Сведок, 16.8.2016, Владан Динић: Кад засикће Вељко Ђурић

„Сведок“, 16. август 2016, стр. 28 (исечак)

Кад је „Сведок“, пре неколико месеци покренуо серију текстова у намери да помогне изградњу Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку, огласили су се бројни српски интелектуалци и – подржали идеју: проф. др Василије Крестић, Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова Југославије, па Владислав Јовановић, такође министар спољних послова, Миливоје Иванишевић, др Чедомир Антић, велемајстор Александар Матановић…проф. др Вељко Ђурић Мишина, в.д. директора Музеја жртава геноцида није…

Истина, нисам га звао, као ни друге, можда не чита „Сведок“ (могуће је да је „Политика“ његов ниво), али…

Сад, кад је прво у „Новостима“, па се ненадано преселила у „Политику“, кренула полемика о жртвама геноцида, са поменутим проф. др Вељком Ђурићем у главној роли, понадао сам се да је ствар, ипак, добила на замаху и да ће идеја о подизању Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку, (коју многи политичари вербално благо подржавају, али од њене реализације беже као ђаво од крста) – добити и на замаху, и још боље, да ће бити коначно реализована?!

Али, авај:  прво сам читао са надом, па знатижељно, па зачуђено, па с неверицом, па нисам схватио о чему се заправо ради, да бих, на крају (или новом почетку, пошто се сад и „СВЕДОК“ укључује у полемику) почео да размишљам о чему се ту заправо ради?!

Просто нисам веровао својим очима читајући придике и неодмерене речи мог старог знанца и другара Вељка Ђурића Мишине који се кано орлушина обрушио на часне људе, на можда у овом часу, најумнију српску главу, угледног академика проф. др Василија Крестића, угледног светског велемајстора Александра Матановића и друге (које мој другар Вељко Ђурић, као „неуке“, шаље на Калимегдан да, као и бројни пензионери „мрдају дрвца“ (баш је осмислио да светски признатог велемајстора пошаље међу пензионере?!), а да озбиљан посао око жртава геноцида оставе бројним докторима из „његовог“ Музеја геноцида?!

Уз то, само не знам и због чега, али мислим да сам открио, острвио се и на свог професора Крестића, не бирајући ни речи ни мисли, да је то, ваљда, данас и њему непријатно.

Уместо, да Вељко Ђурић, чији се досадашњи научни опус и допринос ни у чему не може, ни на пушкомет, приближити научним радовима проф. др Василија Крестића, бар извини, он наставља да – вређа, бљује огањ по тастатури, користећи се уличарским поштапалицима у својим „одговорима на одговоре“, да то већ постаје непријатно…

Свима, само изгледа, не и њему, др Ђурићу, који као да је дочекао својих пет минута на страницама угледне „Политике“.

Ипак, рекох да верујем да сам пронашао у чему је виц оваквог др Ђурићевог атака на умне Србе – у тексту објављеном у „Вечерњим новостима“, 14. јула 2016. године, „Предговором се не броје жртве“ који је написао и потписао Миливоје Иванишевић?!

Доста бираним речима, али ипак видљиво, г. Иванишевић је „између редова“ оптужио др Вељка Ђурића, да је, да тако благо кажем – „позајмио“ књигу – „КЊИГА МРТВИХ СРБА, СРЕБРЕНИЦА 1992-1995. са потписом на корицама Музеј жртава геноцида и проф. Др Вељко Ђурић Мишина који је, истина неуко, написао и неки свој предговор?!“

У тексту је Иванишевић затражио да се др Вељко Ђурић извини:

„…Морамо напоменути да су се лажни аутори поменуте публикације – иначе добро ситуирани и плаћени службеници за које је Србија дала милионе динара – обратили Народној библиотеци Србије у каталогозацији би видели да је за тачност података гарантовао такође српски добровољац Миливоје Иванишевић…“

Др Вељко Ђурић је на то све одговорио:
„Шта је спорно што сам као в.д. директора Музеја жртава геноцида, уз здушну помоћ Бироа Владе Републике Српске у Београду и господина Александра Павића, организовао конференцију посвећену страдању Срба сребреничког краја? Да ли сам, можда, требао да питам за дозволу и сагласност кога све да позовем?

Уосталом, Музеј је био саорганизатор округлих столова у Скеланима (2014), у Сребреници (2015) и у Београду (2015) са Фондом стратешке културе. Музеј је саиздавач два зборника радова о поменутој теми. У припремама за представљање у Београду тих зборника желео сам да за ту прилику још нешто учиним у ширењу других чињеница у вези са страдањем српског народа од оних које лансира друга, муслиманско-бошњачка страна.

Помислио сам да би за ту сврху било корисно прештампавање публикације „Књига мртвих Срба – Сребреница 1992-1995…“ И „поносно“ закључио да се г. Иванишевић када је реч о „ауторству списка… служи подметачинама, и притом поручио „њему и сличним: не бавите се озбиљним пословима јер само наносите штету“!

Ако је то повод Вељковог обрушавања на Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку (Српски меморијал), а по свему судећи јесте, онда тек др Вељко Ђурић Мишина није у праву.

А, и овако није.