Danas.rs, 25. 3. 2022, Радош Љушић: О бугарским злочинима у Првом светском рату

Бугарска зверства у Сурдулици, 1915. Фото: Архива, Арчибалд Рајс

Према попису аустроугарског Генералног војног гувернмана у Србији било је више 222.225 жена од мушкараца (1916).

Стање је било још горе у двема Војноинспекцијским областима, Морави и Македонији, под бугарском окупацијом.

После угушења Топличког устанка (1917) Србија је остављала утисак опустошене и осакаћене земље, у којој на сто жена долази један мушкарац!

Аустријски извештач јављао је да „скоро све жене и девојке носе црнину“ за својим мужевима, рођацима и изгубљеном слободом.

Бугарска Врховна команда посветила је Србијанкама посебну пажњу, какву до тада није нико.

Полазећи од тога да су жене „најжешћи родољуби“, да су „центар српског духа и најмарљивији агенти тајне српске организације“, да су идеолози и пропагатори, те би стога требало очекивати да оне предузму опасне активности против свих бугарских подухвата у Моравској области.

Довевши овај проблем до стадијума „женске хипнозе“, Команда извлачи закључак да је то „страшно зло које може да нас кошта једног дела наше нације и да уздрма безбедност наше државе.“

У историји људског рода ретка су оваква и слична мишљења о женама, када се зна да њихова моћ и способност није била ни у чему већа и значајнија од жена с друге стране Јужне и Велике Мораве!

Из тих разлога Команда је препоручила нижим властима да се Србијанкама забрани да путују и да се натерају да говоре само бугарски.

Да би се спровела ова рестриктивна политика према женама мора се сачинити списак свих интелигентних и утицајних жена у окупираној области.

Оценивши да су Србијанке свих узраста опасне, изречен је геноцидни суд о њима: „искорењивање србизма захтева истребљење српских жена“. Ниједној другој категорији становништва (свештеници, учитељи…) Бугари нису поклонили оволико пажње.

Невиђена и незамислива зверстава бугарских власти према женама, пре, током и после Топличког устанка, записана су у веродостојним историјским изворима.

Упоређујући бугарска злочинства из времена Првог светског рата са зулумима Турака пред Први српски устанак и између два устанка, стекао сам утисак да су Турци били милостивији.

У повести српског народа ово су два најстрашнија времена смрти, у земљи смрти.

Наводим само неколико примера бугарских свирепих поступака над женама и девојчицама.

Најмлађа девојчица која је била одведена у бугарски логор имала је непуну годину дана.

Бугари су убијали трудне жене, ударајући их бајонетима у стомак, и тиме ликвидирали и мајку и нерођено дете.

Многе трудне жене спаљене су у својим домовима, с целом породицом.

Било је случајева да су женама секли руке, ноге, дојке, а потом и главе, као и мушкарцима, девојчицама и дечацима, набијали их на бајонете и „тријумфално“ пролазили кроз насеља.

Сачуван је опис детета у колевци како се смеши бајонету који се пресијава на сунцу, последњој сцени у његовом тек започетом животу.

Уз Бугаре били су задовољени још само пси, који су се хранили људским месом!

Силовања су, после убистава, била друго по снази злочинство.

Силоване су жене и девојчице од десет па до осамдесет година: у њиховим домовима, у логорима, на путу, уочи стрељања, у црквама, појединачно и масовно, а најчешће у присуству чланова породице.

Постоје записи о силовању свих жена у Поречу и многим селима Топлице и Јабланивце: „нема ни једне женске особе изнад 12 година која није силована“, пише у једном документу.

Многе од силованих жена и девојака остале су трудне, многе су потом убијене, свирепо, као што су и обешчашћене.

Није ни мало чудно што је реч бугарин почињала малим словом, и тада и после ослобођења.

У Топличком устанку (1917) убијено је, према извештају Међународне комисије око 20.000 житеља Топице и Јабланице, а можда и више (до 35.000) и тај злочин није никада проглашен за геноцид.

У најновијој Историји Бугарске, Београд, Клио, 2008, устанак се и не помиње, не због стида и осећања кривице, већ због прикривања истине о зверствима.

Када су србијански војници заробили два бугарска војника (1915) и упитали их зашто убијају жене, децу и старце, добили су одговор: „то нам је наређено – да би уништили српство“!

Само у Архиву Србије, не убрајајући Архив Југославије и Војно-историјски архив, чува се грађа о бугарским злочинима у 44 архивистичке кутије!

У халабуци која се подигла поводом Милунке Савић, хероине каквих је још било, с пушком или без пушке у руци, морамо бити захвални амбасади САД што је снимила овај рекламни спот, који је лепа представа о њеном ратном и поратном жртвовању.

Пропагандном споту се може ставити замерка о начину праштања и забораву непријатељу с геноцидним намерама.

За злочинства која су починили над Србијанцима у Првом светском рату, Бугари нису одговарали. 1) Савезници су спречили српску војску да уђе у Бугарску крајем 1918. године да се не би светила. 2) Срби су саставили списак од 500 бугарских злочинаца којима је требало судити, а велике силе су одлучиле да се таквим нељудима суди у њиховој земљи. 3) Процесуирана су само три бугарска злочинца, од којих је један ослобођен одговорности, док су преостала два издржала минималне казне.

Ми смо доиста свет, а да ли су и они? Српска наивност је безгранична, зато престаните да је подгрејавате хероином Милунком Савић.

Срби морају да се запитају, после свега, како је могуће да Бугари, непријатељи наши и наших савезника, у два светска рата, сачувају народ и државу и буду миљеници моћних, а ми не!

Проф. др Радош Љушић