Detektor.ba, 14. 6. 2022, Драгиња Унковић: Јуни на Буни, тешки и тужни дани за породице несталих [Мапа]

Спомен, илустрација Фото: Глас Српске

Јуни је за Драгињу Унковић, њене двије сестре и мајку некада био мјесец радости, а одавно већ мјесец болних успомена. У јуну 1992. године је посљедњи пут видјела свога оца Миленка Бошковића, који је нестао на Буни у Мостару и за чијим посмртним остацима и данас трага.

“Ови дани нам баш тешко падају, 9. јуна је тати рођендан, а сад је и тај кобни четрнаести… Туга. Сваке године у том периоду навиру сјећања. Све полако тоне у заборав, али тата никако”, започиње причу за Балканску истраживачку мрежу Босне и Херцеговине (БИРН БиХ) Драгиња Унковић, која тачно три деценије чека било какву информацију која би је довела до посмртних остатака оца Миленка, који је нестао на Буни.

Драгиња се присјећа како је њена породица прије рата мирно живјела у Мостару. Мајка и отац су живјели у Ходбини, а двије сестре и она већ су се биле удале и родиле дјецу.

“Када бисмо са дјецом дошли у Ходбину, то је за тату била највећа срећа”, каже Драгиња, додајући како су као породица у прољеће осјећали да се “нешто спрема”.

Говори како су 13. јуна мајка, отац и бака из Мостара дошли у Невесиње и да јој је то било посљедње дружење са оцем.

Отац је, присјећа се Драгиња, преноћио једну ноћ у Невесињу, а сутрадан рано ујутру се црвеним ‘фићом’ вратио у Ходбину, како би донио још неке ствари из куће.

“Комшија нам је испричао да га је видио тај дан, мало су попричали и он је отишао према Буни. Комшија му је савјетовао да не иде преко Буне, већ да иде преко Стоца, али тата к’о тата. Причало се да је заустављен на Буни и од тада више ништа не знамо о њему”, прича Драгиња, која је са сестром и дјецом неколико дана након тога отишла у Србију.

Каже како данима нису имале никакве информације о томе шта се дешавало у Мостару, али су знали да се отац није вратио у Невесиње.

“Били су то тешки дани неизвјесности и туге за нашу породицу, за нашу мајку, за нас сестре, за унучад која нису могла да разумију зашто нема деде, зашто смо морали отићи од своје куће”, говори Драгиња, која је са своје 34 године тада била свјесна да отац вјероватно није жив.

Она се присјећа како их је отац савјетовао да иду а Србију код родбине, јер је, каже, био свјестан да у Невесињу нема будућности, а да је повратак у Мостар немогућ.

Мапу српских стратишта у пуном формату и са навигацијом можете погледати овде

“Бака је остала у Невесињу, а маму смо повукли у Србију у августу. Бака је остала у нади да нешто сазна, да чује, ако се тата појави да она буде ту”, прича Драгиња.

О оцу има само лијепа сјећања, успомене и фотографије. Описује га као доброг и поштеног човјека, који би, да је остао жив, данас имао 92 године.

“Он је био оличење човјека. Био је добронамјеран, вриједан и радан. Ја сам била јако привржена њему и не бих му могла наћи никакву замјерку према породици, ни дјеци, а поготово је волио унучиће”, каже Драгиња и додаје како је радио у мостарским “Путевима”, а са мајком је обрађивао земљу.

Тих дана, сјећа се, отац је био на годишњем одмору и прикупљао је документацију како би отишао у пензију, али то није дочекао. Породица с друге стране није дочекала ни њега ни информације о његовој судбини.

“Једном нас је само позвао један комшија и рекао да су нађени остаци и да су послати на патологију на ВМА и да се сумња да је ту и тата. Међутим, од тога није било ништа. Информације о оцу смо давали на свим могућим гласилима, али ништа”, каже Драгиња и додаје како чак није било ни очевидаца који би нешто посвједочили, али да би њеној породици значило да могу макар дио костију укопати.

Према подацима Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Невесиња, на Буни је страдало 29 особа српске националности.

На Буни код Мостара сутра ће, 15. јуна, бити обиљежено 30 година од страдања Срба са тог подручја.

Драгиња и њена сестра планирају да дођу. То је најмање што за оца могу да ураде, каже.

“Колико је нека потреба човјеку да оде на то мјесто, толико је тешко. Моменти су тешки. Не пада ми толико тешко кад одем на гробље мужу, јер сам свјесна да је ту. Ова неизвјесност је најгора”, закључује Драгиња.

 
Николија Бјелица-Шкриван