Danas, 3. 11. 2024, Радиша Драгићевић: Дан када је Краљевина Италија бомбардовала Битољ

Амблем Југословенске краљевске авијације Фото: Википедија

Био је уторак, 5. новембар 1940. године, ведар и сунчан. Свет је управо ушао у другу годину великог сукоба који се ширио широм Европе захватао и друге континенте; окончавала се прва фаза немачко-енглеске ваздушне битке, а Италија је, недељу раније, напала Грчку (тог дана се у Београду вршила званична размена италијанског и грчког дипломатског особља); у САД су завршени председнички избори на којима је Френклин Рузвелт добио трећи председнички мандат са 20.609.762 гласа и 468 мандата, против Вендела Вилкија (17.250.000 гласова и 63 мандата).

У Битољу, најјужнијем граду тадашње Краљевине (17 километара од границе), био је пазарни дан, и око хиљаду мештана околних села стигло је на пијац пред купце. Мир је, дакле, на овом простору још трајао, иако су две моћне силе, што аншлусима (анексијама), Аустрије Немачкој и Албаније Италији, што споразумима или окупацијом већ биле директно на границама Краљевине Југославије.

Зато су сви, који су се затекли на улицама, знатижељно загледали формацију три двомоторна бомбардера, која се изненада појавила у 13 часова и 45 минута. А онда су авиони прешли у нижи степен лета, са 1500 на 600 метара, и проломиле су се заглушујеће експлозије. Бомбе су пале на Штаб дивизије, Официрски дом (порушен део зграде), железничку пругу близу станице Шемнице код Битоља (страдао је кочијаш и коњи), дуванске станице. Код цивилног аеродрома – од две бачене бомбе, експлодирала је само једна, а друга остала заривена у земљу. Авиони су потом направили заокрет и почели митраљирање, срећом без жртава, али је у првом налету од бомби погинуло троје, уз петоро теже и троје лакше рањених.

У вароши је завладала паника – жене и деца највише, са најнеопходним пртљагом или без њега, почели су да масовно беже, а у пошти је (забележено у тадашњем „Времену“) за само десетак минута предато 50 телеграма у којима су се грађани јављали својима.

Други напад, двоструко јачи, уследио је након нешто дуже од сата – у 14.55 се са Сахат-куле огласила сирена – вероватно је циљана пошта, али су бомбе, срећом, пале на педесетак метара испред и иза зграде. Напад је трајао кратко, десетак минута, али су последице биле теже: страдало је шесторо, а рањено још петнаесторо (у новинским извештајима погрешно – тринаесторо).

Укупно је бачена 21 бомба, од којих су експлодирале 19, а две се зариле у земљу. Ипак, већина бомби није директно погодила циљеве, иначе би жртве биле бројније.

У Официрском дому је на дужности страдао пешадијски капетан прве класе Максимилијан Верле – погођен гелером у стомак, након једног сата је подлегао ранама у болници. Уз њега, страдало је још осморо: ковачи Риста и Ташко Тројановић, Милан Ђукановић и жена (безимена) Зариха Асана; сви из Битоља; као и бозаџија из Призрена Абердин, Илија Стојчевић из села Вирова (срез Крушевски), Ахмед Арслан из села Остреца, и Никола Крстић из села Вирова.

Рањени су: Ристић Надежда (7) и Љубица (13), Ариф Салифа (12), Ђорђе Љутвијевић (13), Петар Чауловић (15), Панђелија Пандовић (15), Димитрије Анђелковић (18), Асан Адија (20), Ћирило Андрејевић (22), Оскар Миљевац (26), Манојло Ђорђевић (28), Анастас Гогу (50), Коста Карлагани (66), Василија Грујић (78), сви из Битоља, Мирко Богдановић (18) из села Свињишта (срез Преспански), Мита Петровић (26) из Панчева, Стеван Недељковић (27) из села Крајишнице и Ђорђа Трајковић (42) из Бистрице, те војна лица: поручник Божидар Вујанац, каплари Јован Домазетовић и Сотир Соковић и редов Новак Јовановић, као и жандармеријски поднаредник Милан Станојковић, из Битоља, укупно 23, мада се у извештајима штампе помиње 21 рањених.

После другог бомбардовања увећана река избеглица се упутила ка околним селима: Магареву, Букову, Бруснику и другим, а до поноћи је Битољ напустило више од половине становништва – они преостали су били солидарни у међусобној помоћи, а град је био замрачен. Следећег дана, у Битољ је дошла стручна комисија и демонтирала две неексплодиране бомбе, а полако је почео повратак избеглог становништва. После поднева извршен је укоп страдалих уз велико присуство грађана – капетан Верле је сахрањен уз све војничке почасти, а у тренутку сахране у знак почасти девет авиона југословенске авијације је извршило прелет, што је изазвало радост код грађанства и улило спокојство.

Епископ зетско-струмички Викентије (Витомир) Проданов (1890-1958) – који је ту дужност вршио у периоду 1939-1950, када је изабран за 42. српског патријарха – иако теже болестан, чувши за трагедију, дошао је у Битољ, а влада Драгише Цветковића је породицама страдалих доделила 50.000 динара укупне помоћи; 50.000 динара приложила је и Народна банка, а 20.000 Црквена управа у Битољу. У Битољ су стигли многи телеграми саучествовања и подршке.

Краљевска влада је 8. новембра увече посредством агенције Авала објавила службено саопштење (у очекивању завршетка анкете која је била у току) да је „учинила потребне кораке код влада у Атини, Риму и Лондону, и изложила овај случај повреде југословенске територије од стране једне од зараћених сила које су војнички ангажоване на грчко-албанској граници и упозорила зараћене стране на последице које би понављане оваквих инцидената могло произвести и изразила наду да ће се од њихове стране предузети потребне мере, како се овакви инциденти не би поновили.

Краљевска влада је резервисала право да на основу резултата анкете накнадно формулише захтеве за правичну накнаду личне и материјалне штете која је овим бомбардовањем причињена“.

Кнез Павле је сменио министра војске Милана Недића (у рату председника колаборационе владе) и именовао Душана Симовића, команданта ваздухопловства и потоњег званичног вође пуча, а у јужним деловима земље наредио мобилизацију првог позива.

Становништво је уверавано да су предузете све мере да се путем оружане силе спрече сви даљи покушаји повреде граница и напада на нашу територију. И поред тога, до средине новембра, било је непријатељских налета над Битољем и околином, на која је паљбом реаговала наша ПВО и у сусрет летело наше ваздухопловство дислоцирано ближе кризном подручју. Чак су у недељу, 17. новембра, пре сванућа, око 4 ујутру, непријатељски авиони бацили бомбе на Кичево и два блиска села, срећом без људски жртава.

У сфери тадашњих прилика, иако се одмах знало чији су авиони и са којим циљем извршили овај сигурно плански а без објаве рата велики злочин, Кнез и Влада су на овај напад одговорили најпре млаком (по многима кукавичком) реакцијом: саопштењем да су напад извршили „авиони непознате народности“, а када је званично анкета и „завршена“, 12. новембра је са тим „упозната“ италијанска влада, која је потом изјавила жаљење што је „услед нехотичне забуне“ бомбарован Битољ и дала начелни пристанак за накнаду штете, па је тако овај злочин званично – како је сопштено – „ликвидиран“, уз потврду две владе о пријатељству.

Без намере оповргавања да је бомбардовање Београда 6. априла 1941. званични почетак необјављеног рата сила Осовине против Краљевине Југославије – бомбардовање Битоља, иако по значају, разарању, жртвама и последицама неупоредиво са априлским, неспорно је први напад сила Осовине на тада званично неутралну Краљевину.

То, свакако, није био случајан и нехотичан напад. Италија је – незадовољна пленом из Великог рата у који је ушла са одуговлачењем и уз велика територијална обећања везана за Истру и Далмацију изабрала победничку страну – имала за циљ растурање Југославије, због чега је подржавала све непријатељске покрете, понајвише усташки. По неким изворима, напад на Битољ десио се у времену када је италијански вођа Мусолини већ имао спреман план за напад на Југославију са северозапада уз Немачку помоћ у трупама, али није наишао на Хитлерово разумевање јер је он већ припремао напад на Совјетски Савез и хтео је да се, избегавајући ширење других сукоба, свим снагама усредсреди на тај циљ. Тако се чињенично може тумачити и да је овај напад само једне од чланица силе осовине, Италије, спречила њена савезница Немачка и тиме одложила увлачење Краљевине Југославије у рат. Мусолини је због таквог развоја ситуације 28. октобра 1940. без објаве рата напао Грчку и недељу потом провокативно напао Југославију.

О овом догађају, коме званична историја није поклонила потребну пажњу, сем ондашњих писаних гласила (извора овог текста) и ретких књига историчара и бивших војника, нема много записа. У школским програмима свих разреда школовања није било ни помена, што није много изненађујућа чињеница имајући у виду да се доскора није писало ни учило о савезничким бомбардовањима српских градова 1944, током којих су највише пострадали Београд, Ниш и Лесковац, и која су, по већини историчара, изазвала већа материјална разарања и бројније жртве од немачког априлског бомбардовања.

Ускраћени за ова сазнања, а затрпани не само искривљеним и на погрешан начин тумаченим чињеницама, тренутно више затрпани неважношћу, тривијалностима и шљамом увереном да од њих почиње наша историја, тешко прихватамо и још теже разумемо време иза нас, а тиме и време које нам предстоји.

Радиша Драгићевић, књижевник из Зајечара