Aleksinac.net, 9. 8. 2016, Зоран Стевановић: Битка на Шуматовцу [из Архиве] – На данашњи дан

Официр српске војске са посилним током Српско-Турског рата Фото: Википедија

Пред источном страном шанца беше исечена шума на једном простору од 3-400 корачаја, ради боље прегледности. Из ивице шуме која беше остала непосечена пламти пушка као што само код паљбе с острагушама може бити. Из шуме се дижу читави облаци барутног дима, а кроз дим само свешлуца ватра на хиљаду места.“

Пера Тодоровић је догађаје пре почетка турског напада овако описао:

„Баш кад ја стигох у шуматовачки шанац, два наша батаљона прве класе прођоше поред шанца и упутише се преко рашчишћене пољане оној шумовитој коси о којој сам напред говорио. За овим батаљонима, расутим у стрелце, ишла је једна наша батерија, а за овом још један батаљон у четним колонама, као потпора стрелаца и заштита батерије. Стрелци уђоше у шуму, пењући се уз косу. Батаљон у четним колонама прилеже у пољани и ту оста. Батерија иђаше напред.

Изгледало је да је све у реду, и ја, одбрајајући ашове и секире у шанцу с којима је требало прикрчити пут батерији што оде коси, већ сам се радовао како ћу одавде са овога узвишенога места моћи мирно да проматрам цело поље борбе с ове и с оне стране Мораве. Али сад наста тренутак неописане забуне. Одједном у шуми на коси припуцаше пушке. Једна, друга, трећа, четврта, а затим се осу читав плотун. Батерија заста на пољани, опали на вис два-три метка, па се у галопу поврати и одјури шуматовачким путем натраг алексиначким шанчевима.

Батаљон, што лежаше у четним колонама, поскака, опали на вис неколико плотуна онако из гомиле, па узмаче шанцу и расу се у стрелце лево и десно од шанца. Наши стрелци што уђоше горе у шуму подржавали су јаку пуцњаву. Али замало, па тек један по један поче да избија из шуме и да се преко пољане повлачи шанцу, пуцајући једнако. Наскоро се пољана пред шанцем напуни наших стрелаца. Сад почеше и наши из шанца пуцати топовима на косу са које је маса куршума падала већ и у шанац.

Ја уђем у један низак пољски шаторић у шанцу да утолим жеђ, јер ту угледах једног познаника с тиквом воде. Таман ја жудно нагох грдну тикву, а оно бљуну вода на ме, шатор ми паде на главу, ја упустих тикву; био сам сав поливен, а остадох жедан. Шта се десило? Куршум пребио мотку на шатору и свалио га на ме. Извучем се из ових платнених развалина, и приђем шаначком бедему. Наши стрелци још су се једнако задржавали пред шанцем на пољани и једнако су палили. Но то већ не беше више стрељачки ланац, но расејана маса. Многи су по пољани већ падали погођени смртно, многи су рањени, ухвативши се за рањено место, јаучући измицали с пољане и замицали за шанац у поток. Вика, кукњава, неописан урнебес.

Све се ово десило у тренутку, тако изненадно, тако неочекивано, да се готово нико није умео наћи у овој збрци. Истина, куршуми лете у шанац, али где је непријатељ што их шаље? Зашто ћути турска артиљерија? Да није то каква забуна и погрешка? Да не пуцају наши једни на друге?

Ђенерал заповеди да се свира прекидање паљбе, те да се види шта је. Трубач свира, свира, али га нико не слуша, (и срећа је што га нису послушали). Све што је ван шанца узело је неки ук, па само пали и грми у шуму на коси. Само је пешадија у шанцу још ћутала не опаливши ни метка.

Одједном крај шуматовачке косе у даљини указа се у виноградима једно одељење коњице, па се као вијор устреми нашем шанцу, витлајући сабље у зраку. Народни војник, командант над два топа у шуматовачком шанцу, тек викну само; „Коњица напада, пуни картечом“. Топови су у тренутку напуњени, али кад хтедоше да их управе, опази се да је прорез бедема за топ сувише узан, јер је коњица долазила као са стране. Командант топова опет повиче: За сад, јунаци! пијуке! ашове скачите на бедем, проширите прорез.

– Војници поскакаше на бедем и под градом куршума раширишс прорез. У томе коњица већ улети у наше раштркане стрелце по пољани. И гле – не сече их! Ја гледам, гледам – аја, баш их никако не сече. То је ту близу, на 200 корака пред шанцем, али од пушчаног и топовског дима, од прашине што су је дигли коњи, од брзога трка не могаше се распознати каква је то коњица. Командант се већ спреми да командује: али, кад коњица већ стиже под шанац, и гле, то је – наша коњица, наша патрола извидница, која се у трку враћа чувши пуцњаву на Шуматовцу.“

Погибија капетана Живана Протића у Шуматовачком шанцу. Цртеж Фердинандуса, графика Бајарског, Универзитетска библиотека Београд Фото: aleksinac.net

Започео је први турски јуриш на Шуматовац и Шуматовачки шанац. У току првог турског јуриша погинуо је капетан Живан Протић, командант Шуматовачког шанца. Његову погибију и прва два турска јуриша на Шуматовац Пера Тодоровић је овако описао:

„Баш кад сам пролазио поред Черњајева, Комарова и др Владана, који су седели у једном, заклону за бедемом, на два корака преда мном паде капетан Живан Протић, командант шанца. Паде ничице и тако оста непомичан – нити се окрете, нити рече јао; ништа. Погледам крви беше мало, али зато велико парче мозга изашло на отвор начињен куршумом. Унесемо га у заклон, положимо на леђа. Мишићи на лицу дрхтали су, очи се полако стезале, чело се мрштило. Других покрета не беше; др Владан га опипа, погледа и рече: „Свршено је.“

Оставим овај жалосни призор па се окренем бедему иза кога наши пешаци беху отворили јаку ватру, а из топова се већ пуцало картечом. Наслоним се на рамена два војника што су живо пуцали из својих предњача и погледам преко бедема у пољану пред шанцем. Имао сам шта видети.

На 200 корака пред шанцем куљали су из шуме и из јелака пред шумом густи, густи редови Турака, и док су их друга њина одељења с виса потпомагала јаком пушчаном ватром, ове се колоне устремише брзим кораком на шанац. Напред су били Черкези са својим белим заставама. Барјактари су једнако показивали заставама наш шанац и излећући напред и машући заставама позивали осталу војску да за њима трчи. Халакање и други бојни узвици турски већ, су потресали ваздух и ова грдна маса непријатеља ваљала се на наш шанчић као незадржива бујица…

У шанцу се само разлегала команда: „Картечом, скора ватра… плотуном, скора ватра…“ и ова се команда вршила ванредном тачношћу и брзином. За један тренут и наш се мали шанчић огрезе у диму и пламену и претвори у расклокотано вулканско ждрело које је са чудном жестином и разузданошћу сиктало ватру – непријатељ престаде трчати. „О, Боже помози“ повикаше сељаци у мојој околини. И још једанпут: „плотун, картеч, плотун, картеч…“ и густи редови непријатеља се проломише; беле черкеске заставе укрстише се падајући заједно са својим барјактарима. Још једном: „плотун, картеч, плотун, картеч…“ и непријатељ се повлачи у шумицу и јаругу из које је испао. Наш се шанац заори громовитим „ура“, а мене ово ура чисто као да пробуди из неког тешког сна. „Ура“… први је јуриш срећно одбијен. Ово је било у три часа по подне.

За време првог јуриша изненадила ме је хладноћа и присебност моја два комшије, на које сам био наслоњен. Кад су Турци најчешће налетали и скакали шанцу као чопор тигрова, ја чух где један. од мојих комшија рече свом другу: „Дед ти онога барјактара, а ја ћу овога“; пушке грунуше, а мој комшија узвикну: „Ох, како га подватих! држ се Туре!“

Први јуриш је одбијен, али је турска војска опијена славом и победама. Та она је баш јутрос заузела наш Пруговац и толике позиције, она је у мухамеданском заносу јурила Алексинцу уверена да ће још вечерас конаковати у њему…

Са виса Турци су непрестано просипали јаку ватру. Куршуми су у маси падали у шанац, сваки час су зврцали о дебеле шине топовских кола и пошто се ту од удара распрште, са зврком се зарију у земљу. Један турски куршум погоди у бајонет нашега војника и престриже га као ножицама.

На три четврти часа после првога јуриша учине Турци други и то много живље и опширније – пустили су и лево и десно крило шире. Кад је отпочео овај други јуриш, ја узмем једну залишну пушку и чинио сам своју дужност за време целога другога јуриша. Пуцати, забавити се каквим послом који привезује сву пажњу – то је најбољи лек за људе који, што но реч, први пут загризају ватру.

Јуриш је био ужасан и очајан. С левог и десног крила Турци су сипали у шанац унакрсну ватру. Док су све силе нашега шанчића биле напрегнуте да одбију овај напад с фронта, од виса нама се спремала катастрофа с деснога бока. С ове стране на једно 200 корака од шанца, био је наш стрељачки ров. Овај су ров напустили наши стрелци, а Турци, спуштајући своје лево крило да опколе шанац, заузму овај ров, начичкају се у њему и отуд су се спремали да нам груну с леђа и бока. То је требало да буде за време овога другога турског јуриша, и да је овај побочни јуриш извршен – катастрофа би била неизбежна.

Заузети борбом с фронта нико и не опази каква се олуја спрема шанцу с бока и леђа. Но то су опазили наши с Рујевице, у најкритичнијем тренутку, кад смо ми једва одбијали јуриш с фронта. Кад су се Турци у рову већ спремали да груну, наша тешка батерија с Рујевице посла једну гранату у стрељачки ров где су били Турци. Метак је управила срећна и вешта рука простога народног војника. Граната удари управо у ров и то уздуж рова. За првом дође друга, трећа, четврта. Све су погађале једнаком тачношћу. Турци у рову буду просто згромљени и уништени. Кад сам доцније загледао овај ров, он је формално био пун меса, костију и усирене крви. Што гранате нису расчупале, прене се и побегне. У том и јуриш с фронта буде одбијен плотунима и картечом, као и први, Тако је срећно одбијен и овај други комбиновани јуриш.

Сад оставим бедем и окренем се да видим где је генерал. Он још сеђаше са др Владаном и Комаровом недалеко од мртвога капетана Живана. Ђенералу су дрхтали образни мишићи, био је јако узбуђен, погледао је у Живана, а очи му се затамниле од суза. Седнем и сам поред Комарова. Владан ме упита: – Шта је? Како изгледа? – Свакојако – одговорим му ја…“

Аутор текста је Зоран Стевановић, професор историје. Текст се налази у рукопису књиге „Делиград – Шуматовац – Горњи Адровац“ која је спремна за штампу и чека на финансијска средства.