Политика, 1.11.2024, Саво Штрбац: Хрватски суд о злочину на Петровачкој цести

Правда, илустрација Фото: Pixabay

Пре осам дана загребачки Општински грађански суд одбио је тужбени захтев Славице и Спасе Рајића против Републике Хрватске ради накнаде штете због убиства њихово двоје деце приликом гранатирања избегличке колоне на Петовачкој цести у августу 1995. и обавезао их да туженој држави накнаде трошкове парничног поступка у износу од око 8.000 евра.

Ову вест, уз краћа или дужа образложења, у којима је било и доста импровизација и неправничких израза, пренели су и многи медији у региону. Само неколико дана по објављивању те вести дошао сам у посед поменуте пресуде и пажљиво је прочитао. У свом радном веку написао сам много пресуда, а прочитао их још више, али на нестручнију и површнију од ове нисам наишао.

У образложењу пресуде наводи се да су тужиоци (родитељи) у тужби навели да су 7. августа 1995. у ваздушном нападу у БиХ на локацији Босански Петровац – Кључ смртно страдала њихова деца Невенка (11) и Жарко (9). „Наиме, за време акције ’Олуја’ цивилно становништво српске националности нашло се у збегу из Републике Хрватске у избегличкој колони на територију Босне и Херцеговине, а којом приликом су били нападнути од авиона МиГ-21 хрватских оружаних снага”, по којем основу тужиоци тужбеним захтевом потражују од државе Хрватске накнаду неимовинске штете због смрти блиске особе – деце.

Туженик (у овом случају држава Хрватска) у одговору на тужбу истакла је „приговор ратне штете, будући је штета почињена у време и на простору одвијања војних борбених акција, као и приговор застаре”.

Констатује де је суд у доказном поступку саслушао тужиоце као странке, те извршио увид у документацију која прилежи спису и, „на темељу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, утврдио да је тужбени захтев тужиоца у целости неоснован”.

Међутим, у образложењу ове пресуде нема никакве, а камоли „савесне и брижљиве” оцене доказа.

Из образложења дознајемо да је извршен увид у кривичну пријаву против Н. Н. припадника Хрватске војске и полиције ради основане сумње да су починили више кривичних дела ратног злочина против цивилног становништва, односно да је након војно-редарствене акције „Олуја” у Доњем Лапцу и на подручју општине Доњи Лапац побијено 66 грађана – цивила, коју је 11. априла 2005. Српска народна странка (основана 1991, избрисана из политичких странака у РХ 2022. због престанка рада – прим. аутора) поднела Жупанијском државном одветништву у Госпићу.

И о овој кривичној пријави више ни речи. Чак ни да ли се у њој међу жртвама спомињу имена страдале деце из породице Рајић, ни шта је било с том пријавом.

У образложењу се наводи и да из овереног превода оптужнице Тужилаштва за ратне злочине Републике Србије од 31. марта 2022. произлази да је подигнута оптужница против официра хрватске војске Владимира Микца, Зденка Радуље, Жељка Јеленића и Данијела Боровића, „будући су у периоду од 5. до 8. августа 1995. за време оружаног сукоба у Републици Хрватској између ХВ-а и МУП-а РХ с једне стране и војске Републике Српске Крајине с друге стране, напали избегличку колону у БиХ, која се према препорукама хрватских власти кретала путевима који су били сигурни и отворени за одлазак, у колонама, у којима није било војних формација, а којом приликом је било страдалих цивила, између осталих и Невенка и Жарко Рајић”.

Ни речи више ни о овој оптужници. Ни да ли је постала правоснажна, ни да ли је спроведен судски поступак и с каквим исходом пред правосудним органима Републике Србије.

И без икакве оцене наведених доказа, прелази се на цитирање параграфа из Закона о одговорности Републике Хрватске за штету узроковану од припадника хрватских оружаних и редарствених снага током Домовинског рата, којим је регулисано питање одговорности туженика (државе) за „ратну штету” („штета узрокована за време и на простору одвијања војних акција свим средствима и облицима ратних борбених деловања; штета од директне и конкретне војне користи, ако је, с обзиром на време и место извршења, у директној и непосредној функцији војних операција; те штета која је по својим ефектима, те конкретним околностима времена и места почињења штетне радње, директно изазвана ратним стањем и непосредно се надовезује на ратне операције”), за коју Република Хрватска не одговара.

И следи први круцијални закључак суда: „Ценећи, дакле, исказе тужилаца и приложену релевантну документацију, суд сматра у поступку утврђеним да се у конкретном случају ради о ратној штети, будући је иста почињена у време и на простору одвијања војних борбених акција, односно током Домовинског рата 1995, прецизније током акције ’Олуја’. Стога Република Хрватска није одговорна за ову штету.”

И ништа више о ратној штети. Ни речи о томе како се догађај, који се десио шездесетак километара од хрватске границе, може подвести под ратну штету према цитираним законским одредбама. Ни речи о томе какве су се војне борбене активности одвијале на простору на којем су хрватски борбени авиони дејствовали по избегличкој колони дубоко у територију друге државе, с којом Хрватска, колико ми је познато, и није била у рату.

И без икакве оцене наведених доказа, прелази се и на цитирање параграфа из Закона о обавезним односима, који регулишу институт застаре потраживања, по којима „потраживање накнаде штете застарева за три године од када је оштећеник дознао за штету и за особу која је штету учинила, односно у сваком случају за пет година од када је штета настала”, кад је штета узрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застаре, „захтев за накнаду штете према одговорној особи застарева кад истекне време одређено за застару кривичног гоњења”. То значи да се тај дужи застарни рок примењује само ако је кривични поступак довршен осуђујућом пресудом, што овде није случај.

Затим следи и други круцијални закључак суда: „Како је у конкретном случају штета настала 7. августа 1995, а тужба је поднесена суду 27. марта 2023, уз претходно обраћање Државном одветништву РХ ради мирног решења спора, а тужиоци су за штету сазнали одмах по настанку, тада на тужиоце треба применити опште прописе о застари”, те је „следом наведеног основан приговор застаре, будући је потраживање тужиоца у застари”.

Много цитирања законских одредби, а ништа, или врло мало, о чињеницама на основу којих је изведен закључак да је, и када, наступила застара потраживања. Наиме, кад се већ цитирају законске одредбе по којима се општи застарни рокови не примењују ако је штета узрокована кривичним делом, суд је морао институт застаре потраживања накнаде штете да стави у контекст она два кривична поступка – једног у Хрватској, другог у Србији – који се наводе у образложењу ове пресуде.

Због наведених пропуста и грешака у утврђивању чињеничног стања и примени закона, првостепени суд је увелико олакшао писање жалбе на пресуду, коју ће тужиоци, уверен сам, преко свог пуномоћника загребачке адвокаткиње Слађане Чанковић и поднети.

Поред свих уочених недостатака пресуде Опћинског грађанског суда у Загребу у предмету „Рајић”, треба истаћи брзину у поступању тога суда. Наиме, од подношења тужбе до доношења првостепене пресуде прошло је непуних годину дана и седам месеци, што је за сваку похвалу.

То је много брже него што је Одељењу за радне злочине Вишег суда у Београду било потребно да донесе једну процесну одлуку о суђењу у одсуству хрватским официрима оптуженим већ поменутом оптужницом Тужилаштва за ратне злочине Републике Србије од 31. марта 2022, о чему сам на овим страницама писао већ неколико пута (текст под називом „Где се денула Петровачка цеста” од 6. јуна 2023). Наиме, након игре „пингпонга” између КВ и претресног већа Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду од пуне две године, коначно је у августу ове године КВ, у другом саставу, прихватило захтев тужилаштва да се оптуженим хрватским официрима суди у одсуству.

Против те одлуке одбрана је, по мојим сазнањима и потпуно очекивано, уложила жалбу и још се чека одлука другостепеног суда, односно Одељења за ратне злочине при Апелационом суду у Београду. Надам се да ће одлука бити ускоро донесена и потврђена првостепена како би коначно могло да почне суђење и у Београду.