Aleksinac.net, 9. 8. 2016, Зоран Стевановић: Битка на Шуматовцу [из Архиве] – На данашњи дан

Битка на Шуматовцу 11. (23) августа 1876. Фото: aleksinac.net

Наша катунска војска, повлачећи се пред Турцима, зауставила се на тој коси око пруговачкога шанчића. Овај шанац направљен је само зато да у случају потребе заклони одступање наше војске, а не да се брани. Бар није било ништа предузето да се шанац може бранити. За одбрану ту би требало подићи читаву систему шанчева, а тога не беше. И тако, Рујевачка коса, Шуматовачки вис и Шуматовачка коса могу се сматрати као једна коса, пресечена дољачама на два места, пред шуматовачким шанцем и иза шуматовачког шанца. Шуматовац је удаљен од Алексинца 1/2 часа, а од Пруговца око 3/4 часа. Дакле Шуматовац је скоро на средини линије повучене од Алексинца Пруговцу.

Наша је војска на десној обали Мораве била разређена од Мораве код Алексинца, па по алексиначким шанчевима на рујевичкој коси и одатле у североисточном правцу на Шуматоацу и Пруговцу. Пруговац се може сматрати као крајње лево крило алексиначких положаја које их везују са положајима св.Стевана. Тако се са пруговачке стране алексиначка позиција могла напасти с бока, те избећи нападај с фронта, што је за нападача врло згодно, а за нападнутога врло опасно; На целој овој линији од Алексинца до Пруговца могло је бити 15—16.000 наше војске (велики део наше војске борио се данас на левој обали Мораве око прћиловачких висова). Пред овом незнатном силом стајао је Ахмет-Ејуб паша са својим корпусом од 30.000 бораца.? Овакав је био размештај наше и непријатељске силе пред шуматовачку битку. Но да продужим моје причање.

Елем, пројурим на коњу поред алексиначких шанчева, куда су пуцале турске гранате, спустим се у глоговичку долину и придржавајући се коњу за гриву испужам се у шуматовачки шанац. У шанцу је владала мртва тишина. Војници с пуним пушкама стајали су ћутећки уз бедем. Пуковник Караџић ходао је по шанцу поводећи се. У војсци нису ретки случајеви да војници пред бој траже извор куражи у крепким напитцима. А међутим нико лакше не погине од пијана војника. Он се обада, кочопери и срља, док сам не налети на какав куршум. Место храброст у срце, ракија улива помућеност у главу и мрак у очи. Не знам како је стајало са г. Караџићевим срцем, али ноге су се поводиле. Поред њега је као сенка ишао његов млади нећак. Блед као крпа, са полуотвореним уснама и са неким болним ужасом на лицу. Овај накресан старац и ово престрављено дете! Обојици као да није било место овде.

Мало даље стојао је командант шанца, капетан Живан Протић. Упитам га да ли зна где је капетан Сировацки.

– Није овде и не знам где је, одговори ми он.

– А да није горе у оној шуми? Ја покажем руком на шуматовачку косу што се пружала изнад шанца.

– Не, рече ми капетан, тамо ће бити Турци.

Оставим шанац и после приличнога лутања нађем капетана Сировацкога и мајора Ј. Петровића где седе под крушком више Прендићеве воденице. “ Ту су направили уставу и прикупљали војску која се у раштрканим гомилицама враћала од Пруговца.

Ништа није тако скрушено, тако јадно и очајно, као разбијена војска; очи не могу да виде овај призор, а да се срце не облије крвљу. Ова се скрушеност огледала и на иначе мушком и одважном лицу мајора Петровића.

Предам Сировацком ђенералову поруку, узмем од њега реверс и похитам у Алексинац. Кад тамо, а штаб празан.

– Где ]е ђенерал? – Отишао.
– Куда? — По свој прилици на Шуматовац.

Оданем, па се опет упутим Шуматовцу. Дан је био неисказано врео, сунце је пекло, а ниоткуда ветрића. На левој обали Мораве беснила је у најжешћој разузданости пушчана и топовска борба. Са Рујевице и Буимира Једнако су се престрељивали наши и Турци из топова. Пуцало се готово са свију алексиначких шанчева. Пролазећи журно непрестано кроз бојну топовску линију стигнем до Шуматовца.

После обавештења о паду Пруговца Черњајев је наредио да се оседлају коњи и да цео штаб Моравске војске крене на фронт код Рујевице.

,,Око 12 часова Черњајев је кренуо из Алексинца на положај. Почев од ,,белог шанца“ на Рујевици он је дуж целе линије обишао све шанчеве, храбрио посаде и свуда делио медаље. Пред шанцем на Шуматовцу генерал је сјахао и наредио да сви коњи из пратње остану ван шанца.“

У вези са одласком Черњајева са главним штабом на Шуматовачки шанац др Владан Ђорђевић пише:

,,После ручка наједном чујем да је мајор Јоца Петровић, који командоваше на пруговачкој позицији нападнут, да тражи помоћ и да му је послата шабачка бригада I класе у помоћ, и да је ђенерал наредио да се оседлају коњи…“

,,Кад смо у подне изјахали с ђенералом из Алексинца нико од нас није слутио шта нас чека, јер се видело да ми не хитамо Пруговцу, него почевши од ,,белога шанца“ на Рујевици стадосмо обилазити све шанчеве редом, ђенерал је свуд делио медаље, храбрио посаде итд…

Кад сам и ја стигао на врх Шуматовца ђенерал је већ био пред мостом, преко кога се улазило на капију шанца. Ту сјахасмо и ђенерал нареди да сви коњи остану изван шанца на западној падини. Шуматовца… “

Шуматовачки шанац је редут петоугаоног облика изграђен за батаљон војске и једну батерију. Имао је спољашни ров ширине преко 4 метара и грудобран висок преко 2 метра. На најмање изложеној западној страни окренутој Глоговачком потоку налазио се улаз у шанац. У шанац се улазило преко дрвеног моста и капије. Унутар шанца налазиле су се траверзе (заклони, паравани од палисада за заштиту посаде од ватре) и казамати (подземна одељења такође за заштиту посаде од ватре). Иза једне траверзе био је вењак за официре. Простор пред шанцем био је искрчен да би се отворило поље ватри из шанца. Искрчена пољана око шанца ширине око 300 до 400 метара била је поље главне битке око Шуматовца, јер су Турци из шуме и јаруге излетали на ову пољану при нападу на шанац.

У шуматовачком шанцу налазиле су се две чете лепеничког батаљона под командом командира Јеврема Марковића и београдска градска чета под командом четника Петра Хаџи-Јањића, тј. око 300-400 војника. У шанцу су се налазила два четирифунтовна пољска олучена топа, два шестофунтовна гладка топа и два дванаестофунтовна олучена мерзера. Командант целога шанца био је капетан Живан С. Протић.

На 200 корака од шанца изграђен је био стрељачки ров у који су могле да стану две чете. Овај стрељачки ров имао је да служи за одбрану шанца јер су Турци требали прво њега да заузму. Пре почетка Шуматовачке битке стрељачки ров су поселе две чете шабачке бригаде. У току Шуматовачке битке Турци су четири пута заузимали овај стрељачки ров и четири пута били избачени из њега. Први пут су га заузели за време свог првог јуриша на Шуматовачки шанац, а четврти пут су Турци избачени из стрељачког рова при завршетку Шуматовачке битке у 20.30 часова. „У 8 и по часова увече отели смо стрељачки ров од Турака по четврти пут и ту смо остали“, – испричао је Илија Живковић, командант шабачке бригаде др Владану Ђорђевићу.

У одбрану шанца, поред посаде у шанцу, био је укључен са леве стране шанца одред Јоце Петровића, који се повукао са Пруговца и шабачка бригада којом је командовао капетан Илија Живковић, а која је дошла са мостобрана код Житковца, а са десне стране шанца смедеревска бригада I класе, три батаљона београдске бригаде I класе и два комбинована батаљона мајора Илије.

О самом Шуматовачком шанцу Пера Тодоровић је забележио:

„Говорио сам о положају шуматовачког виса; да рекнем сад коју о самом шанцу. Шуматовачки шанац — то је обичан доста мали редут који као да још не беше сасвим ни довршен. У њему је тада било 300—400 војника друге класе, крагујевачке бригаде, наоружаних предњачама. (Више војника мучно би и стало у шанац). Још је шанац био наоружан са четири четворофунтова тешка топа.  Простор пред шанцем, који га одваја од шуматовачке косе што доминира шанцем, био је искрчен да се отвори поље ватри из шанца. Ова искрчена пољана нагиба се благо од шанца шуматовачкој коси и једва да је широка до 300 метара. Ова је пољана била поље главне борбе око Шуматовца, јер су Турци са шуматовачке косе куљали у ову пољану, и из јаруге, која ову одваја од косе, излетали при јуришању на шанац“.

Улазак Черњајева и главног штаба у Шуматовачки шанац и догађаје до првог турског јуриша на Шуматовачки шанац др Владан Ђорђевић је овако описао:

„Ми уђосмо у шанац. На уласку дочекао је ђенерала командант шанца, капетан Живан С. Протић, који је изишао на рапорт…

У шанцу нађосмо три чете пешака другокласаца.

Затим капетан Живан Протић представљаше главнокомандујућем поједине артиљеристе народне војске који су се у канонадама последњих дана нарочито одликовали.

Черњајев свакоме сопственоручно прикачи медаљу за храброст на прса и свакога је пољубио у образ.

У то дође у шанац, капетан Илија Ц. Живковић и представи се Главнокомандујућем као заступник команданта шабачке бригаде.

Харошо – рече ђенерал – у вас скољко батаљонов?

Пет батаљона, г. ђенерал и у њима 1965 бораца с пушкама!

Ну, и как распорјадилис?

Са првим мачванским батаљоном, посео сам шуму на оном вису. Две чете сам дао у стрељачки ров. Три и по батаљона чекају вашу заповест г. ђенерал

Харошо. Останите с етим три с половиној баталиона там где остановилис и подаждат даљших приказанији.

Капетан Живковић салутира, окрете се на левокруг и оде на своје место.

Али не прође неколико минута утрча у шанац поручник Милутин Карановић па право Черњајеву!

– Г. ђенерал, јављам покорно да сам по заповести мојега бригадног команданта разместио један батаљон у ланац, у оној шуми, а две чете иза ланца на крилима, ради потпоре. Том приликом видео сам на дурбин да Турци наступају право к нама са три ланца и са десет смакнутих колона. Од прилике може их бити 10-14 хиљада људи! Најдаље за 5 минута појавиће се непријатељ из шуме.

Једва Карановић беше свршио рапорт, готово у исти мах чу се гласна команда капетана Живана:
Први топ, пали!

После неколико секунди грмну први топ од она два што беху постављена на источном сегменту шанца, и у исти мах потрчаше пешаци на своја места.

Ђенерал Черњајев само рече Карановићу „Харошо “ па потрча на грудобран.

Карановић. отрча на своје место.

Други наш топ опали и готово једновремено зачу се изван шанца пушчана ватра….

Ми сви потрчасмо на источну банкету к топовима да видимо шта је.

Капетан Живан Протић управља топове и пали непрестано.

Имасмо шта и видети.