Aleksinac.net, 9. 8. 2016, Зоран Стевановић: Битка на Шуматовцу [из Архиве] – На данашњи дан

Бој на Шуматовцу, битка за Моравац Фото: Википедија

Поводом обележавања Битке на Шуматовцу, која се догодила 11. (23) августа 1876. објављујемо текст о овом догађају, значајном не само за Алексинац и Србију
Битка на Шуматовцу

Аутор текста је Зоран Стевановић, професор историје. Текст се налази у рукопису књиге „Делиград – Шуматовац – Горњи Адровац“ која је спремна за штампу и чека на финансијска средства.

У лето 1875. године у Херцеговини је избио велики устанак српског становништва против турске власти. Устанак се ускоро проширио на целу Босну и Херцеговину и изазвао је велику “Источну кризу“, а она поново покренула “Источно питање“. Србија и Црна Гора нису могле мирно да гледају страдање српског народа у Босни и Херцеговини, па су 3. (15) јуна 1876. године у Венецији потписале уговор о борби против Турске за ослобођење и уједињење српског народа.

Са историјског Делиграда 18. (30) јуна 1876. Србија је објавила рат Турској. Прокламација о објави рата Турској прочитана је истог дана постројеној војсци, на Рујевици изнад Алексинца, а у присуству кнеза Милана. Српска војска отпочела је операције у недељу, 20. јуна (2. јула) по ратном плану који је усвојен маја те године. По том ратном плану српска војска била је подељена у четири посебне војске: Моравску, Тимочку, Ибарску и Дринску војску. Прве две војске, Моравска и Тимочка, имале су да воде офанзивне операције на југу и југоистоку, односно ка Нишу и Пироту, док су друге две војске имале дефанзивну улогу на Јавору и на Дрини.

Офанзива српске војске на југу и југоистоку ка Нишу и Пироту убрзо је била заустављена од стране надмоћније и боље наоружане турске војске па је Врховна команда одлучила 27. јуна (9. јула) да се и на овим правцима пређе у одбрану. Турци су ускоро кренули у велику офанзиву на тимочком ратишту. Заузели су Књажевац 24. јула (5. августа) и ушли у напуштени Зајечар који је српска војска напустила ради заузимања повољнијих позиција за одбрану.

После заузимања Књажевца и Зајечара главнокомандујући турске војске Абдул Керим-паша одлучио је да главни правац турске офанзиве пренесе у долину Јужне Мораве, освоји Алексинац и Делиград и настави ка унутрашњости Србије.

Турци су 2. (14) августа прешли у офанзиву на јужноморавском ратишту прелазећи српску границу и спаљујући села на левој и десној обали Јужне Мораве. Извршили су концентрацију своје војске за напад на Алексинац. Ту војску су чиниле дивизије Фазли-паше и Али Саиб-паше као и корпус Ејуб-паше и 7.(19) августа обема странама Мораве започели офанзиву ка Алексинцу. На левој обали Јужне Мораве у борбама код села Мрсоља (Моравца) истакао се тек приспели руски добровољац, пуковник Николај Николајевич Рајевски.

Одлучујући напад на Алексинац Турци су предузели 11. (23) августа.

Турске трупе пред Шуматовачку битку биле су овако распоређене: село Мрсољ – село Моравски Бујмир (Али Саиб – пашина дивизија) – село Алексиначки Бујмир – село Станци (Абдул Керим – паша, главнокомандујући са главним снагама) – село Крупац – село Преконози (Фазли – пашина дивизија)

Српске трупе пред ову битку имале су следећи распоред: село Житковац – село Прћиловица- мостобран на Морави (десно крило) – село Глоговица – вис Шуматовац – село Пруговац (центар) – Свети Стеван – село Језеро (лево крило).

На десном крилу била је књажевачка бригада II класе под мајором Динићем, Алексиначка бригада I класе, 2 књажевачка батаљона I класе и ,,Књегињина легија“; даље је стајала крушевачка бригада под Петронијем Тешићем. На том крилу биле су у борби батерије : Ћирићева, Костина, Мостићева и Стев. Петровића.

Центар српских положаја, односно Алексинац бранила је смедеревска бригада I и II класе, београдска бригада I и II класе, крагујевачка бригада II класе и делови шабачке, ћупријске и комбиноване бригаде, позициона артиљерија распоређена у шанчевима око Алексинца под командом мајора Кренцера и батерије: Шафарикова, Мплована Павловића, Драгомира Марковића и Цветића. Командант Алексинца био је пуковник Коста Протић.

По Пери Тодоровићу Срби су за одбрану Алексинца имали око 15.000 до 16.000 војника,а Турци за напад на Алексинац око 30.000 војника.

О стању у Алексинцу и о почетку борби 11. (23) августа, Пера Тодоровић је у свом Дневнику забележио следеће:

,,Да страшна дана; никад га заборавити нећу. Он се дубоко урезао у мојој памети; да га забележим и у овај дневник.

Данашњи дан освануо је невесео. На Алексинцу се опажала нека тешка суморност. Чаршија је била већином затворена; само су још радиле каване, механе, фурунџинице и прчварнице. По кућама сви; прозори па и капци позатварани, грађани ишчезли са улица, тек овде онде сретнеш по какво бледо лице.измучено дугим очекивањем у неизвесности. У штабу ]е такође владала суморност. Момци су ишли на прстима и говорили шапатом. Данас је на левој обали Мораве, на житковачким и прћиловачким висовима имала да се бије доста одсудна битка. Наши су гледали да концентришу ту што више војске. Из Великога Шиљеговца дозван је мајор Стева Велимировић са својим оделењем од преко 3000 људи да помогне у борби. Одовуд из Алексинца послато је све што се могло одвојити. У штабу се с нестрпљењем очекивало шта ће тамо бити: стог је све било запето и суморно. Очекујући борбу и на десној обали, Черњајев је остао у Алексинцу. Дође извештај да се око Прћиловице отпочела борба. Тако исто извешће да Турци наступају на десној обали Мораве, на крајњем левом крилу алексиначких положаја, око Пруговца. До десет часова долазила су с обадва крила честа и неповољна извешћа. Око десет часова заметну се борба и на центру: Турци почеше с буимирскога виса да бацају гранате у сам Алексинац. Једна, друга, трећа…Ђенерал Черњајев ходао је зловољан и узбуђен по своме кабинету. Ја сам му читао телеграм мајора Ј. Прапорца који јавља да се неће моћи да одржи на својим положајима и да мисли да би боље било да и не чека напад, но да се повуче на згоднију позадњу позицију. Черњајев је био јако љут на ово извешће.

– Је ли могуће да то пише Прапорац? стаде викати ђенерал, па онда и не чекајући одговора додаде: – То није могуће, та он те тако храбар човек! Ви то нисте добро прочитали. Није могуће да он тако пише. Покажем ђенералу разговетан потпис, а он се чисто помами. – Пишите повика он гневно — и продиктира ми те на противној страни исте цедуље на којој ]е било Прапорчетово извешће напишем ово: »0станите на позицији где сте, браните је до последњег човека, и ако устреба умрите на њој. То вам налаже част и то вам заповедам ја. Черњајев« .

Док сам ја ово писао наједаред проломи се јак пуцањ на басамацима штаба.

Черњајев застаде:
– И овде граната! Видите је ли ко убијен.
– Не, то се само окинула пушка једном стражару.

Пуцњава и борба бивала је све јача…

Борбе 11. (23) августа отпочеле су на левој страни Мораве у зору, а на десној око 8 часова.

Турци су у зору напали наше положаје на левој страни Мораве са већом енергијом са намером да привуку нашу пажњу на ту страну и тиме олакшају извршење главног напада на наш центар на десној страни Мораве. Дивизија Али Саиб – паше отпочела је још у зору енергичан напад на наше десно крило на положају Прћиловачки висови дејствујући с фронта кота 340 м – село Мрсољ уз истовремени напад на утврђења испред Житковца. У току борбе Черњајев је наше десно крило појачао са 2 батаљона стајаће бригаде под командом мајора Илије Марковића. Наше трупе на десном крилу благодарећи својој храбрости и умешности старешина успеле су да одбију све нападе непријатеља. Борбом на десном крилу руководио је мајор Јован Поповић.

На десној страни Мораве турске трупе распоређене на линији село Алексиначки Бујмир – село Станце напале су пре подне око 8 часова наш центар и покушале да преко села Глоговице продру на брдо Рујевицу и преко Рујевице у Алексинац.

„После двочасовне артиљеријске канонаде турских батерија која је трајала од 8 до 10 часова, почео је фронтални напад турске пешадије. Густи редови Турака прекрили су Бујмирско брдо и Бујмирски брег спуштајући се Глоговачком потоку… Снажном и прецизном ватром целокупне српске артиљерије непријатељска пешадија је заустављена у свом нападу.

Око подне непријатељска пешадија је поново кренула напред усмеривши тежиште напада на Рујевицу. Међутим изложена јакој фронталној и унакрсној ватри са целог српског положаја, непријатељска пешадија је, претрпевши велике губитке, морала прекинути даље наступање. “

Српске снаге су до подне уз снажно дејство артиљерије и противнападима тако разбиле Tурке да нису више очекивале да ће се наставити борбе тога дана.

О борбама вођеним пре подне у центру на дан 11. (23) августа др Владан Ђорђевић пише:

„У нашем главном стану није се ни слутило да ће 11-тог бити главни напад турске војске на алексиначка утврђења. Знало се само да Турци сваки дан нападају и према томе је сваки командант и сваки шеф струке издао своја наређења. Ја бејах организовао три завојишта: једно у мостобрану за трупе на левој обали Мораве, једно испод Рујевице за десно крило алексиначке позиције, а главно завојиште послах код алексиначког гробља за рањенике из центрума и левог крила алексиначког положаја…

Са фронта је отпочела канонада од 8 сахата и трајала је до 10 сахата, када је дивизија Сулејман-пашина напала нашу позицију с фронта, али већ око подне била је турска војска тако одбијена, да целога дана више нису с те стране пешадијом нападали.

Пре подне 11. августа изгледало је као да више тога дана неће ни бити озбиљне борбе, и ми смо у штабу комотно ручали.“

После неуспелог фронталног напада на Алексинац, Абдул Керим – паша је увидео да му фронтални напад на Алексинац не може донети успеха, па је правац напада усмерио на Шуматовац да би преко Шуматовца и села Вакупа заузео Алексинац.

Наређено је Фазли – паши да његова дивизија безусловно заузме Шуматовац надајући се да ће пад Шуматовца изазвати пад целог алексиначког положаја. Фазлијева дивизија крећући на Шуматовац напала је одред мајора Јована Петровића код Пруговца, који је већ цело пре подне одбијао нападе мање турске војске. У немогућности да се одбрани од много веће турске војске мајор Петровић је затржио помоћ.

Черњајев је издао наредбу да мајор Илија Живковић са својом шабачком бригадом I класе, која се налазила на алексиначком мостобрану пређе Мораву и преко Алексинца похита Пруговцу у помоћ и да за њим крене и пољска батерија капетана Милована Павловића.

Пре него што му је стигла помоћ мајор Петровић је био приморан да напусти Пруговац. О паду Пруговца Пера Тодоровић даје ове податке:

,,Пред подне долети у штаб сав задуван и усплахиран мој добри познаник Димитрије Антоновић Холштајн, учитељ војене московске гимназије и дописник неких новина.

Ту је, шта ће ти? Шта је?

Рђаво је, води ме ђенералу; али брже, брже.

У тај мах уђе ђенерал у канцаларију. Димитрије му потече:

Ваше Превасходство, долазим с левога крајњег крила од Пруговца. Пруговац је пао. Турци надиру Шуматовцу. Војска мајора Ј. Петровића распрштала се. Са дваестину Црногораца и неколико народних војника покушао сам на своју личну одговорност да заузмем пруговачки шанац. Заузели смо га јер Турци још не беху стигли. Тражио сам од мајора Петровића помоћ, па да браним шанац. Он ми потпору не посла, но штавише нареди да напустим шанац.

Черњајев пољуби Димитрија у чело, обеси му медаљу за храброст и рече:

– Трчите молим вас, трчите одмах и кажите мајору Петровићу нека сакупи своју војску око Шуматовца, онде где год у близини.

Димитрије одјури.

Черњајев седе, написа неколико речи, па се окрете мени:

Јашите, јурите све у трку, нађите капетана Сиравацког, он је негде око Шуматовца, подајте му ову записку и реците му и помозите му да се наши батаљони који одступају од Пруговац задрже и уреде.

– Ако немају фишека нека им се разда – додаде Черњајев, кад сам већ излазио на врата….“

Пера Тодоровић даље описује положаје српске војске пред Алексинцем и на самом Шуматовцу. Он наводи:

,,Потечем. Пролазио сам дуж линије на којој се водила топовска борба. Са Рујевице наши, а са Буимира Турци поздрављали су се гранатама. Наша војска разређена по алексиначким шанчевима н стрељачким рововима, прислоњена уз прсобране ћутећки је чекала непријатеља.

Да кажем овде коју о размештају наших положаја и шанчева око Алексинца. Алексинац је у дољи. Са источне стране, откуда су се примицали Турци, заклоњен је рујевачким висом, који се у северозападном правцу пружа и прави рујевичку косу. На самом вису и дуж целе косе подигнути су алексиначки шанчеви, батерије и стрељачки ровови. Рујевичку косу у североисточном правцу пресеца глоговичка дољача, а одмах иза ње диже се каменити ћувик, прозван Шуматовачки вис.

На врху овога виса подигнут је шуматовачки шанац. Шуматовачки вис, са северо-источне стране полако се нагиба и отприлике на 300 метара од шанца опет га пресеца једна омања дољача, иза које се одмах уздиже шумовита коса која се зове Шуматовачка коса и која доминира шуматовачким шанцем. На овој коси није било никаквих наших утврђења. Она се пружа у северо-источном правцу скоро сат места, па се онда спушта у пруговачку дољачу и поток. На самом нагибу, где се ова коса спушта у пруговачку дољачу, подигнут је пруговачки шанчић.