Политика, 13.11.2024, Саво Штрбац: Генерал Владо Трифуновић судски рехабилитован

Саво Штрбац: Генерал Владо Трифуновић судски рехабилитован, 13.11.2024. Фото: Политика, scan

Пре неколико дана дошао сам у посед решења Жупанијског суда у Загребу број КВ-Рз-1/2024 од 22. августа 2024. којим је тај суд оптуженом генералу ЈНА Влади Трифуновићу (1938), рођеном у Ракелићима код Приједора, с последњим пребивалиштем у Београду, посмртно укинуо правоснажну пресуду Окружног суда у Вараждину из марта 1993, којом је у одсуству био осуђен на 15 година затвора због кривичног дела ратног злочина против цивила.

Ова одлука је прошла испод свих стручних и медијских радара, укључујући и земље његовог рођења, наводног почињења дела и последњег пребивалишта.

Генерал ВладоТрифуновић је у септембру 1991. године, када је Туђман наредио општи напад на касарне ЈНА, био командант Вараждинског корпуса. У касарни у Вараждину било је 220 младих војника који су прошли убрзану обуку и 60 активних официра и подофицира. Генерал је бранио касарну седам дана од многоструко бројчано надмоћнијег непријатеља, да би седми дан блокаде у преговорима са хрватском страном договорио да остави сва материјално-техничка средства а заузврат да безбедно у Србију одведе целокупно људство. Као разлоге за такав договор генерал је истицао мали број људи, недовољну обученост младих војника, изостанак обећане помоћи од претпостављене команде, исцрпљеност људства у седмодневним борбама (један погинули и више рањених), непријатељски расположено окружење, уцењивање официра члановима породица, удаљеност од српских територија…

По постигнутом договору, генерал је у Србију довео свих 280 људи, а оставио је Хрватима целокупно наоружање: 74 тенка Т-55 и 10 друге намене, 48 ОТ, 18 БОВ, шест Т 122 мм, 10 ВБР, 18 Х 155 мм и 12 152 мм, 180 Т испод 100 мм, више батерија од 60, 82 и 120 мм, око 25.000 пушака, стотине хиљада тона муниције и експлозива …. Хрвати су се хвалили да су оружјем затеченим у вараждинским касарнама седам пута повећали своју борбену моћ.

У Словенији и Хрватској су му судили за ратни злочин, у Србији за издају. Словенци су га ослободили, у Србији су му судили пет пута: најпре је два пута ослобођен, па једанпут осуђен на казну затвора од jedanaest година, коју му је другостепени суд смањио на седам година, затим помилован па још једанпут у обновљеном суђењу ослобођен.

Против генерала Трифуновића, команданта Вараждинског корпуса у саставу ЈНА, пуковника Берислава Попова (1944), команданта касарне “Калнички партизани” и п.пук. Владимира Давидовића (1949), команданта касарне “Јалковечке жртве”, надлежно тужилаштво је у јулу 1992. подигло оптужницу теретећи их да су током оружаног сукоба, између 15. и 22. септембра 1991. у Вараждину, противно одредбама Конвенције о заштити грађнских особа за време рата, наређивали потчињеним јединицама насумична борбена деловања по цивилним објектима и цивилима у граду и оближњим насељима Недељанец и Нова Вес, у којима је смртно страдала једна особа, тешко телесно озлеђена такође једна особа те уништена и оштећена имовина у великим размерима, што није било оправдано војним потребама, што је оквалификовано као кривично дело ратног злочина против цивилног становништва.

Пресудом од 16.марта 1993. Окружни суд у Варажину сву тројицу оптужених је прогласио кривима за инкриминације из оптужнице те их у одсуству осудио на казне затвора – Трифуновића и Попова на по 15 а Давидовића на 10 година, коју је потврдио и Врховни суд РХ 12. јануара. 1994.

Жупанијски суд у Вараждину у августу 2013, по захтеву осуђених, допустио је обнову поступка и наредио да се прекида извршење раније изречене правоснажне пресуде. Након измена у хрватском кривичном законодавству, вараждински суд огласио се ненадлежним и предмет доставио Жупанијском суду у Загребу, као стварно и месно надлежном за поступање у овом предмету.

Жупанијски суд у Загребу је у више наврата покушавао провести расправу, али то није било могуће због тога што оптужени нису долазили на рочишта. Почетком 2017, прије почетка главног претреса, Трифуновић је преминуо, па је против њега поступак обустављен. У децембру 2020. поступак је обустављен и против Попова такође због смрти, док је у марту 2021. у обновљеном поступку, у недостатку доказа, Владимир Давидовић ослобођен оптужбе .

Дознавши да је Давидовић у обновљеном поступку ослобођен, а да је због смрти обнова поступка против њеног оца обустављена, али да му пресуда, иако докази изведени у поступку обнове против Даводовића указују и на невиност њеног оца, није стављена ван снаге,Трифуновићева кћерка Нада, која иначе живи у Загребу, по опуномоћитељки, загребачком адвокату Слађани Чанковић, у фебруару 2024. иницира наставак обнове кривичног поступка и против њеног оца, наводећи и прилажући све доказе изведене у обновљеном поступку против Давидовића.

Међу приложеним доказима налазе се и искази сведока Стипе Месића, у инкримирано време председника СФРЈ, потоњег председника и РХ, и Радимира Чачића, у инкримирано време члана кризног штаба Вараждина, са којим је Трифуновић и преговарао о предаји корпуса, потоњег министра у више влада РХ, који су тврдили да Трифуновић није починио инкриминације за које је био правоснажно осуђен.

Приложена је и пресуда Војног суда у Београду из децембра 1994, којом је Трифиновић правоснажно проглашин кривим због кривичног дела подривања војне и одбрамбене моћи, због чега је и осуђен на казну затвора од 11 година, из које произилази да је и проглашен кривим због тога што није користио ватрену надмоћност и деловао по Вараждину и што током јула није запосео делове града са приградским насељима да би са тих позиција ефикасније користио ватрену надмоћност својих јединица.

Одлучујући о иницијативи Трифуновићеве кћерке, Жупанијски суд у Загребу у уводно цитираном решењу констатује „будући да је оптуженк преминуо прије почетка расправе“, веће на основу члана 508. став 2. ЗКП/08 одлучује „да се укида ранија правоснажна пресуда Окружног суда у Вараждину у односу на оптуженог Владу Трифуновића“. На овај начин је, заправо, исправљена грешка истог суда, који је још приликом доношења решења о обустави кривичног поступка услед смрти оптуженог, по сили закона, требало да укине и раније изречену му пресуду.

И тако, након више од три деценије “потуцања” по судовима у три државе настале на развалинама државе чији је он и био официр, против ген.Владе Трифуновића више нема ниједне осуђујуће пресуде, ни за издају, ни за ратне злочине. Али, нажалост, нема више ни генерала Владе. Укидање ове последње и најтеже осуде није ни дочекао. Умро је 17. јануара 2017. у Београду, у потпуној беди. Сахрањен је у родном селу у Републици Српској. Његову смрт забележили су сви медији у региону.

Судови су рекли своје. На Владином случају потврдила се она свима позната изрека: “правда је спора али достижна”.

Иако генерала Владе скоро осам година нема међу живима, јавност је и даље подељена око питања да ли је генерал, договором да остави сва материјално-техничка средства хрватској страни за безбедно одвођење целокупног људства у Србију, правилно поступио, односно да ли је он херој или издајник.

Ову дилему илустроваћу коментарима испод мог текста „Чији је војник Крстић“, који је објављен на интернетским страницама Политике 29. октобра 2020, који је пренео портал Стање ствари, испод којег се развила расправа и о ген. Трифуновићу:

Деда Ђоле: „Ово пишем у спомен хероју генералу Владимиру Трифуновићу (1938–2017), који је – окружен од непријатеља, уцењен и напуштен од своје ЈНА – преговарао и спасао смрти 280 својих војника и официра, као и непознат број других војника и цивила Вараждинаца“.

Коментар чека преглед: „Трифуновић је ‘спасао’ 280 војника, да би предао оружје којим је побијено хиљаде цивила! Није посао војске да се избавља нити официра да врати војнике кућама, а посебно не да предаје оружје убилачкој руљи!“

Дакле, да ли је поступак генерала Трифуновића неспособност, несналажљивост, кукавичлук, издаја, хуманост, храброст су дилеме и трилеме које трају “од када је света и века”. Тако је и данас, а тако ће, по свој прилици, бити и “док је света и века”.

Саво Штрбац