РТРС, Срна, 29. 10. 2024, Веритас: Прије 33 године хрватске власти евакуисале и етнички очистиле српска села у Пожешкој котлини

Наредба тзв. Кризног штаба општине Славонска Пожега о обавезној евакуацији 26 српских села Пожешке котлине, први пут после Другог светског рата Фото: Архива ДИЦ Веритас-а

На данашњи дан прије 33 године хрватске власти су почеле евакуацију Срба из 26 села Пожешке котлине, након чега је извршено систематско пљачкање, паљење и минирање српских кућа, да се Срби више никада не врате, док је дио старијег становништва, које је остало у кућама, настрадао у тој акцији.

За спроведено етничко чишћење 26 села Пожешке котлине, од којих су 23 потпуно уништена, по писаној наредби државног органа, првој и јединој у Европи послије Другог свјетског рата, још нико није процесуиран ни пред међународним, нити пред домаћим судовима, саопштено је из Документационо-информативног центра Веритас.

Тачно у подне 29. октобра 1991. године припадници цивилне заштите и полиције Хрватке почели су спроводити наредбу о евакуацији свих мјештана из 26 села, са искључиво или претежно српским становништвом, смјештених у Пожешкој котлини, подно Папука и Псуња, коју је дан раније донио Кризни штаб општине Славонска Пожега.

У писаној наредби, коју је потписао Анте Багарић у својству предсједника кризног штаба, писало је да се евакуација спроводи с циљем „заштите њихових живота“ и ради омогућавања успјешније одбране одбрамбених положаја хрватских снага на том подручју од „четничких терористичких снага и јединица Југословенске армије“.

Евакуацију је требало спровести у року од 48 часова у селима, у којима је живјело, према попису становништва из 1991. године, 2.120 лица, па се већина становника тих села одазвала наредби и напустила своје куће, од којих неки уточиште налазе код рођака у оближњим селима, а мањи број у хрватским селима означеним као рејони прикупљања.

Иако је становништву приликом евакуације обећано да ће, када се врате, наћи све како су и оставили, одмах по њиховом одласку започело је систематско паљење и минирање српских кућа, с очитим циљем да се прикрију трагови пљачке ибих да се становници напуштених села у њих више никада не врате.

– Дио старијих људи, који није хтио или могао, усљед старости и болести, да напусти своја села, страдао је приликом систематског паљења и минирања њихових кућа – истакнуто је у саопштењу.

Да би се хрватској и међународној јавности „објаснило“ зашто су опљачкана и запаљена српска села, у јавност је пуштена теза да су то урадили сами Срби приликом повлачења како то не би пало у хрватске руке, наведено је у саопштењу.

– Видјевши шта се десило са њиховим имањима, у страху за сопствене животе, већина Срба из евакуисаних села креће за БиХ, која у то вријеме још није била обухваћена ратом, одакле настављају пут за Србију или Источну Славонију, коју су контролисали тамошњи Срби – наведено је у саопштењу.

Мањи број људи уточиште је нашао у српским селима Горњи Врховци, Вучјак Чечавски и Шњегавић, која су одбила наредбу о евакуацији, и у којима су формиране јединице територијалне одбране, организујући сеоске страже и одбрану својих села.

Из Веритаса су подсјетили да су у зору 10. децембра 1991. године јединице Хрватске војске /ХВ/ из састава 121. бригаде из Нове Градишке и 123. бригаде из Славонске Пожеге почеле напад на „непокорна“ српска села, која су пала без отпора, а становништво се, заједно са припадницима територијалне одбране, повукло према БиХ.

У том чишћењу „непокорних“ села, укључујући неколико сусједних, према Веритасовим још непотпуним подацима, убијено је 71 лице српске националности, од којих су 42 старији од 60 година, међу њима и 34 жене.

И у тим селима су, након што је народ исељен, припадници ХВ-а опљачкали, минирали и попалили 616 стамбених и 590 господарских објеката, док су без кућа остала 1.492 лица.

У саопштењу је истакнуто да је у децембру 2000. године из масовне гробнице у селу Шњегавић ексхумирано 13 посмртних остатака, од којих је до сада 11 идентификовано као житељи Шњегавића и Вучијака Чечавског.

Од свих жртава, породице су до сада пронашле, идентификовале и сахраниле тек 27 посмртних остатака, док се још на списку несталих воде 44 особе.