Политика, 29.9.2021, Саво Штрбац: Јанезе, ко је убио Романиног оца?

Словеначка (пара)војска 1991. године Фото: Siol.net

Недавно је на имејл „Веритаса“ стигла следећа порука: „Поштовани, желим да вас замолим да ми помогнете да сазнам ко је убио мога оца 1991. у Словенији. Он је био возач камиона, враћао се из Италије за Пакрац. Ту су га зауставили на барикадама и убили. Био је снимак на ТВ Јутел. Имала сам из новина ‘Војска’ слику како лежи мртав поред камиона. Моја мајка док је била жива никада није могла да добије ни пензију ни одштету за мога покојног оца. Иначе, ми смо из Пакраца. Цео живот у избеглиштву. Ја сам била дете када се то све десило. Желим да знам ко га је убио. Једино ви можете да ми помогнете. Унапред хвала. Романа“.

Необичност овог писма је била у два детаља: први је у томе што се не наводи име страдалника, а други о месту страдања. Због тога смо затражили од Романе да нам достави име оца и његове основне податке како бисмо могли проверити да ли га водимо у евиденцији жртава.

Драган Лукић је радио као возач камиона за једног приватника из Загреба, превозећи робу на релацији Хрватска – Италија. Када се 26. јуна 1991. враћао из Италије, и њега су, као и многе друге камионџије који су пролазили истим путем, зауставили словенски територијалци, и камионима блокирали цесту ради спречавања проласка јединицама ЈНА, те иза и између камиона поставили своје ватрене положаје одакле су пуцали на припаднике ЈНА.

Одговорила је врло брзо. Отац јој се звао Драган Лукић син Мила, рођен 1965. у Аренђеловцу. Човек под тим именом налазио се у Веритасовој евиденцији жртава. Поред његовог имена уписани су подаци да је био резервни војник, припадник ТО Пакрац у саставу 18. западнославонског корпуса, погинуо 26. јуна 1991. године, нема место погибије, последња адреса Пакрац, ожењен, двоје дјеце, троје издржаваних чланова. Ови подаци су преузети са Списка погинулих припадника ЈНА, ТО, милиције и бораца Српске војске Крајине, који је водио Главни штаб СВК у Книну. Ми у Веритасу смо претпоставили да је Романа Славонију замијенила за Словенију као место очевог страдања.

Све те податке смо послали Романи уз напомену да је она прва из Драганове породице која нам се јавила у вези с његовом смрти и с молбом да нам достави, ако поседује, податке о месту и начину погибије и о месту сахране како би их дописали у његов досије. Романа је у прилогу следећег имејла доставила очев извод из књиге умрлих издат 1. октобра 1991. у матичном уреду Велики Габер, општина Требње, у којем се као датум смрти наводи „28. јун 1991. у 12:45″ а место смрти „цеста М-4 Медвеђек“.

На основу тих података закључили смо да је пок. Драган, с обзиром да се нашао на поменутом списку Главног штаба СВК, као резервиста учествовао у десетодневном рату у Словенији и да је он једна од 70-ак жртава тога рата, али нам је и даље остала дилема зашто породица није добијала никакве бенефите по основу његове смрти.

Ускоро је све нејасноће разјаснила Драганова сестра по мајци, Снежана, која нас је посетила и испричала следећу причу: Драган је радио као возач камиона за једног приватника из Загреба, превозећи робу на релацији Хрватска-Италија. Када се 26. јуна 1991. враћао из Италије, и њега су, као и многе друге камионџије који су пролазили истим путем, зауставили словенски територијалци, и камионима блокирали цесту ради спречавања проласка јединицама ЈНА, те иза и између камиона поставили своје ватрене положаје одакле су пуцали на припаднике ЈНА.

Трећи дан присилног задржавања камиона страних регистрација са возачима у блокади, ракетирали су их авиони ЈНА, и том приликом је убијено шест возача, међу којима и њен брат Драган. Власник Драганове фирме на телевизији је препознао свој камион па је отишао на место догађаја, где је поред камиона идентификовао и Драганов леш. Он је средио и сву папирологију око преноса Драганових посмртних остатака у Пакрац, где је и сахрањен 3. јула исте године.

Од Снежане дознајем да су иза Драгана, поред мајке Милеве, остали супруга Радојка, син Младен (1997) и кћер Романа (1982). Драган је у Новом Селу поред Пакраца направио кућу, где је живео са женом и децом, док су она, мајка јој Милева и отац живели у друштвеном стану у Пакрацу, у којем је живео и Драган док није направио своју кућу.

Одмах после Драганове смрти, Снежана је са њеним родитељима и Драгановим сином Младеном отишла у Аранђеловац, где су рођени и Милева и Драган, док су Радојка и Романа остали у Новом Селу у својој кући све док у акцији „Бљесак“ нису и оне дошле у Србију. Због туге за сином, умрла им је и мајка Милева. У избегличком центру „Чардак“ у Делиблатској пешчари умрла је и Драганова жена Радојка у педесетој години. Данас Младен са женом и двоје деце живи у Немачкој, а Романа са мужем и кћерком у Србији. Младен је оцу Драгану у Пакрацу подигао споменик где одлазе повремено чланови породице да му запале свећу. И Снежана би као Романа и Младен желела да коначно неко и одговара за смрт Драганову и да његова деца добију обештећење од државе Словеније, коју сматрају једином одговорном за смрт њеног брата.

Случај „Лукић“ ме је мотивисао да се детаљније заинтересујем за рат у Словенији, посебно за страдање шест возача који су доживели Драганову судбину.

Према свим изворима, Рат у Словенији или десетодневни рат (27. јун – 7. јул 1991.) био је краткотрајни рат започет нападом словенске ТО на ЈНА после проглашења Словеније за независну државу од СФРЈ. Према словеначком историчару Божи Репе, „у том рату је вероватно било 65 смртних случајева: 37 војника ЈНА, 12 припадника ТО Словеније и полицијских снага и 16 цивила, од којих десет странаца“.

Трагајући за подацима о страдању возача камиона на Вики.рс наишао сам на следећи податак: „У Медвеђеку у централној Словенији, камионске барикаде су зауставиле још једну колону тенкова. У ваздушним нападима на барикаду погинуло је шест возача камиона“, а у једном одломку из необјављене књиге „Медијски порази ЈНА – Истина о Кадијевићу“, аутора Радисава Т. Ристића, у то време начелника Службе за информисање о оружаним снагама СФРЈ, и овај: „У размени ватре страдали су том приликом и неки возачи силом задржаних возила. Њихови животи падају на душу доносиоца и извршилаца злочиначке и сулуде одлуке да се возачи, као живи штит, задрже у својим возилима, иако је било очигледно да ће многи од њих постати невине жртве“.

Из словеначког рата најпознатија сцена је убиство тројице регрута припадника ЈНА (Зорана Јешића, Горана Малетића и Антонија Шимуновића) код граничног прелаза у Холмецу, приказана на снимку аустријске ТВ станице ОРФ на којој се јасно види како припадници словеначке ТО пуцају у њих иако сва тројица држе руке увис и шире бели чаршаф у знак предаје.

Одговорни за ово убиство никада нису именовани ни процесуирани, а судски поступак покренут је само против председнице тамошњег Хелсиншког одбора, Неве Миклавчич Предан, која је, због инсистирања на проналажењу криваца, тужена за клевету.

Драгановој кћери Романи на питање са почетка овог текста одговор би могао (требао) дати тадашњи министар одбране, а садашњи премијер Републике Словеније Јанез Јанша.

Објављено у дневном листу „Политика“, 29. септембра 2021. године, штампано издање