Витали ЖУЧНИ: Загонетка „вражије“ дивизије

Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор.

Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“.

Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42. хрватској домобранској дивизији.

Генерал-пуковник Стјепан пл. Саркотић као командант 42. домобранске дивизије именован је  октобра 1914,  за Земаљског поглавара у БиХ, након пензионисања понемченог Словенца ОСКАРА ПОТЈОРЕКА. Чим је стигао у Сарајево забранио је ћирилицу као писмо, и изјавио: „Срби су са својим писмом непријатељско тијело Истока, у борбеној зони Запада“!

Безобзирно је забранио писмо већинском народу, јер су Срби православне вере чинили 43,49% становништва по попису из 1910. године, који су провеле аустро-угарске власти у тадашњој БиХ.

Прогон ћирилице у НДХ  наставак је ове забране, а траје и данас, у појединим новонасталим земљама на српском етничком простору!

Као поглавар БиХ он је и командант свих аустро-угарских војних јединица, и у БиХ и у Далмацији, те 1915/16. учествује у војној окупацији Црне Горе и зато добива титулу „барон од Ловћена“.

Верност доказује тако што одмах избацује кости владике Његоша и руши капелу на Ловћену. У новембру 1918. године, пре доласка српских ослободилаца бежи у Загреб, где га самопроглашено Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба смешта у хотел на Зрињевцу (елитни део града), као експерта за војна питања.

После настанка заједничке државе СХС (Југославије) одлази у Беч да би активно деловао против ње, окупљајући око себе ветеране „вражије“ дивизије и емигранте свих боја, те иницира стварање терористичке организације „Хрватски ослободилачки покрет“, у Грацу 1919. године. Када Анте Павелић емигрира из Загреба 1929. године, предаје му целокупну организацију, као ембрион, за развој усташког покрета. Умире у Бечу 1938. године, опроштајни говор држи му генерал Глез фон Хорстенау, будући опуномоћени изасланик немачке војске у НДХ од 1941-1945. године.

Други командант 42. хрватске домобранске дивизије, гроф Јохан САЛИС-СЕВИС који је команду примио од Стјепана Саркотића, после пораза у Колубарској бици повешће домобране у Галицију, на руски фронт, где ће такође ићи из пораза у пораз, док их не упуте на талијански фронт у јужни Тирол, где хрватски домобрани остају КуК ратници до краја Великог рата.

После окупације Србије 1915. године, постављен је за првог окупаторског гувернера, доводећи    групу официра из 42. „вражије“ дивизије за бројне шефове окупаторске управе, са собом. Поставио је полицајце из Загреба за шефове у Београду, из Вараждина у Смедереву и тако у свим административним седиштима Србије, управљаће Хрвати и Мађари. Свакодневно је изрицао казне вешања или стрељања, а Београд је 1916. године по аустро-угарском попису имао само 12.000 становника. Под његовом управом Србија је тешко пострадала, његовим наређењима у логоре Нежидер и Маутхаузен отеран је огроман број Срба, где је  живот изгубило неколико десетина хиљада мушкараца и дечака. Поставио је за војног заповедника Београда потпуковника Славка Кватерника из 42. домобранске дивизије, који ће 10. априла 1941. године прогласити НДХ (Независна Држава Хрватска) у тренутку уласка немачких освајача.

И САЛИС-СЕВИС ће одмах забранити ћирилицу у Србији и увести латиницу, као „европско“, окупаторско писмо, које данас толико форсирају „сорошеви  курсисти и курсисткиње“ на путу „еуропеизације“ Србије и лакше комуникације са светом (како то они стручно тумаче)!

Будак др Миле, правник, резервни официр у 26. (карловачка) пуковнији 42. домобранске дивизије, српски ратни заробљеник, најближи сарадник Анте Павелића, службени идеолог усташког покрета.

Робијао у Сремскомитровачкој  казниони где је као политички осуђеник учествовао у изради  текста споразума између усташа и комуниста, који је потписан 1935. године. Основ споразума је   рушење Краљевине Југославије, као државе у коју је „силом“ ушао део некадашње „претече“ ЕУ.

Творац је споразума о стварању КП НДХ, као националне партије суверене државе.

Потписан 17. маја 1941.године са Андријом Хебрангом и Владимиром Бакарићем у име КПХ и министрима НДХ, Милом Будаком и Младеном Лорковићем, а парафирао га је и сам Павелић!

Мачек Влатко, резервни официр у 25. (загребачка) пуковнији 42. домобранске дивизије, српски ратни заробљеник, један од оснивача и дугогодишњи председник ХСС (Хрватска сељачка странка), најбројније политичке странке Хрвата у Краљевини Југославији и потпредседник владе у два мандата. Са Josipom Brozom водио тајне преговоре преко посредника Јосипа Маговца око укључивања ХСС у органе власти НКОЈ, и пре II заседања АВНОЈ-а, где је српски народ заступала октроисана група комуниста, а не изабраних народних представника.

BROZ JOSIP (TITO), резервни подофицир у 25. (загребачка) пуковнији 42. домобранске дивизије, руски ратни заробљеник, активиста радничког покрета у Загребу крајем двадесетих година XX века, осуђен у „бомбашкој“ афери, робијао у затвору Лепоглава, где је управник био Максимилијан Бохачек, резервни официр у 25. (загребачка) пуковнији 42. домобранске дивизије током кампање у Србији и Русији. Генерални секретар КПЈ у време стварања КП НДХ (боравио у Загребу!) и руководилац НОП и ПОЈ („партизански покрет“) током 1941-1945. године.

У часу уласка немачких јединица у Загреб 10. априла 1941. године, активираће се одмах бивши официри 42. „вражије“ домобранске дивизије и већ 12. априла у „Рудолфовој“ касарни у Загребу формирана је прва пуковнија НДХ, са ознаком 25. пјешачка као „обнова традиције хрватског оружја“! Указом Анте Павелића у активну службу војске НДХ у чину генерала примљени су некадашњи официри 42. „вражије“ дивизије– Славко Штанцер, Ладислав Алеман, Вилим Лулић, Лавослав Милић, Ђуро Грујић, Мирко Грегурић и Иван Томашевић (командир вода и чете Josipu Brozu 1914!), а некадашњи оперативни официр у штабу 42. „вражије“ дивизије Леон Рупник, постаће заповедник словеначког домобранства током Другог светског рата.

Ратни састав 42. домобранске дивизије имао је неколико стотина старешина, и већина се лично упознала током периода 1914-1918. године, на српском, руском и талијанском фронту. Настављају своје сусрете и дружење у периоду 1918-1941.године, у заједничкој држави  Југославији или у емиграцији, где приступају разним терористичким организацијама са изразито антисрпским деловањем.

Тако малобројни кадрови, имали су значајно место и водећу улогу, у партијама и странкама, у емигрантским организацијама, тајним службама, у војсци Краљевине Југославије, НДХ, хрватским и словеначким домобранима, усташама, партизанима, па чак и у масонској ложи у граду Загребу.

Српски историчари свакако морају свом народу да одговоре на питање, да ли је сва трагедија српског народа у Великом рату, Другом светском рату, геноцид у НДХ, геноцид у грађанском рату 1991-1995. у заједничкој држави, потекла од „дјелатника“ из 42. „вражије“ дивизије, као претече организованог антисрпског неформалног центра. Расветљавање личних и партијских веза и утицаја, у удружењима под покровитељством РКЦ као антисрпске константе деловања, примарно је истраживање које још чека одговоре.

Важно је, детаљно истражити све везе разних група и странака из кругова блиских фашистичким и тоталитарним идеологијама, чији су чланови били припадници 42. „вражије“ домобранске дивизије и међусобно се прожимали мржњом према Србима и жељом за осветом, због срамног пораза у две кампање „казнене експедиције“ на Србију, из Великог рата.  Појаве регенерације неофашизма на просторима земаља са различитим учешћем у Великом и Другом светском рату, крију у себи нову опасност за српски народ, да буде поновно жртва кампање која вуче корене из две заједничке државе, у недовољној истражености, због велике заблуде.

У уме  „југословенства“ у првој и „братства-јединства“, у другој заблуди Срба, о потреби одрицања од истине, зарад виших циљева.

Нарочито је важно истражити загађеност делова „одрживог рама тетке Ангеле“ са простора некадашње заједничке државе, како се не би „спонтано“ појавио неки нови кандидат, а да му корени – породични и социјални – потичу из круга некадашњих припадника 42. домобранске „вражије“ дивизије, што Србима може само донети нову пропаст и међусобице, у још недовољно стручно и научно разјашњеном почетку и току сукоба, два антифашистичка српска покрета у Другом светском рату.

Српски историчари дугују свом народу одговор на изјаву Еугена-Диде Кватерника, шефа УНС (хрватски GESTAPO), дату Анти Павелићу у мају 1941. године – „да ће Срби трпети барем педесет година последице, после ’поклона‘ који им је управо упућен“! (тврдња британског обавештајца из Загреба, јавно објављена у његовим мемоарима).

Каква је веза „поклона“  и дјелатника 42. Домобранске „вражије“ дивизије?

Зашто ниједан генерал НДХ, заробљен на крају рата и суђен у току 1945. године, није разјаснио злочине почињене у Великом рату у Србији 1914, а сви су били официри у 42. домобранској „вражијој“ дивизији КуК „казнене експедиције“!

Ко је и зашто, спречио да се још тада сазна и обелодани пуна истина?

Век после, време је за пуну истину, ма како болна и била!