Миливоје Иванишевић: Мањина је сахранила већину

Сведок | 3. новембар 2015.

Миливоје ИВанишевић Фото: Вечерње новости

Иницијатива за изградњу Меморијалног центра српским жрвама геноцида у 20. веку

Ова стара и више пут покретана идеја је коначно, после дугогодишњег договарања, процена сврсисходности и консултација са релевантним државним, научним, културним и верским установама дошла у фазу реализације.

Иницијатива за тај општенационални, или свенародни, вишегодињи, или боље речи вишедеценијски, подухват, обновљана је и окончана 2013. године од већег броја истакнутих научника, културних и јавних радника Србије који су основали Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у XX веку. (Председник УО Академик Василије Крестић, председник скупштине Александар Матановић, прослављени шаховски велемајстор.)

Циљ Друштва је да се огромне жртве српског народа заштите од заборава и, поред тога, да се утиче на јавност у свету да боље схвати и призна значајне доприносе српског народа победама Савезника у оба светска рата.

Друштво Српски меморијал је израз воље грађана српске националности да сами, личним ангажовањем и властитим средствима, подигну у Београду, на репрезентативној локацији, монументални објекат, или комплекс, посвећен својим страдалим прецима.

Свакако да се тиме не искључује ангажовање и непосредно учешће државе у овом послу.

Напротив, од државе и њених институција, што подразумева и град Београд, се очекује, пре и изнад свега, да прихвате ову идеју, одобре локацију и колико им економске могућности омогућавају саучествује у обезбеђивању потребних средстава.

У претходној фази конституисања Друштва, у којој су израђени нормативни докуменати, извршена регистрација и обављени остали уобичајени послови, средства су обезбеђена искључиво од новчаних добровољних прилога оснивача.

У прошлом, двадесетом, веку српски народ је имао неколико тешких ослободилачих и одбранбених ратова и претрпео је огромсне људске губитке.

Многи наши сународници су током тог раздобља избрисани из списка живих, али до данас нису унети у спискове мртвих.

Сигурно је да у овом, изнад свега хуманом, послу много каснимо, али још више ћемо каснити ако опет нађемо разлог да све одгодимо за неко повољније време.

Ми данас, живи Срби, или наша генерација, желимо да одужимо велики дуг према многим генерацијама недужних покојника.

То је наша наслеђена људска обавеза која је из разних околности стално одлагана.

После Балканских ослободилачких ратова није било времена ни за предах ни за видање свежих рана, а већ се на Краљевину Србију у свој својој суровости сручио Први, или Велики, светски рат.

Одбрана отаџбине узела је нове жртве. На мировној конференцији у Паризу 1921. године утврђено је да је Краљевина Србија у том рату изгубила 1.247.435 становника, или 28 процената од укупне популације. На жалост њихова имена никад нису прикупљена и сачувана од заборава.

Други светски рат је однео нове српске жртве. Ни њихова имена нису забележена и сачувана од заборава. Разлози зашто је до тога дошло су познати, али то је сада прошлост.

Поред огромних страдања која је имала Краљевина, потом Република, Србија у два светска рата наш народ је поднео огромне људске губитке и на осталим подручјима бивше југословенске државе.

Сетимо се да су Срби у Хрватској својевремено чинили око 20 одсто, а према попису извршеном 2012. године свега 4,6 процената укупног становништва.

Почетком века на Косову и Метохији било је безмало 40 одсто Срба, а сада нас је једва два процента.

У Босни и Херцеговини је 1910. год. према Аустругарском попису, православних, или Срба, је било 214.000 више него муслимана, а по попису 1991. год. Срба је било 535.000 мање од муслимана?!

Више милиона Срба је током двадесетог века нестало само са простора Босне и Херцеговине, Хрватске, Косова и Метохије. Мањина је сахранила већину.

Циљ предвиђених истраживања је целовит увид у карактер и обим српских људских губитака у појединим регионима на подручју бивше заједничке државе које је у прошлости, делимично или у целини, насељавало или и данас насељава српско становништво.

Изван подручја Југославије предмет истраживања су заробљенички, радни и концетрациони логори, стратишта, фронтови, гробља, меморијални комплекси.

Поменути послови подразумевају сарадњу са сродним научним институцијама у земљи и иностранству.

Овај посао у исто време подразумева и најтешњу сарадњу са Српском православном црквом, Српском академијом наука и уметности, државним органима, научним и стручним установама Републике Српске, БиХ, Македоније, Хрватске и Републике Црне Горе. Упоредо са радом на прикупљању и сређивању документације треба у Београду на иградити објекат посвећен српским жртвама и даљим изучавањима њиховог страдања.

Подсећамо да широм света, не једино у Европи, постоје меморијална обележја и гробља где се налазе посмртни остаци српских жртава из једног или другог светског рата.

Готово да није било логора у Европи у коме није било и српских затвореника. Срби су затварани и умирали и у бившим југословенским републикама, као и у суседним државама, Мађарској, Румунији, Албанији, или у далекој Немачкој, односно још даљој Норвешкој.

Можемо се подсетити и на бројна домаћа губилишта: Јасеновац, Крагујевац, Сремску Митровицу, Јадовно, Краљево, Госпић, Паг, Пребиловце, Јајинце…

Српски меморијални центар већ деценијама недостаје Београду, али и држави Србији, а највише српском народу…

Ако у Европи, поготово кад се посматра двадесети век, постоји страдални народ, то је српски народ. Нема народа у Европи који је с обзиром на своју бројност поднео толике жртве у оба светска рата.

Последњи покушај геноцида догодио се недавно, 1991-1995. године. Наша православна, национална и цивилизацијска дужност је да се на достојан начин одужимо својим покојницима. А једини начин да то остваримо је да сачувамо њихова имена од трајног заборава.

Меморијални центар српским жртвама геноцида у XX веку је култни објекат који је незаобилазан за сваког посетиоца Београда и место незаобилазног свакодневног ходочашћа.

Миливоје Иванишевић