Глас Српске. СРНА, 11. 5. 2024, Болна исповијест Милке Ковачић: Посмртни остаци мог супруга Божидара укопани у Поточарима

Братунац, спомен-соба братуначких жртава Фото: Вечерње новости, Игор Маринковић

Предсједник Удружења породица несталих Братунац – Сребреница Милка Ковачић вјерује да су посмртни остаци њеног супруга Божидара, за којима трага већ 32 године, укопани под туђим именом у Меморијалном центру у Поточарима.

Ковачићева је рекла Срни да се у Поточарима, без ичије контроле, укопавају сви посмртни остаци који су пронађени на подручју Сребренице како би била намирена „задата“ цифра од 8.372 бошњачке жртве, колико је уписано на камену у Меморијалном центру.

Она је навела да је обишла многе локације за које је добила информације да би ту могли да буду укопани посмртни остаци њеног супруга, али да их није нашла, те да остаје могућност да се евентуално налазе у костурници у Тузли или да су укопани у Поточарима.

„Вјерујем да су Божидарови посмртни остаци укопани на нечије друго име да би се дошло до тог замишљеног броја жртава из јула 1995. године. То називају геноцидом и на основу тих лажних података сада желе да наметну резолуцију о Сребреници којом желе да заштите ту лаж и успоставе као историјску истину“, истакла је Ковачићева.

Она је указала на то да је видљиво да бошњачка страна има подршку западних сила које резолуцијом хоће да „сперу љагу“ и оправдају се за бомбардовање Републике Српске.

„Због тога доносе законе и резолуције о забрани негирања наводног геноцида, иако је независна стручна међународна комисија утврдила да се он није догодио“, рекла је Ковачићева.

ЗБОГ РЕЗОЛУЦИЈЕ САКРИВАЈУ СРПСКЕ ЖРТВЕ И ШТИТЕ ЗЛОЧИНЦЕ

Ковачићева је упитала зашто међународни званичници не помогну да се нађу кости њеног мужа, свих несталих Срба и осталих народа, а не само сребреничких муслимана?

„Прекопали су цијело средње Подриње и покупили све кости које су нашли да би дошли до задатог броја, а чије су заиста кости и из ког периода нико не врши контролу“, указала је Ковачићева.

Она је рекла да је над српским народом у Сребреници почињен геноцид.

„Мени су убили мужа и немам више никога. Брани Вучетићу из Бјеловца убили су породицу, а њега су као деветогодишње дијете, са тијелом пуним рана и гелера, одвели у логор. Цветку Ристићу из Кушића убили су четири члана породице, а он је случајно преживио и има још таквих случајева, али се те геноцидне намјере и масовна убиства, клања и паљења српских цивила нигдје не помињу у тој поганој резолуцији“, навела је Ковачићева

Она је рекла да та неправда повређује ране породица несталих и убијених и да ће евентуално доношење резолуције о Сребреници унијети нови немир, пореметити међуљудске и међунационалне односе, те створити мржњу и срушити привидни суживот и мир.

Ковачићева прича да је супруга Божидара упознала на Дрини. Он је из околине Дарувара дошао у братуначко село Тегаре, гдје је радио као учитељ, а Милка је била дјевојка из сусједног села, преко Дрине, у Србији.

Склопили су брак и живјели у школском стану у Тегарама. Нису имали потомство.

БОЖИДАРА ЗАРОБИЛИ ЊЕГОВИ БИВШИ УЧЕНИЦИ И ОДВЕЛИ У ЛОГОР „ПИЛИЋАРНИК“

Милка се присјећа да су Божидара док је био на сеоској стражи заробили његови бивши ученици 9. јуна 1992. године и одвели га у логор `Пилићарник` у Поточаре.

„То је објавила Радио Сребреница, лично сам чула, а то су ми касније потврдили логораши који су били у том логору, па су размијењени“, испричала је Милка.

Тог дана је у Тегарама у својој кући убијен мјештанин Живорад Зарић.

„Мој супруг је посљедњи пут виђен жив у логору `Пилићарник`. То су ми након размјене испричали Срби из сребреничког села Чумавићи, а они су сви били затворени у том логору“, додала је Ковачићева.

Она је рекла да је живот посветила тражењу посмртних остатака свог супруга покушавајући на разне начине да дође до информације гдје су укопани.

„Присуствовала сам бројним ексхумацијама и прекопавањима. Све информације до којих сам дошла о могућој локацији гдје би се могли налазити његови посмртни остаци провјерене су и та мјеста су прекопана, али узалуд“, истакла је Ковачићева.

Испричала је да јој је једна особа рекла да је видјела да су Божидара заклали испред куће неког Хаџовића у којој се налазило муслиманско командно мјесто у Горњим Поточарима

Та особа је, како каже, званично прије двије године дала изјаву која је прослијеђена Министарству унутрашњих послова Републике Српске.

Она је чула приче да је Божидар одвезен у бијелој „лади“ и да је виђен заклан у потоку код једне воденице, али да приликом потраге није пронађен.

Милка је навела да је њен супруг међу првима настрадао, да је био познат и да многи муслимани знају гдје је закопан.

„Дата је и крв као узорак за идентификацију, али ништа. Надам се новом тражењу које је најављено у Сребреници. Трагам непрекидно и слушам разне приче 32 године. Многе српске кости леже у костурници у Тузли и не врши се идентификација. Опструише се да би неко наплаћивао услуге те костурнице. Можда су ту и кости мог мужа“, нада се ова огорчена жена.

Она је изразила сумњу у пристрасност рада Института за тражење несталих БиХ, као и рада лабораторије за идентификацију, која је прије неколико година пресељена у Хаг и од тада, каже, нису идентификовани посмртни остаци ниједног Србина из средњег Подриња.

КАКО СЕ НА БРЗИНУ ИДЕНТИФИКУЈУ СРЕБРЕНИЧКИ БОШЊАЦИ, А СРБИ НИКАКО?

„Намеће се питање како сваке године одједном пронађу и на брзину идентификују 50 и више посмртних остатака наводних сребреничких Бошњака за укоп 11. јула у Поточарима, а да се међу толиким костима не нађе нико од несталих Срба. Ко то ради, одређује и по којим критеријумима никоме није познато“, рекла је Ковачићева.

Њену посебну огорченост изазива рад тужилаца, за које каже да се служе разним изговорима и лажима да би опструисали истраге о страдању Срба и открили починиоце.

„Једни кажу да се ради на предмету, други да су га прослиједили Окружном тужилаштву у Бијељини. Једна жена тужилац је након петогодишњег `чувања` предмета рекла да иде у пензију и да се прекида истрага јер нема елемената за њен наставак, али писани одговор нико не доставља и држе нас у сталној неизвјесности, а вријеме пролази, што је њихов циљ“, оцијенила је Ковачићева.

Она је истакла да се посебно крију и опструишу предмети у вези са убиствима и нестанком Срба у Сребреници.

„Све се то ради плански, свјесно и континуирано како би се припремила подлога за доношење резолуције о Сребреници којом се све српске жртве желе поништити као да се нису десиле и сву одговорност за злочине приписати српској страни“, каже Ковачићева.

Она је навела да се опструкцијама одуговлачи и поступак тражења и идентификације.

„Посљедња ексхумација Срба била је 10. јуна 2010. године када је приликом тражења посмртних остатака Бошњака у селу Залазје код Сребренице нађена гробница са посмртним остацима десеторо убијених Срба који су након двогодишње процедуре око идентификације сахрањени на Петровдан 2012. године“, навела је Ковачићева.