Глас Српске, 27. 1. 2023, Коријен мржње према Србима сеже дубоко у прошлост: Књига “Зашто Јасеновац” промовисана у Српској

Споменик арх. Богдана Богдановића у логору Јасеновац Фото: Политика

БАЊАЛУКА – Да би се сагледао узрок зла, које је претходило геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Другом свјетском рату у Независној Држави Хрватској, мора се кренути испочетка, од самог коријена мржње, која је на крају довела до неслућених злочина, непојмљивих здравом разуму.

Поручено је то са промоције књиге Зашто Јасеновац аутора Марка Ручнова, која је у четвртак увече први пут промовисана у Републици Српској, у Банском двору у Бањалуци, у организацији Јавне установе Спомен-подручје Доња Градина и Српског просвјетног и културног друштва (СПКД) “Просвјета”. Између осталог, повод за ову промоцију био је и 27. јануар – Међународни дан сјећања на жртве холокауста.

Директорица Спомен-подручја Доња Градина Тања Тулековић казала је да је ријеч о лексикону усташких злочинаца гдје се на 550 страна налази 3.526 биографија усташа са свим њиховим злочинима и изворима који су провјерљиви.

– Књига садржи податке о директним учесницима у индустрији јасеновачког логора смрти и веома је значајно да у периоду снажног историјског ревизионизма доносимо податке који егзактно сагледавају и доказују обим усташког злочина геноцида у НДХ – рекла је Тулековићева.

Рекла је да је једна од најстрашнијих чињеница да су у масовним ликвидацијама учествовали и мушкарци и жене, образовани и необразовани, одрасли људи, али и дјеца. Она је навела неколико примјера из књиге.

– У љето 1942, за вријеме офанзиве на Козари, доктор Драго Кесер, који се спомиње у овој књизи, заробљеницима је вадио очи и низао их на ђердане. Има и примјер дјечака од 16 година по имену Перица Јукић. Његова специјалност је била да жртвама одсијеца прсте на којима је било прстење и то је носио као трофеј. Тај исти дјечак је остао забиљежен и по томе да је играо фудбал, а умјесто лопте користио је главу логораша из Сарајева, по имену Булат. Кад је завршио ту гнусну игру, усташе су наредиле неком логорашу да ту главу опере и да је стави на столицу. Усташе су у уста главе ставили цигарету и сви логораши су онда морали да прођу испред тог језивог призора. То је само дио доказа о бестијалности усташких зликоваца – навела је Тулековићева. Додала је да су забиљежени примјери да су читаве породице биле у служби усташке идеологије.

– Навешћу примјер усташе Драге Стипанчића, доктора из Костајнице, који је на самом почетку рата у крвавом походу на дубичка села Читлук и Стригову, повео и свог четрнаестогодишњег сина Ђуру, који је учествовао у клању седморо српске дјеце. Тај дјечак се до краја рата веома извјештио у том “занату” и на тај начин исказивао мржњу према Србима. Док су усташе бацале Србе у Уну, његова нешто старија сестра имала је задатак да, сједећи у чамцу, веслом докрајчи несрећнике који су још показивали знакове живота – казала је Тулековићева.

Историчар Жељко Вујадиновић, предсједник СПКД “Просвјета”, казао је да се објашњење о коријену Јасеновца налази у сплету историјских околности, вјерске нетолеранције и идеологије расне неједнакости која се од средине 19. вијека појавила у Европи, а од краја истог вијека захватила и дио хрватске интелигенције.

– Проблем вјерске нетолеранције датира из 17. вијека када је формирана Конгрегација за пропаганду вјере, чији је примарни циљ био да шири католичанство према православном простору и све до 20. вијека, она је истрајно радила на томе. Сублимација те активности била је почетком 20. вијека, када је 1900. године на Првом еухарситијском свехрватском католичком конгресу дошло до идентификације католичанства и хрватства, који је био темељ за развој усташког покрета. Управо то је довело до дубоког јаза између католичког и православног живља – појаснио је Вујадиновић.

Слободан Наградић из СПКД “Просвјета” рекао је да зло има дубљи коријен и сеже чак до 1054. године и велике шизме, раскола цркава на Исток и Запад, православље и католичанство.

– Мржња се укоријенила оног часа када су Срби прешли из Босне у Аустрију, када им је аустријска власт из својих разлога дала нешто земље да направе куће и имања, а то нису имали кметови католици. Тада је кренула омраза, која траје до данас. Видимо колико се садашња хрватска власт у Вуковару радује чињеници да је Срба на посљедњем попису недостајало 0,23 одсто да би имали и даље право на ћирилицу – казао је Наградић.

Нагласио је да смо дужни да његујемо културу сјећања, да се ниједна жртва геноцида не заборави.

Књига Зашто Јасеновац Марка Ручнова оригинално је штампана у два дијела. Први дио је објављен 2001, а други 2004. године. У оригиналном издању абецедним редом наведени су усташки злочинци са биографским подацима, злочинима које су починили, изворима и литературом, што су драгоцјени подаци за истраживаче ове теме. Друго, обједињено издање, штампано је ћирилично са акцентом на биографије усташких злочинаца, што је немјерљив допринос и вриједност књиге. Према подацима Спомен-подручја Доња Градина, у злогласном логору Јасеновац током Другог свјетског рата усташе су убиле 700.000 људи, међу којима 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреја, 127.000 антифашиста, а уморено је 20.000 дјеце.

Марко Ручнов „Зашто Јасеновац“ Фото: Глас Српске

О аутору

Марко Ручнов рођен је 1947. године у Смедереву. Гимназију је завршио у Козарској Дубици, а студије математике и физике на Природословно-математичком факултету у Загребу. Објавио је збирку пјесама “Медицина за уморне”, Београд, 1989, награђену првом наградом за књижевност Фондације “Драгојло Дудић” за 1988. годину; романсирану биографију “Народни херој Милан С. Тепић”, ВИНЦ, Београд 1992. (два издања); збирке пјесама “Сугреб”, “Ослобођење”, Београд – Српско Сарајево, 1996. “Мета живот и живот мета”, “Ослобођење”, Српско Сарајево, 2000. и обимно историографско-лексикографско дјело “Зашто Јасеновац”, ИКП “Никола Пашић”, Београд, 2001. Заступљен је, поред осталог, у изборима поезије “Козара”, Г. Милановац, 1982, “Говори коло козарачко” Приједор, 1986., “Песме о Крајини” Сомбор, 1993, у избору приповједака “Камен који светли”, Београд, 1987, у зборнику прилога на II конгресу српских интелектуалаца “Српско питање данас”, Београд, 1995. и у зборнику “Оптужујемо”, УКС, Београд, 2000. године.

Објавио је фељтоне и есеје о Исаку Њутну, Алберту Ајнштајну, Руђеру Бошковићу, Аугусту Цесарцу, Ивану Мештровићу и Достојевском. У богатој публицистичкој активности (књижевна и ликовна критика, математичка дидактика), посебно је значајан његов есеј у области метафизике “Парадокси времена” (“Ослобођење”, Српско Сарајево, 14. и 21. јун 2000). У периоду од 1975. до 1990. године објавио је у нашој периодици и штампи разговоре са више од стотину најистакнутијих имена из области културе, науке и умјетности “претходне Југославије”. Коаутор је сценарија игране ТВ серије “Истините легенде и ми”, ТВ Сарајево, 1986. и аутор документарног серијала “И то је Јасеновац” ТВ Политика, Београд 1991, 1992. Учесник је Друге међународне конференције о јасеновачким логорима “Јасеновац – систем хрватских усташких логора геноцида 1941-1945”, Бањалука, 2000. Члан је удружења књижевника Србије и предратне БиХ. Од 2001. живи и ради у Лас Вегасу, Невада.

Свјетлана Ђуричић