Политика, СРНА, 6. 4. 2024, ’Веритас‘ чува истину о судбини 8.500 убијених, међу њима и о баки Анђи и Драгиши Врањешу

Отишић: Гроб Анђе Катић, ликвидиране после мучења Фото: ДИЦ Веритас

База података Документационо-информационог центра „Веритас“ чува истину о судбини око 8.500 лица страдалих током рата у Хрватској, од којих су 38 одсто цивили убијени и масакрираних по правилу на кућном прагу само зато што су Срби, а чије убице у највећем броју случајева нису процесуиране, изјавио је Срни директор „Веритаса“ Саво Штрбац.

Он је навео да је Бранко Катић, пријављујући случај своје седамдесеттрогодишње мајке Анђе, која је убијена на кућном прагу у селу Отишић код Сиња 16. јула 1993. године, рекао да је убијена у 17.00 часова тог дана и да је један од убица био Тихомир Армада звани Мирко из Хрваца, који је тада имао свега 23 године.

„Армада је, када је Анђа уписана у нашу базу података у фебруару 2001. године, још некажњен живио у Хрвацу“, истакао је Штрбац.

Он је испричао да су Армада и његов саучесник, чији идентитет није евидентиран, били у јединицама под командом Анте Котромановића, који је касније у влади Зорана Милановића био министар одбране Хрватске.

„Они су се увече спустили са Свилаје и у дворишту прво убили два пса. У кући су убили Анђу и одсјекли јој уши, које су понијели као сувенир“, рекао је Штрбац и навео да је иза Анђе остало пет синова и кћерка Босиљка, која је једина након рата остала да живи у Хрватској.

Старица је сахрањена у породичну гробницу својих родитеља у Отишићу, у којем је провела цијели живот.

„Син је нама то испричао тек 2001. године, што ће рећи да је ми до тада нисмо имали /у бази података/. Тада смо је први пут уписали као жртву. Таквих прича као што је Анђа има много“, указао је Штрбац.

Он је напоменуо да је Отишић по попису 1991. године имао 1.006 становника, од којих су 966 били Срби.

„Значи 99,01 одсто су били Срби, Хрвата су била два, Југословена шест и осталих два. Према посљедњем попису 2021. године, пописано је 39 становника и само је једно дијете млађе од 15 година. У посљедњим пописима Хрвати не наводе национални састав већ само пол“, рекао је Штрбац.

Он је навео да је првоуписани у „Веритасову“ базу података био Драгиша Врањеш из Цетине, који је на почетку рата, на схватајући озбиљност ситуације, из Швајцарске, гдје је живио, кренуо у завичај.

„Њега су Хрвати легитимисали код Славонског Брода и на ауто-путу извукли из аутобуса, одакле је пребачен у Ријеку, па у Шибеник“, навео је Штрбац.

Штрпца, који је тада са колегом Радомиром Кужетом водио адвокатску канцеларију у Бенковцу, породица је обавијестила о нестанку и укључио се у случај.

„Све је ишло преко наше канцеларије и прва убиства, нестанци, прве размјене. Ми смо то заједно почели, а ја сам томе касније посветио живот. Дакле, у јулу 1991. године, приликом једне размјене, један од размијењених нам је испричао да је слушао јауке човјека који је био у ћелији до њега. Разабрао је да се зове Драгиша са Цетине“, присјетио се Штрбац.

Према његовим ријечима, пошто су Срби из Цетине у Другом свјетском рату били четници, у затвору према Врањешу нису имали милости.

„Њега су изводили неколико дана по шибенским улицама и носио је напријед и назад таблу са натписом – `Ја сам четник са Цетине`. И онда му је народ по шибенском шеталишту прилазио. Ударили су га ногом у задњицу, пљували по њему и онда су га вратили назад у ћелију. Размијењени је по ноћи чуо његове јауке и онда је престало јаукање и то је он нама причао“, рекао је Штрбац.

Он је навео да су приликом размјене у којој су Хрвати тражили једног младића баш из његовог /Штрпчевог/ родног села, адвокат Кужет и он рекли да може, али да „за Давора мора бити размијењен Драгиша“.

„Било је натезања. Радили су телефони, ватрогасне линије. Они су говорили да не знају ништа о Драгиши, да он није код њих. Ми смо рекли да је нама наша полиција рекла да не предајемо Давора док имамо информацију да је Драгиша код њих. И сјећам се једне ноћи на факс да је дошло обавјештење: `Био је Драгиша овдје, али је умро од срчаног удара`“, испричао је Штрбац.

Он је касније заједно са колегом и погребником преузео леш Драгише Врањеша, али је сам процес преузимања био мучан јер тијело „четника“ нико није хтио ни да откопава ни да натовари.

Штрбац је рекао да Врањешеви сродници, када су подигли запечаћени сандук, нису вјеровали да је Драгишино тијело унутра.

„Дошло је њих 20 љутито и кажу – нисте нам довезли Драгишу, они су вама подвалили. То је био силан /крупан/ момак, а ово овдје је врло лагано“, навео је Штрбац.

Он је додао да је управо од дана те размјене наступила фаза жестоких сукоба чије посљедице су то да у Хрватској готово више и нема Срба.

Штрбац је у својој књизи „Звона судбине“ једну причу управо посветио Драгиши Врањешу како не био заборављен, слиједећи стару истину да се „оно што није записано није ни догодило“.

О свирепости убиства Анђе Катић Срни је свједочио и педесетједногодишњи мјештанин села Отишић, који је желио да остане анониман из страха за своју безбједност, и данас, 31 годину након злочина.

„У љето 1993. године двије групе хрватских војника су се опкладиле да ће у по бијела дана ући у Отишић и одсјећи `четничко ухо`, упали су у кућу Катића у којој су затекли саму старицу и ножем јој прво одсјекли ухо а потом је заклали“, навео је саговорник Срне.

Прије упада у кућу Катића злочинци ду, како мјештанин објашњава и присјећа се овог свирепог злочина посматрали сатима кретање српских цивила у овом дијелу села и чекали прилику да већина оде у поље да скупља љетину.

Према његовим ријечима, за тај злочин нико није одговарао.

Он је подсјетио да су у Отишићу током рата готово све куће запаљене.

Српско село Отишић смјештено је између Врлике и Сиња, подно планине Свилаје на југоистоку и акумулационог језера Перуча на сјевероистоку.

Заузимајући простор површине 51 километар квадратни са 13 заселака и 1.200 становника прије рата, било је највеће село сињске општине. Његовим ободом протеже се магистрални пут Книн-Врлика-Сињ-Сплит.

Данас у овом српском селу живи свега неколико десетина житеља.