Вечерње новости, 30. 11. 2013, Тајни дневник усташе који је координирао „пацовским каналима“

Крунослав Драгановић Фото: Архива

На црном тржишту поверљивих документа појавила се архива Крунослава Драгановића, злочинца и великодостојника из НДХ. У Хрватској припремају терен да, поред Степинца, буде уведен у ред посвећених

НА црном тржишту поверљиве документације појавио се после 36 година шифровани дневник, преписка и записници са саслушања Крунослава Драгановића, једног од најзначајнијих римокатоличких великодостојника Независне Државе Хрватске. Реч је о злочинцу који је, парадоксално, као слободан човек мирно умро у СФРЈ, наглашава историчар проф. др Вељко Ђурић Мишина.

– Сад је откривена Драгановићева бележница у коју је од 1941. записивао битне ствари и прилагао поверљиву преписку. Један део бележака писан је на латинском, а део је у шифрама – каже др Ђурић.

Он сматра да Драгановићева документација потиче из архива југословенске или хрватске службе државне безбедности. Она откривају да је наводно хапшење Драгановића донело више користи хрватским сепаратистима него Југославији.

– Драгановић је дошао у Југославију 1967. године, а иако је 1945. проглашен за ратног злочинца добио је посао професора на католичкој богословији у Сарајеву и дискретну слободу кретања. У местима која је најчешће посећивао после три године је букнуо Маспок, који је у много чему имао извор у усташкој идеологији – наводи др Ђурић.

Драгановић је у „кратком животопису“ навео стотинак имена католичких свештеника и институција у Ватикану, Аустрији, Немачкој, Италији, Шпанији, које је користио као обавештајне везе.

– Драгановић био вишеструки шпијун, сарађивао је с ватиканском, енглеском, немачком, италијанском и америчком тајном службом и тако координирао „пацовским каналима“: системом креирања лажних идентитета, скривања и организовања транспорта нацистичких и усташких главешина уз помоћ Црвеног крста, Каритаса и других католичких хуманитарних организација – наводи др Ђурић.

Историчар истиче да се укључивање британских и америчких обавештајних служби у овај прљави посао мора посматрати у контексту Хладног рата, јер су они нацисти и усташе посматрани као корисни у потенцијалном сукобу са СССР.

– Архивска грађа указује да је британска тајна служба чувала у самостану Анту Павелића, као и да је америчка служба знала за његово пребацивање у Јужну Америку, уз подршку Ватикана – каже др Ђурић.

У аутобиографији Драгановић потврђује да му је британска веза у Ватикану била најважнија.

– Успоставио сам добре везе с више важних особа дипломатског света, с немачким послаником при Ватикану бароном Вајцекером и његови саветником Фон Брауном. Најважнија веза била је ипак енглески амбасадор у Ватикану лорд Осборн – записао је 1943. Драгановић.

“СПАСАВАО“ И ЗЛАТО

 

ДРАГАНОВИЋА нису оптуживале само жртве, већ и дојучерашњи саборци из усташког покрета и екстремног хрватског клера. Он се у биографији брани од тих оптужби да је Хрвате из логора за емигранте продаво као бело робље.

 

– Познато ми је да сам често био оптуживан да продајем људе и при том зарађујем велике новце од 100 до 1.000 немачких марака по пособи. Изјављујем да ми је пред богом и пред људима у тој ствари савест сасвим чиста – заклињао се Драгановић. Њега је емиграција оптуживала да је опљачкао лавовски део од 400 килограма злата из Државне банке НДХ.

Наведени Ернест фон Вајцекер се до 1947. крио у Ватикану од суда за ратне злочине због саучесништва у масовном депортовању Јевреја. Кад је изашао осуђен је на седам година затвора, али је помилован и пуштен после само неколико месеци. Његов син Рихард фон Вајцекер, био је први председник уједињене Немачке. Вајцекеров саветник фон Браун (брат нацистичког научника, касније директора НАСА Вернера фон Брауна) постао је касније немачки представник у УН.

Преко ватиканских дипломата Драгановић је одржавао везе и са хрватским министрима у југословенској краљевској влади у Лондону. То потврђује писмо од 13. септембра 1944. највероватније Јурају Шутеју, министру у влади Тито-Шубашић. Он југословенском министру шаље и фотографије у свештеничкој одећи и цивилу с молбом да му „ради хрватске ствари“ набави енглески пасош визиран за одлазак у Америку.

Драгановић шаље и упозорење др Ивану Шубашићу да нипошто не дозволи враћање земљу Србима протераним из „Хрватске, Славоније и Срема, најужег животворног подручја Хрвата“

– Нипошто се не смијемо преварити и назад обећати земљу и тиме само продужавати акутност српског питања у хрватским земљама. Треба хладно и полагано поступати, а ако у изванредним случајевима треба давати одшету нека онда буде у будућности – наређује Драгановић.

Његова жеља се делимично остварила, Брозов режим је донео закон о забрани повратка Срба прогнаних из НДХ у социјалистичку Хрватску. Био је то директан наставак Драгановићевог рада у Заводу за колонизацију НДХ, који је од 1941. на земљу одузету од Срба и имања Српске православне цркве у Срему и Славонији насељавао Хрвате из БиХ.

Он је у НДХ у пракси применио тезу с којом је докторирао на Папском институту за исток. Она тврди да Срби на подручју Хрватске и БиХ не постоје, већ да је реч о „поправослављеним“ Хрватима. У Павелићевој држави је Драгановић одмах постао члан Верске комисије за прелазнике на католичку веру, која се бавила покрштавањем оне трећине Срба који нису били одређени за убијање или прогонство.

– У Хрватској се тренутно пажљиво израђује обимна докторска теза о добротворном раду професора Крунослава Драгановића. То је вероватно увод у процес беатификације, увођење у ред посвећених, поред Степинца. То доказује да је Драгановић један од најутицајних људи у хрватској култури – смтара др Ђурић.

Борис Субашић