Башта Балана, 20. 10. 2024, Где се налазио Тито док је трајало ослобођење Београда

ЈБ Тито, Пеко Дапчевић, Арсо Јовановић и Сретен Жујовић на смотри партизана на Бањици (Дедиње), после 5. новембра 1944. године. Тито ће у Град сићи тек 27. марта 1945. године Фото: Вести, Будо Симоновић, потпис Српски меморијал

Све време док је трајало ослобођење Београда, уместо да командује на првим линијама фронта, Јосип Броз Тито провео је далеко од ратних опасности.

На данашњи дан 1944. године десило се ослобођење Београда, односно остварено је оно што је пар недеља раније Радио Москва најавила овако:

„Совјетска страна примила је услов који је постављен с југословенске стране: да ће на територији Југославије, у областима где ће се налазити јединице совјетске армије, деловати администрација Националног комитета ослобођења Југославије“,

тј. Титова власт оличена у Комунистичкој партији Југославије.

Главни разлог уласка совјетских снага у Србију и Београд био је да се униште снаге генерала Драгољуба Драже Михаиловића тј. да се иза трупа Стаљинове војске и Бугара успостави власт комуниста на челу са Хрватом Јосипом Брозом Титом и да се тако изврши физичко уништење свих потенцијалних комунистичких непријатеља и опозиције. Намера је била да се омогући Титовим партизанима да изврше револуцију, као што је 1917. учињено у Русији, како би након револуције, Тито могао сам да се одржи на власти без присуства совјетске и бугарске војске.

Ослобођење Београда

У Београд су тог 20. октобра 1944. године умарширале јединице Трећег украјинског фронта Стаљинове Црвене армије под командом маршала Фјодора Толбухина, њих 414.000. Заједно са Совјетима, у Београд су ушле и три бивше окупационе бугарске нацистичке армије, које су у међувремену 1944. године промениле ознаке, тј. пришиле петокраке од око 200.000 војника, као и две албанске дивизије од око 20.000 бораца које су на Титов захтев прикључене ослободилачкој војсци. Титових партизана је у акцији ослобођења Београда било заправо веома мало. Они су у време доласка Стаљинове црвене војске у Србији имали свега нешто преко 40.000 бораца под командом генерала Пеке Дапчевића, команданта Прве армијске групације НОВЈ.

Иначе, све време трајања операције ослобођења Београда, која се водила од 12. до 20. октобра 1944. године, уместо да командује на првим линијама фронта, бивши аустроугарски каплар са Цера и Колубаре и маршал НОВЈ Јосип Броз Тито, провео је далеко од ратних опасности у Крајови, Румунија. У Румунији је Тито боравио од 19. септембра 1944, направивши један излет у Москву како би се састао са Стаљином. Из Крајове је, кад су Совјети већ увелико заузели Банат, отишао у Вршац, да би ка Београду, његов велики ослободилац кренуо тек 25. октобра 1944. када су војне операције већ увелико биле готове.

И кад је дошао у Београд, тај велики маршал и војсковођа се дуго времена није усуђивао да сиђе у центар града, па је одсео на Бањици, која је тада била предграђе. Разлог томе је био исконски страх од побуне Срба, па је због тога молио Совјете да још неко време оставе у граду довољно својих јединица. Тито је знао, да у Београду и Србији ужива најмању подршку, а то потврђује и извештај Централног комитета КПЈ од 11. новембра 1944, који каже да је управо Београд био „духовни и материјални ослонац“ покрета ђенерала Драже Михаиловића. Ова оцена Централног комитета КПЈ заправо јасно говори о томе да ли је Београд на данашњи дан ослобођен или окупиран.

Данас је јасно да Стаљинова војска није прва ушла у Србију и Београд, комунисти на челу са Титом никада не би успоставили власт у земљи. Да је којим случајем, као у Холандији или Норвешкој, прва у Београд ушла англо-америчка војска, на власт би се вратила влада из Лондона, баш као што се вратила у Ден Хаг или Осло.

На жалост, многима је данас тешко да схвате да је српски народ заправо изгубио Други светски рат (иако је победничка партизанска војска била састављена скоро искључиво од Срба све до 1943. године и остала већински српска све до краја рата). Други светски рат у Југославији добили су Хрвати тј. хрватско вођство комунистичке партије које је створило антисрпску Југославију по својој мери.

Од тог 20. октобра 1944. године нацистичку немачку окупацију Београда заменио је Титов црвени терор.