Danas, 25. 8. 2024, Зоран Мишић: „Стани брате није мрак и прочитај овај знак“: Шта нам кроз векове „поручују“ споменици без гробова, крајпуташи у Шумадији [Фото]

„Стани брате није мрак и прочитај овај знак“: Шта нам кроз векове ’поручују‘ споменици без гробова, крајпуташи у Шумадији Фото: Danas, Завод за заштиту споменика културе Крагујевац

Само – Милоје 1916?

Од Николе Блажића из Горње Тешњевице остала је само реч „воиник” док спомен из Јеловика „показује смртне остатке Радоице Радивојевића погибе 1915. год. на Тресибаби ко Књажевца борећи се у рату против Аустро Немаца и Бугара”.

„Стан путниче и одмори се” и после 148 година „позива” позива Костадин Стојковић из Тулежа Аранђеловац кој паде 1876. као „стан путниче роде мој и прочитај спомен тужни мој” Спасоја Петковића који је „погинуо 1918. на пустом Ветернику”. Обојица из Шума крај Тополе.

Шумадијски крајпуташи представљају, како истичу аутори из крагујевачког Завода за заштиту споменика културе, меморијале од посебног значаја за националну културу. То су специфичне историјске, архитектонске, скулптуралне и друге вредности, упркос чињеници да је ово културноисторијско наслеђе изгубило највећи број примерака – једноставно су уништени, неретко (неразумно) намерно и насилно, а у поједним случајевима чак и секундарно употребљени.

Читави низови, стројеви и бројеви вечног камења и мртвих светова: регрут и они из последње одбране, стални кадар или тек мобилисани, коморџие и артиљерци, резервне топџије и каваљери (коњаници), пешадијски или коњички пуковници и обични војници, преко војника прве класе до оних – не зна се, каплари, под. наредници и водници, добровољци из Америке…

И ратови, ратови, ратови… турски бугарски, балкански, и светски… Бојишта и логори (попут Ашаха на Дунаву)… А, иза њих остане само – Миливоје 1916.

Изгибоше и несташе сви „далеко од гробова својих дедова ал смрћу јуначком” и ступаше
„крабро” и „у битки” што савременом читаоцу можда није баш много граматно, но нека не пренебрегне „ал сви испустише душу за независнос и слободу” и „у наилепшои младости”.

Војник Мирко Максимовић (Тулеж) био потоњер у Љубичеву ту се и удавио 188… (несрећни случај током служења војног рока), па опет ратни топоними: Врање, Ниш, Шиљеговац и Шуматовац (1876.)…, Царибродски вис, Драгоман и Сливница (бугарски рат 1885) Врани камен (1916)…

На Челопеку 1905. „Иако је могао удобно живети” младост је жртвовао потпоручник из Дивостина код Крагујевца Петар Тодоровић, као и комите из Маслошева Стеван и Живота Симић (1914. Шабац и 1916. Видо) што су „војевали још од 1907”.

Нажалост, услед протока времена, утицаја атмосферилија, небриге потоњих генерација, немогућности одговарајуће заштите на институционалном нивоу, њихове многобројности и територијалне разуђености – овај облик сепулкралног народног градитељства готово да нестаје, опомињу из Завода за заштиту споменика културе Крагујевац. На подручју седам општина Шумадијског округа (Аранђеловац, Баточина, Кнић, Лапово, Топола, Рача и Крагујевац) евидентирано је 134 крајпуташа, који су представљени у овој монографији.

„Стани брате није мрак и прочитај овај знак“: Шта нам кроз векове ’поручују‘ споменици без гробова, крајпуташи у Шумадији Фото: Danas, Завод за заштиту споменика културе Крагујевац

Далеко од гробова својих дедова

Кад и где је погинуо „не зна се” Живота Живковић из Овсишта док „за крст часни и за отачество” паде Петар Милојевић из истог села на Шуматовцу.

Нижу се и преплећу у натпсима земаљски и небески ескадрони, пукови и батаљони… Балкански ратови, 1912, Скадар, 1913, па 1914, 1915, 1916. (офанзиве „наше и њине”), контраофанзиве (исто, обе војске) Куманово, „умре у Приштине”, Албанија, Љеш и Шијак код Драча, Видо, Крф, Солунски фронт („на варош водену” – оста Владимир Петровић из Дулена)…

Петоро Вујића из книћанског Губеревца Стеван, Нићифор, Александар, Радоје са Нићифоровим сином Животом добило је споменик који оцу Стевану, стричевима и брату „своје ручно” подиже Станоје Вујић 1921. године. Све „бранећи слободу свом народу” са обавезним позивом „приђите другови прочитајте”… наставља се „бележење” у недоглед… Црна Гора – Бело Поље 1915. г, па Карађорђеве звезде и „руске медаље за јуначку храброст”, неко страда на Бели камен код Јагодине а Васиље Ђаковић (42 г) погибе на крају рата 1918 г при одступању непријатеља.

Неки „бранећи” а други „бранући” – одбранили су је али далеко од куће и Шумадије „кости оставили”.

„Стани брате није мрак и прочитај овај знак“: Шта нам кроз векове ’поручују‘ споменици без гробова, крајпуташи у Шумадији Фото: Danas, Завод за заштиту споменика културе Крагујевац

Нема стража незнаних војника

„Приђи ближе, ој Србине брате, никад ја нисам мрзео на те” путника намерника и после 11 деценија „позива” са свог спомен обележја Радоње Вуловића из Гунцата код Кнића артиљерац „погинуо је на Крупњу 1914 г 26 Октомбра бранући своју отаџбину”.

Највећи спецификум крајпуташа, по истраживању аутора, у српској сепулкралној култури свакако представља уводна инвокација текста, која је, за разлику од других погребних натписа, позивала путника да стане, одмори се и читајући исклесани текст ближе се упозна са судбином страдалника.

„Зелен багрен, бео цвет жен ме бато док сам млад” такође стоји на Вуловићевом споменику у Гружи као савет пролазницима. Он, Радоња није стигао да се ожени. Заувек је „остао” у Мачви. А, од незнаног војника из Липовца не да није остала ни успомена, већ више ни крајпуташ.

„Далеко у Северној Африки почива у вечном сну каплар I чете II бат 11 пеш-пука Милентије Глишић ж 27 г + 1917” коме споменик у Војиновцу код Раче Крагујевачке подигоше жена Радојка и синови Драгољуб и Миодраг. А, много ближе, ту поред у Горњим Јарушицама и данас са свог вечног камена право у очи нас гледа војник коме се не зна ни име, место и време погибије. Али у десној руци још је увек спремно исукана сабља а у левој напета кубура. Стоји он на тој стражи незнаних војнка.

Ој камену мој вечни спомену, ти покажи шта је са мном било.

„Стани брате није мрак и прочитај овај знак“: Шта нам кроз векове ’поручују‘ споменици без гробова, крајпуташи у Шумадији Фото: Danas, Завод за заштиту споменика културе Крагујевац

Тим аутора из Завода за заштиту споменика културе Крагујевац

Аутори књиге „Крајпуташи Шумадије” су: Ненад Карамијалковић, етнолог-антрополог, Ђорђе Миловановић (историчар уметности), Милица Томић (етнолог-антрополог и конзерватор) и Зоран Јаглић (архитекта – конзерватор саветник).

Рецензенти монографије су Наташа Николић (етнолог) и Предраг Илић (историчар).

Истраживање из којег је поизашла и монографија је финансирало Министарство културе Републике Србије, а израду и штампу књиге Град Крагујевац.

Монографија „Крајпуташи Шумадије” је пролетос представљена Крагујевчанима а на јесен је планира и њена промоција у другим местима Шумадијског округа.

 
Зоран Мишић