Aleksinac.net, 9. 8. 2016, Зоран Стевановић: Битка на Шуматовцу [II] из Архиве – На данашњи дан

Разгледница Алексинца коју је израдио Алексинчанин Јован Гребенаровић у славу Шуматовца и Шуматовачке битке Фото: Алексиначке вести, aleksinac.net

Поводом обележавања Битке на Шуматовцу, која се догодила 11. (23) августа 1876. објављујемо текст о овом догађају, значајном не само за Алексинац и Србију
Др Владан Ђорђевић, који је за време Шуматовачке битке, као члан штаба, био у Шуматовачком шанцу овако описује улогу наше артиљерије у одбијању турских јуриша, погибију капетана Живана Протића и одлазак штаба Моравске војске из Шуматовачког шанца:

„За време целе ове борбе на и пред Шуматовцем, све турске батерије од Буимира до Добрујевца, беху отвориле жестоку ватру по целој нашој алексиначкој позицији, да не допусте нашој позиционој артиљерији помагати Шуматовцу. Наши су им донекле одговарали, па кад видеше даје на Шуматовцу главни турски напад, да је овамо главна опасност, пустише турске батерије с фронта позиције нека пуцају колико им је воља, а окренуше све топове овамо, те узеше нападачке колоне и стрељачке ланце под такву унакрсну ватру, да је дејство било страшно и дивотно.

Истина сад нам је преко главе прелетало више српских него турских граната, али Турци беху наскоро истерани из наших стрељачких ровова, и наш стрељачки ланац, поткрепљен свежим силама пође наново напред.

Тако исто потиснуше их које батеријском, које пушчаном ватром и северно од пута, натраг у шуму.

Ђенерал Черњајев одахну радосно па рече:

Јеј Богу, паљковник Протич молођец! Јему не надо никаквих приказаниј. Он сам харошо понимајет дјело!

Да би се ова похвала пуковнику Протићу разумела, ваља ми рећи да је на алексиначкој позицији он командавао.

Али наша радост није дуго трајала, јер наскоро видесмо да су Турци наумили пошто пото да узму Шуматовац.

Из шуме стадоше наваљивати толике масе свежих турских трупа, и осуше такву паклену ватру, да ни ми у шанцу не могасмо остати стојећки, него морадосмо сакрити главе испод грудобрана и траверзи.

Ђенерал и цео штаб, седе иза једне траверзе, под један вењак и ја седох на један сандук пешачке муниције…

Беше у свити ђенераловој још један коресподент новинарски, професор једне московске гимназије, по имену Гољштајн… (Димитрије Антоновић. Холштајн – ЗС) Он је испочетка кад је дошао у нашу војску као добровољац. Писао дописе за некакве руске новине, али наскоро батали он тај занат, у њему се пробуди „војничка жица“, он стаде јурити на све стране где год је чуо да се бију и држао се тако храбро да је Черњајев чуо за њега и наредио да буде при штабу не одредивши му даље положај…

Кад настаде онај страшни тренутак у борби за Шуматовац и он је седео с нама иза оне траверзе, али никако није имао мира, непрестано чупа ону његову риђу, замршену, чекињасту браду, непрестано намешта наочари пред својим зеленим очима, и чим види да Черњајев скочи те оде топовима и он трчи за њим. Обично се врати ђенерал к траверзи и он се врати. Наједанпут, не знам шта му би, онако како је седео, скочи, успужа се као мачка на источни грудобран, па се исправи колико је дуг и раскорачи на оном грудобрану, као да је навалице хтео да што скорије умре.

Ми сви са ужасом, погледасмо на њега, очекујући сваког тренутка да ће се стропоштати мртав.

Аја. Од оне кише куршума ниједно га зрно није погодило… Он постоја једно десетак минута гледајући страшну борбу, која је пред шанцем, беснела, па онда сиђе с грудобрана и дође к нама.

Ну, Гољштајн, ви молођец! – повикаше све млади руски официри (…) позволите сжат вам руку! – и сви му пружише руку да се рукују с њиме.

Что там Гољштајн? – упита га ђенерал замишљено шарајући сабљом по прашини – как дјело?

Плохо, Ваше Високопревасходитељство! – рече Гољштајн шкрипећи зубима – Турски, сукуни дјети – опјат вијали до поколотили наших!

Черњајев дубоко уздахну и узе се обема рукама за главу…

Канонада како наших топова из шанца, тако и оне батерије изван шанца и целе позиционе алексиначке артиљерије постајаше све силнија и силнија. Око 37 наших топовских грла сипало је своју вашру унакрст на нападачке колоне…

Турци су падали као снопље. Цео простор између нашега а и оне ивице шумске из које су се Турци помаљали, беше покривен лешевима, али Турци увођаху нове батаљоне на место утрошених.

У томе тренутку рече мени ђенерал:

Докторе, један војник иза вас паде рањен. Видите, молим вас, може ли му се помоћи!

Ја се окренем и видим на два корака иза мојих леђа једног војника где лежи ничице на земљи у грчевима.

Ја одмах устанем, али како је рањеник лежао изван заптите траверзине, ја клекнем такође на земљу и отпузам до њега. Сва му глава беше обливена крвљу, јер куршум беше пројурио кроз потиљак и кроз чело.

С муком, јер бејаше тежак, окренем га на леђа да му видим лице.

Имао сам шта видети.

То беше дивно мушко лице капетана Протића. Живане, Живане ! – оте се из мојих груди као јаук, док сам му лице брисао од крви и док сам га раскопчавао.

Он проговори неколико неразумљивих слогова. Пена му пође на уста. Сјај његових ватрених очију беше угашен. Настаде ропац.

Ђенерал чувши име које сам узвикнуо, са још неколико официра притрча к нама.

Однесмо га пред улазак у један казамат.

После неколико тренутака капетан Живан Протић, командант Шуматовца беше мртав.

Погибија капетана Живана Протића у Шуматовачком шанцу. Цртеж Фердинандуса, графика Бајарског, Универзитетска библиотека Београд Фото: aleksinac.net

Ко да не верује у судбину?

Гољштајн је стајао усправљен на грудобрану, па њему ништа, а Живан само што беше пошао својим. топовима поред грудобрана који га је заштићивао до врата, па погибе.

Ето је, нешчастије! – уздахну Черњајев, и у његовим очима засијаше сузе, затим онако клечећи поред мртваца, скиде шајкачу, целива га у чело и прошапута: Прашчај, Живан Протич, прашчај љубезни друг!

Изван шанца је урлала страшна људска олуја, а у шанцу пред казаматом клечи око једног мртваца гомилица људи гологлавих и моли се Богу за покој душе дичнога Живана…

У том тренутку и ја сам се молио Богу као кад сам био дете.

Кад смо се вратили опет на наше место иза траверзе ђенерал рече свом шефу штаба:

Ако се вратимо живи из овога шанца у Алексинац, прва брига нека вам буде да напишете једно писмо пуковнику Протићу за мој потпис у коме ћете исказати моје дубоко саучешће у несрећи која га је задесила смрћу његовог брата. Затим се окрете к нама:

– Је ли био ожењен капетан Протић?

– Нема ни година дана како се оженио, ваше високопревасходство – рече неко.

– Онда молим да се његовој госпођи напише такође једно писмо и да јој се пошље две стотине дуката од моје стране у помоћ.

Овај детаљ не бих споменуо да да није било много бездушних људи и код нас и у Русији, који су опадали Черњајева да је крао новце које су му славенофилски комитети из Русије слали за ратовање. Осим тога што је сваком руском добровољцу издавао по 7 дуката месечно, а официрима више, према њиховим чиновима, осим тога што је за добровољце купио неколико хиљада кожуха, чизама и калоча, он је свакој удовици српског официра који је погинуо послао од тих новаца по 150-200 и 250 дуката, па макар тај официр и не био из моравско-тимочке војске, само ако се нашао ко да му спомене. Па не само удовицама официрским, него нпр. и удовици онога члана алексиначког одбора „Црвеног крста “ који је погинуо, учинио је то исто. У другој половини рата слао је Черњајев неколико пута поједине официре из свога штаба с великим сумама новаца од једне болнице моравске до друге, чак до Смедерева, где је сваком рањеном официру поред декорације слао и новаца за лечење у помоћ, лако рањеним по 25-50 дуката, а тешко рањенима по 100 дуката.

Ето на шта је махом употребљавао Михаил Глигорич новце славенофилских комитета.

Али да се вратимо Шуматовачкој битци.

При њиховом трећем, нападу истакоше Турци још два батаљона десно испред Шуматовачког шанца, али ни то им није помогло, јер батерије српске иза наших леђа тако их дочекаше да нису могли крочити напред, а камо ли да они нас подухвате с деснога крила.

За време ове треће атаке стадоше у шанцу неки „штаблије“ шушкати између себе, па кад Черњајев устаде да види како стоји битка, а они окупише мене да говорим Черњајеву, како место главнокомандујућег у тако судбоносној борби, није никако у најистакнутијем шанцу прве линије, како се од главног команданта не тражи лична храброст, колико да управља целом војском итд., како већ тамо гласе мудре стереотипне изреке, које сам неколико пута слушао у овоме рату.

Ја нећу да испитујем колико је у томе њиховом наваљивању било бриге за целу војску, а колико за своје друго „ја“, а исто тако не могу се заклети ни да би мени мрско било да се нисмо затекли у том шанцу затворени за време главног нападања турске силе на Алексинац.

Еле како му драго, кад се ђенерал врати опет к нама, и седе иза траверзе, ја покушах да будем известилац штабне већине.

Он слуша, слуша, па онда рече:

– Можда имате право, господо, али ако ја у овоме тренутку оставим шанац, разбећи ће се и његова посада, а она ће повући за собом и оне трупе изван шанца, које се сад онако храбро држе, можда и зато храбро што знају да је овде цео главни штаб војске. Ако ми одемо, то ће рђаво подејствовати на морал наших трупа, да ће се Турци лако дочепати Шуматовца, а онда су већ, тим једним успехом господари Алексинца. Зато, господо, ваља издржати на овоме месту, па шта нам Бог да!

Такав беше одговор ђенерала Черњајева, и нико није више смео да му о томе говори…

Срећом по наше породице, а без штете за одбрану Шуматовца, ми смо сви остали живи тога дана, и кад онда нисмо погинули, живећемо сваки 100 година. Ево како је дошло спасење:

Око 4 и по сахата после подне беше и четврта турска атака сјајно одбијена. Истина и сада не беху наши у стању да гоне непријатеља кроз шуму, али изгледаше да му данас неће више пасти на памет да наново напада. Из шуме истина чујаху се још по гдекоји пушчани метци, на које наши стрелици одговараху, али углавнон пушчана борба беше престала и само још топови наши преламаху ваздух својом грмљавином и грозном песмом својих танета, који падаху у шуму, онако на добру срећу. Турске батерије беху ућуткане.