КМ новине, 19.7.2015, Ток догађаја од јула до августа 1998, и касније – Ораховачки погром

У Великој Хочи је 18. јула 2015. одржан парастос за Србе убијене и нестале на Косову и Метохији, поводом годишњице Ораховачког погрома лета 1998. Преносимо подсетник на те дане КиМ новина.

Велика Хоча: Помен Србима пострадалим прије, током и послије сукоба на Космету 1998. и 1999. године. Спомен на ораховачке жртве 17. јула 1998.

Циљ шиптарских терориста био је да у лето 1998. освоје барем један већи град. Избор је пао на Ораховац. У њему тада није било гарнизона ВЈ нити јаче станице полиције.

Напад на Ораховац је почео 17. јула 1998. године. Припадници МУП-а Србије били су блокирани у тамошњој станици и хотелу.

Занимљиво је да у Ораховцу живе Шиптари, директни потомци Срба који су прихватили ислам (Арнауташи). Њихов говор је у то време, у доброј мери и данас међу старијим житељима, представљао најстарију живу сачувану верзију српскога језика. Али колико се и биће у човеку промени са издајом Бога доказали су и ови „Албанци“. Током окупације села они су замолили своје познанике Србе који су бранили своје куће и породице у нападнутом граду, да баце оружје и да се предају гарантујући им слободу и животе. Верујући Албанцима, својим комшијама, Срби су тако и учинили. Не само да нису претпостављали како ће завршити већ је њихов крај био буђење нацистичких метода из Другог светског рата.

После дводневних борби, војска и полиција су поново овладале Ораховцем.

ОВК се повукла према Малишеву и Дреници и са собом као таоце одвела око 80 људи укључујући и монахе из манастира Зочиште. Посредовањем Међународног Црвеног крста ослобођено је 40-так житеља, углавном жена и деце а остали су се водили као нестали. Међутим, они су са још око стотину других заробљених Срба у околним местима, одведени у Клечку где је била једна од база терориста ОВК.

Иживљавајући се свакојако, шиптарски терористи су свакодневно ликвидирали по 10-15 српских цивила и(ли) припадника српских снага безбедности које су живе ухватили. Касније су тела паљена у пећи за креч, ради прикривања овог ужасног злочина.

САД и ЕУ су оптужиле Србију за ратне злочине, етничко чишћење и хуманитарну катастрофу, па је под овим разговором НАТО распоредио своје трупе у Македонији и Албанији. У исто време, Контакт група је захтевала од Србије да повуче своје специјалне снаге ван покрајине. Србија је подршку тражила од Русије, али после сусрета Милошевића и Јељцина 16. јуна 1998. у Москви, Милошевић је морао удовољити захтевима Контакт групе.

Српска полиција је 27. августа 1998. открила злочин у Клечки. Осим трагова људских остатака, у самом крематоријуму остало је и неколико делимично спаљених тела.

Том приликом су ухапшени и Љуан и Беким Мазареку (један од њих говори у овом видео прилогу) 2. августа 1998. године, па су спроведени у истражни затвор у Нишу.

Део оптужнице гласи:

„Љуан марта, а Беким маја месеца 1998. године приступили терористичкој организацији под називом ‘Љуми’, да је Љуан Мазреку учествовао у нападу на Ораховац од 17–22. јула 1998. године када су убијени Костић Анђелко и Николић Рајко, а истовремено киднапована 43 лица, која су са другим киднапованим лицима одведена у Клечку где их је било 100, где су мучени. Том приликом је Љуан силовао девојчицу српске националности старости од 12 – 15 година, а једном дечаку старости од 8 година је одсекао уво. Беким Мазреку је извршио силовање више женских лица, након чега су са још 18 припадника ОВК извршили масовно стрељање.“

Након окончаног доказног поступка, који је трајао годину дана, веће петорице Окружног суда у Нишу, једногласно је 18. априла 2001. године донело пресуду којом се Љуан и Беким Мазреку оглашавају кривим за кривично дело тероризма и осуђују на максималну казну затвора у трајању од по 20 година.

Фонд за хуманитарно право тада је указао да је Окружни суд у Нишу „осудио косовске Албанце из Малишева Љуана и Бекима Мазрекуа за кривично дело тероризма без иједног доказа о њиховој кривици“.

У образложењу пресуде председник већа Милимир Лукић, између осталог је рекао:

„Када сам добио предмет оптужених Љуана и Бекима Мазрекуа и прочитао опис дела за које се њих двојица терете био сам у неверици да прихватим да ико може починити тако страшан злочин у име било каквог циља. Међутим, чињенице утврђене на овом суђењу су неумољиво указале да су се догодили страшни злочини у селу Клечка и открили њихове починиоце, а то су Љуан и Беким Мазреку“.

У Србији је од самог тренутка проналаска крематоријума и логора за Србе у Клечки, било оповргавања тог догађаја без обзира на сву страхоту. Ево једног јавног примера:

Одговор на ово питање, да је желео, чанак је могао много раније да открије, али не само Чанак. Закључујући образлагање пресуде браћи Лукић, је рекао:

„Сведока најстрашнијег чина ове трагедије, масовног стрељања цивила, жена и деце нема, неће га ни бити, јер нико није преживео да би о томе могао сведочити. Сведочити могу једино егзекутори, њихови џелати што у овом поступку чине за сада само ова двојица.“

– Немам шта да кажем, видећемо пред судом у Хагу – рекао је у судници након изрицања пресуде, уз смешак и раширених руку, Љуан Мазреку.

Најзначајнији сведок против оптужених за убиства у Клечки, Фатмира Љимаја који се налази у такозваној „влади“ шиптарских сепаратиста испред које су њени чланови Срби присуствовали дану „сећња“ на ораховачке жртве, био је чувар логора, Зогај. Пронађен је обешен у једном парку у Немачкој, где се налазио на програму „заштите“ сведока. Саопштено је да је реч о самоубиству.

Када је 24. марта 1999. отпочело бомбардовање СР Југославије, албански терористи из ОВК су поново у селу Клечка убијали Србе и бацали их у креч. Тако су 4. априла убијени српски полицајци Н Ђ и В М.

Браћа Мазреку, као и још око 200 стотине шиптарских терориста и зликоваца, ослобођено је током 2001. године на инсистирање западних влада а уз ангажовање Фонда за хуманитарно право Наташе Кандић.

Вест о сећању на ове стравичне злочине и нацистичко зверство шиптарских терориста, објављена је у српским медијима јуче у, буквално, десетак редова.