Aleksinac.net, 9. 8. 2016, Зоран Стевановић: Битка на Шуматовцу [II] из Архиве – На данашњи дан

У славу палих ратника Шуматовачке битке подно Шуматовца подигнута је црква Св. Тројице. Подигнута је на старим темељима 1885. а освећена 4. септембра 1888. године од стране тадашњег Епископа нишког Господина Димитрија Фото: Алексиначке вести, aleksinac.net

Сад господо – рече Черњајев – можемо изаћи из шанца без икакве опасности да ће га посада напустити. Него ваља да поставимо новога команданта овоме шанцу, за који ја заповедам, да се одсада зове Живанов шанац – Који, господо, од вас жели да постане командант овога шанца?

Уместо да просто именује команданта, он је сигурно зато питао, што је очекивао да ће се официри његова штаба и свите отимати за ту част да остану на таквоме месту.

Сви ћуте…

Сад изађе Гољштајн на среду

– Ако дозволите Ваше Високопревадходство – закрешта Гољштајн својим непријатним гласом, намештајући наочаре на носу – ја ћу се примити команде.

– Спасибо, Гољштајн – рече главнокомандујући. Пошто се рукова с њиме, пресшави га посади шанца као новог команданта, а затим остави шанац па пође низа западну падину Шуматовачког виса, кроз ретку шуму, право низа страну пут јаруге.

Ми сви пођосмо за њим, вукући сваки свога коња за собом. Било је тако стрмо да смо се често по неколико стопа клизали низ брдо, гледајући за собом, да нас сопствени коњи не очепе. На једвите јаде стигосмо читави у поток. Кад тамо, гомиле рањеника, а ни једног болничара, ниједних носила…

Ћенерал се окрете мени.

Куд сте командовали завојиште за ову битку г. мајор?

Иза прве косе, код алексиначког гробља, Ваше Високопревасходство – оговорих ја.

Па шта господа не изашљу болничарске патроле да купе рањенике?

И ја се сам чудим г. ђенерал. Ако допустите да напишем заповест, а ја да прегледам међутим ове рањенике?

Не, ви овде без материјала не можете много учинити. Појашите коња и похитајте сами на завојиште, јер ће онда све брже ићи!

Разумем, г. ђенерал! – Узјашем коња, узмем осим мог сеиза још два-три ордонанса коњаника па појурим уз брдо. Тек што стигох на косу, а од стране Шуматовца опет се зачу гроктање читавих плотуна пушчаних…

Дакле, опет нападају… “

О завршетку Шуматовачке битке Пера Тодоровић пише:

„После нашег одласка из шанца Турци су учинили још три главна јуриша. Последњи јуриш извршили су Арнаути, и догонили су се до под сами шанац, Причају да је нашима напослетку нестало картеча те су капе шајкаче пунили куршумима, ћушкали у топове и тиме били.

За време целе шуматовачке борбе дејствовала је готово сва наша артиљерија, са свију алексиначких позиција, где је било 40-50 топова. Ту се јасно показало колико вреди концентрисати један артиљеријски пук па њиме дејствовати.

Казао сам већ да је при другом јуришу наша артиљерија са Рујевице избавила Шуматовац, од бодчнога јуриша који би се могао завршити падом шанца. Али и иначе, у целој данашњој борби око Шуматовца наша је артиљерија играла главну улогу: поред дивнога јунаштва шуматовачке посаде, главна заслуга припада топништву што су Турци данас одбијени крваво и што при оваквој данашњој дугој и острвљеној борби имамо сразмерно мало губитака – у шанцу 40, а око шанца до 200 мртвих и рањених. Наша јака топовска ватра није давала турским батаљонима да правилно с нишањењем пуцају – пуцали су већином насумице…

Битка на Шуматовцу престала је око 20 часова и турска војска са Шуматовца се повукла на Пруговац остављајући велики број својих мртвих војника на месту битке.

Два дана после битке 13.(25) августа Пера Тодоровић је док се у шанцу светковало, изашао на бојно поље у шуму, да види изближе ову турску касапницу.

„Тешко је и наговестити само, а камо ли описати ужасан призор који нађох у шуми. Приближујући се главном месту ономадашњег разбојишта, прво осетих ужасан, угушујући смрад. Врели летњи дани, па се мртви брзо распадају и труну. После смрада први су весници блиског разбојишта грдни ројеви крупних мува златица. Затим почнем наилазити поједине трупове. Овде лежи један полунаг, изврнут на трбух, сав упрскан крвљу, лице му не видиш, али грчевито стиснуте песнице казују последње самртне муке. Тамо удесно отегао се други, лежи полеђушке, и он је полунаг, надуо се, кожа му на трбуху пукла, те из утробе гмижу хиљаде крупних, белих црва, очи испијене, уста широко разјапљена, а из њих и у њих куљају ројеви мува; на слепом оку види се црна мала рупица коју је куршум прожегао, око ње запечена крв. Смрад да те угуши… Улево стоје гомиле меса, раздробљених костију, комади подеране одеће, сва се гомила запекла у крв и увелико прелази у трулеж. Под овим се несрећником распрсла двадесетчетири-фунтова граната, те и њега и одећу му рашчупала у комаде. Још мало даље лежи полеђушке леп млад низам, сасвим ]е обучен, само му нема феса и – темењаче. Картеч је однео обоје. Више њега стоји запечена и јако окорела на сунцу црвено 6ела маса – то је просут и крвљу обојен мозак. Душа се грози, ти хиташ даље и даље и призор бива све ужаснији и гнуснији… Обиђеш један труп, прескочиш други, стресеш се кад нехотице у трави нагазиш на одсечену главу и идеш све даље и даље, све брже и брже…

Полако, овуда не можеш више хитати: земљипгге је све изривено од граната; гараве рупе, где је врела граната испразнила своју страшну утробу зијају на све стране; понеке су пуне крви, око њих одваљене руке, одбијене ноге, рашчупане људске утробе, раздробљене главе, грдно накажени трупови. Опет даље, опет даље.

Стој, овде не можеш даље, мораш надалеко обићи: овде лежи читава леса људских трупова, захватио их плотун из шанца, па их све положио једног до другога; гле како су један на друготу ! понаслањали главе, леже као браћа. Да није овога смрада, ових мува, ових црви, ове крви, мислио би уморна дружина спава. Чекај да их пребројимо колико их има: 5, 10, 15, 20, 25, 30, 35, 40, 47… Их, како је овај нагрђен; не могу више да бројим. Бежи даље, бежи даље.

Гле, овде десеторица на једној гомили, убиле их две гранате што су једна за другом удариле. Погледајте овога јадника како седи, пред њим стоји пободен у земљу ашов. Куршум пробио држаљицу од ашова и погодио га право у чело; ашов је остао пободен, а његов газда, гле, како ]е ниско оборио главу. Чекај да је ухватим за црне, кудраве косе и да је дигнем, да видим ово лице. Не иде, укочило се цело тело. Чек’ овако. А! ах, лепога лица! тек га гариле науснице. Овде је шума, хладовина, па трупови, нарочито који су обучени, још нису почели да труле. Гле како лежи овај кукавац, до њега тиква с водом, а у пешкиру комад хлеба и прегршт кувана кукуруза; ово није низам.

А гле, другога Черкеза. Да дивна, вита стаса! Хеј, дивљи и поносни сине Кавказа, зар овде остави кости! А овом јаднику неко осекао главу. Ух, како је врат утекао међу рамена, а изнутра зија грдна рупа… Ево опет једне крваве гомиле, наређали се као снопље. А гле тамо побијених коња! Колико их има – три, шест – па и амови су ту — та ово је читава батеријска запрега. А гле разлупаних лафета, ево једно читаво коло, а какав је ово труп: црне панталоне, црн капут; где, два прста осечена, мора да је на њима било прстење. И ципеле су му свукли, лице му је накажено, не може да се позна ко је, али се види да је неки Европејац – можда какав Енглез, можда Маџар, а можда и Пољак… Ух какво је ово чудо око овога дрвета: кора на дрвету сва огуљена, гране изодбијане и поломљене, а око дрвета гомила меса. Колико ли их овде лежи? Ништа се не познаје, ни главе, ни руке, ни ноге; ужасне гранате направиле су од свега грозну, крваву кашу. Ах како се ономе црева обмотала око оне гране, а овде ]е, гле, још мокро блато, што се направило од крви. Па како све ово ужасно смрди, како ужасно смрди!…

И неки душевни бол ужасно те трза, душа се грози и ужасава и ти би да бежиш, да бежиш далеко, од ових крвавих пољана смрти и развалина, где немаш куд поглед бацити, а да не угледаш најпакленију слику страшнога разорења. …“

Пера Тодоровић пише да су турски војници своју погибију на Шуматовцу опевали у песми код које се сваки одељак завршава строфом Аман, царе, изгибе фукара (сиротиња) Пера Тодоровић је у својој књизи Дневник једног добровољца навео следећи одломак из те песме:

Šumatovca aldandan bir sari ilan
Admni soraren – Černjajev general !
Đunduzlen top a tar džene len kumbara,
Aman padišah, derman, biši fukara!
Šumatovca justunde duman kaplandi.
Jaraš sat ič bin šoii atlandi
Aman padišah, derman, biti fukara!

На Шумашовиу се извила једна жута гуја,
Ако питаш за име – Черњајев генерал !
По вас дан дуги из топова туче, ноћу бомбардира,
Не дај царе (помагај), пропаде ти сиротиња!
По Шуматовцу озго дим се поклопио,
За по сата хиљаду топова пукне!-
Недај царе, пропадосмо ти ми – народ твој. “

Битка на Шуматовцу била је велика и сјајна победа српске војске у Првом српско-турском рату. Губици у Шуматовачкој битци били су велики и то знатно већи на турској страни. Подаци из различитих извора разликују се и нису комплетни.

По Пери Тодоровићу: „Шуматовац је страшно поломио Турке. Они су на бојном пољу оставили више од хиљаду мртвих расејаних по шуми и виноградима. Шума на вису, где су били сабијени Турци, била је сва опаљена и поломљена од наших граната; сељаци веле „као да је Св. Илија тукао. “

По Слободану Јовановићу губици Турака у Шуматовачкој битци износили су неколико хиљада. „Турии, који су јуришали под унакрсном ватром наше артиљерије, просто су кошени; њихови губици износили су неколико хиљада.“

И по Чедомиру Попову Турци су иа Шуматовцу изгубили неколико хиљада војника. „Најзад су малаксали и повукли се касно у ноћи, пошто су предходно изгубили неколико хиљада војника.“

По завршетку Шуматовачке битке генерал Черњајев упутио је кнезу Милану, врховном команданту депешу овога садржаја:

„Шести је дан борбе, све је од умора попадало; непријатељ је свуда надмоћнији: сутра ћу напасти висове које је непријатељ лево заузео; данашња битка трајала је од 3 часа изјутра до 8 увече; много рањених и погинулих. “

Послати телеграм указује да Черњајев није уочио да је на Шуматовцу однета велика победа и зато ову победу није искористио за гоњење Турака и за наношење Турцима нових губитака, него је послао кнезу Милану сагласност за закључење примирја.

Он је тек сутрадан 24. августа, када су се Турци повукли Пруговцу увидео да је на Шуматовцу однета велика победа и о тој победи је тек пред вече 24. августа известио кнеза Милана предлажући му известан број официра за унапређење. Кнез је Черњајеву честитао на победи и сходно предлогу произвео за генерале пуковнике Косту Протића и Комарова, а у потпуковнике мајоре Поповића и Грујића, док је Черњајева одликовао Таковским крстом о врату.

Треба истаћи да је у почетку српско-турских ратова био само један степен Таковског крста како га је кнез Михаило 1865. године установио. После одбране Алексинца уведена су три степена и Черњајев је добио највећи – крст о врату. Пет степена устављено је при крају рата.

У вези са Шуматовачком битком Чедомир Попов пише:

„Черњајев није задоцнио да одговори (да ли да се закључи примирје са Турцима) ни из немара, нити из недоумице. Управо тих дана када је недоумица у Београду била на врхунцу, Моравско-тимочка војска је на утврђеним положајима на десној обали Јужне Мораве водила тешке борбе са Турцима. Постављени на коси дугој око 10 км ти положаји су бранили Алексинац и главни пут према северу. Добро утврђени, они су одолевали турским нападима од 19. до 27. августа. На крајње левом крилу налазило се највише, али и најслабије утврђено и брањено пољско утврђење Шуматовац.

Абдул Керим-паша је 23. августа управо на њега усмерио сву тежину свога удара. Између три српске чете, наоружане старим пушкама и једном артиљеријском батеријом и вешеструко надмоћнијих турских снага започела је огорчена борба. Черњајев је са својим штабом храбро дојурио у Шуматовачки шанац, да бодри браниоце, а српске батерије са Рујевице су са одлично усмереном ватром просто десетковале Турке који су непрестано јуришали на Шуматовац. Најзад су малаксали и повукли се касно у ноћи пошто су предходно изгубили неколико хиљада војника.

Била је то најлепша српска победа у рату која је сломила турски напад на десној обали Мораве. Међутим, генерал Черњајев није одмах уочио њен значај, није наставио да гони исцрпљеног и поколебаног непријатеља, него је телеграфисао кнезу да би му дао своју сагласност за тражење примирја. Он се предомислио само двадесет четири часа доцније, али је било касно.“

Аутор текста је Зоран Стевановић, професор историје. Текст се налази у рукопису књиге „Делиград – Шуматовац – Горњи Адровац“ која је спремна за штампу и чека на финансијска средства.