никакву нову политику, да је оно засновано на Стаљиновим ставовима о националном питању, заправо на његовој дискусији са Симом Марковићем, у којој је он изрекао суд да се ХСС не може сматрати обичном буржоаском странком.

Већ почетком јануара 1935, ЦК КПЈ је донео одлуку да одобри предлог свог Покрајинског комитета у Загребу за склапање „борбеног споразума“ са вођством ХСС. Изграђена је у томе смислу и заједничка платформа у којој су најважнији борба за самоопредељење Хрватске и „протјеривање великосрпских окупатора из хрватских земаља“. Остајући чврсто на своме националном програму, комунисти су били спремни да привремено одустану од крајњих циљева своје борбе – стварања радничко-сељачке власти.

У РАЗГОВОРИМА, које је водио са званичним представником партије 20. фебруара 1935. Мачек није више одбијао сарадњу. Напротив, комунистичког представника је примио веома срдачно и изјавио да се сељачка идеологија не слаже са комунистичком, али да је он „спреман ићи са сваким ко је за рушење данашњег стања“. У погледу изборне сарадње спреман је да прихвати два-три комунистичка кандидата, и то тамо где нема својих, иако је партијско руководство у Бечу, незадовољно овим уступцима, планирало самостални излазак на изборе, Покрајински комитет за Хрватску већ је склопио споразум са ХСС „без знања ЦК и супротан директивама ЦК“.

Учинио је и корак даље предлогом руководству ХСС да након избора организују заједничке манифестације и генерални штрајк. И када је Мачек то одбио, Покрајински комитет је позвао своје присталице да гласају за Мачека и тако демонстрирају заједнички фронт против „главног непријатеља – великосрпске фашистичке диктатуре“. Партијско руководство у Бечу имало је доста критичке примедбе на рачун Покрајинског Комитета у Загребу, оцењујући неуспео позив на генерални штрајк као „очајнички гест“ али је само неколико месеци касније, у августу 1935, на Седмом конгресу Коминтерне, на којем је озваничен нови курс „народног фронта“, управо Горкић понајвише говорио о сарадњи комуниста и ХСС, хвалећи се како у заједничким акцијама комунисти истичу црвене барјаке и националне хрватске заставе.

КАТОЛИЧКА ЦРКВА ВЕЛИКА СИЛА: Влатко Мачек улази у споразуме са српском опозицијом

НОВЕ РАЗГОВОРЕ са Мачеком водио је тада члан ЦК Иван Крндељ, који је затим уговорио и Мачеков сусрет са секретаром ЦК Миланом Горкићем. Крндељ је Мачеку пренео став своје партије – да ће она помагати политику „народног фронта“, да ће подржати долазак на власт његове владе и све њене мере које би биле у интересу тог „народног фронта“. У том погледу, дотакао се и утицаја клерикалаца и Павелића на политику ХСС. Предложио је Мачеку да сам оде у СССР, или да тамо пошаље делегацију, како би добио праву слику о стању у СССР и проучио стање сељака.

Мачек је Крндељу изјавио да је спреман да заједно са комунистима сарађује у заједничкој борби проти диктатуре и за ослобођење хрватског народа. При томе је, као правдајући се, нагласио да би „сада“ било погрешно тражити да се Хрватска отцепи од Југославије, јер би потпала под утицај талијанског и немачког фашизма. Што се тиче односа према клерикализму, он је дубоко религиозан човек, али неће дозволити да клерикалци узму политичко вођство у руке. Упозорио је, међутим, да „Католичка црква представља велику силу са којом треба рачунати и да то треба искористити у циљу интереса хрватског народа“.

У погледу „народног фронта“, Мачек је одговорио да се слаже да такав фронт треба да постоји, али да неће да има ништа заједничко са социјалдемократима, који су и по њему „агенти великосрпски“. Што се тиче слања делегације ХСС у СССР, Мачек је изразио жаљење што он не може лично поћи, али ће одмах одредити састав делегације тако да ће у њој бити заступљена сва три правца – комунистички, франковачки и клерикални – која ће поћи у СССР, проучити прилике и реферисати вођству.

Нови разговор са Мачеком, заказан за крај септембра, није одржан због Горкићевог одсуства, али је овај изразио упутства са најновијим тачкама будућих разговора, које је Политбиро ЦК одобрио. Она су се тицала углавном ових питања: 1. стварање народног фронта и заједничко иступање на зборовима; 2. интервенција Мачека за амнестију комуниста, 3. однос Хрватског радничког савеза (који стоји под утицајем ХСС) према класним синдикалним организацијама; 4. питање слања делегације ХСС у Москву. У реализацији тих питања текао је супротан процес од онога који су комунисти очекивали: уместо јачања утицаја комуниста у ХСС, дошло је до утапања комуниста у ХСС.

РАДЕЋИ НА СТВАРАЊУ заједничког фронта, комунисти су у почетку имали амбициозан план да приликом обнављања организација ХСС улазе у њих с циљем да задобију вођство. „ХСС није за комунисте туђа кућа…, говорио је на партијском пленуму члан ЦК Владимир Ћопић. – „То је кућа о којој ми комунисти морамо водити рачуна, као о властитој кући.“

Иако су комунисти знали да у ХРС има франковачких тенденција, да је то углавном послодавачка организација, избегавали су било какав критичан однос јер би то значило не само доћи у сукоб с ХСС него и убрзати прилажење радника овој националној радничкој организацији. Међу комунистима Хрватске јављао се већ страх да ће их радници напустити и прићи националним синдикатима. Говорили су: „Прегазит ће нас као црве“. „Сви одоше тамо“. У партијском врху је тај тренд тумачен националистичком психозом, која је пролазна.

Мачек је, међутим, после избора улазио у споразуме са српском опозицијом, а разговарао и са представницима режима. За решење положаја Хрватске све је више тражио ослонац у земљи, а све мање у спољним чиниоцима. У таквим приликама, и планирана посета делегације ХСС Совјетској Русији постајала је све мање изводљива. У врху ХСС на Совјетску Русију, као на могућу подршку, почело се гледати из националног и католичког угла. Заправо, она струја која је инсистирала на споразуму с Београдом тражила је да до њега дође што пре, док се не успоставе дипломатски односи између СССР и Југославије, јер би после тога то било немогуће пошто би, наводно, Совјетска Русија стала на страну Србије, а против Хрватске.

Постајало је све јасније да ХСС нису више били потребни комунисти, али да је комунистима била потребна ХСС. Мачек је добијао у комунистима гласачку војску и бројне присталице, а да се сам око тога није нарочито залагао.

др Бранислав Глигоријевић