Младобосанци: Трифко Грабеж, Милан Цигановић и Гаврило Принцип, Калемегдан, Београд, мај 1914. Фото: Wikimedia Commons
Посматрано географски и историјски, Жабљаку припада привилегија обиљежавања 110. годишњице сарајевског атентата изложбом која је посвећена Гаврилу Принципу и Младој Босни, коју је приредио бриљантни балканолог др Милош Војиновић. Са ове прозрачне висине Старе Херцеговине и ове трезвеноумне временске дистанце боље се сагледавају, узајамно освјетљавају и разумијевају далекосежни догађаји из прошлости и вријеме у коме живимо.
У коментару на пјесму „Здравица“, Милош Црњански – који је и сам био близак организацији Млада Босна – пише „да нас је Принцип повезао боље него што смо били повезани“. Та повезаност, с једне стране, значи да је починилац сарајевског атентата у нашим очима обилићевски свјесно и херојски принио себе на жртву у име идеала Видовданске етике, слободе, правде и јединства. С друге стране, сарајевски атентат је ондашње господаре људских судбина, колико и њихове савремене следбенике права јачег, повезао у покушајима жигосања српског народа наметнутом колективном и историјском кривицом на којима се и данас истрајава.
Због тога је тешко избјећи паралеле између данашњег, ратном атмосфером засићеног амбијента све милитаризованије Европске уније и ондашњег амбијента у коме је настала Млада Босна. Не може се избјећи ни повлачење паралела између некадашње Њемачке и Аустроугарске и данашње Америке у тежњи за потпуном доминацијом и моћи.
Стога, треба подсјетити да је Аустроугарска монархија била апсолутистичка и феудална држава иза чије се наводне „цивилизацијске мисије“ на Балкану крила колонијална побуда. Нарочито се то односи на њен јужнословенски дио који је плански заспостављен како би се у њему одржавали друштвено заостајање, сиромаштво и необразованост, какви су на том простору владали и у вријеме турског тлачитеља. Градња друмова, жељезничких пруга и хотела није могла да засјени чињеницу да је све то изграђено у циљу експлоатације ресурса и у војне сврхе, да су у тој држави најзначајнија здања биле касарне умјесто ионако врло ријетких школа, због чега је „послије четири деценије аустроугарске културне дјелатности број неписмених у Босни и Херцеговини још увијек износио 88%“ (Херман Вендел). Овом застрашујућем податку треба додати и чињеницу да је економским и политичким обесправљивањем својих поданика, Аустроугарска изазвала исељавање српског живља са вјековних огњишта која су потом насељавана њемачким становништвом.
Уз све то, подстичући вјерску и националну нетрпељивост међу Јужним Словенима, Аустроугарска је предано радила на разједињавању њиховог заједничког етнокултурног простора, покушавајући да чисти српски језик преименује и прикаже као посебан, босански језик.
У таквом амбијенту, који је Иво Андрић назвао нечовјечним, стасавали су чланови омладинског револуционарног покрета Млада Босна који је настао недуго након Аусторугарске анексије Босне и Херцеговине 1908. године. Младобосанци нису могли да се помире са претварањем њихове домовине у колонију Аустоугарске. И док се Аустоугарска империја ужурбано припремала за коначни обрачун са Србијом, младобосанци су сањали о стварању заједничке државе Јужних Словена са Краљевиним Србијом као својим језгром.
Покрет Млада Босна, чије је име сковао Петар Кочић, окупљао је ђаке и студенте са снажним српским и југословенским националним осјећањем, идеалистичким настројењем и широким интересовањима за књижевност, науку, философију, умјетност и, наравно, политичка дешавања. Они су успјели да умакну од аустријског школског система, да би се школовали у другачијем, могло би се рећи хумболтовском хуманистичком образовном духу. Образовали су се на нашој епској традицији Косовског завјета, нашим писцима и пјесницима, али су читали и философе, попут Томаша Масарика, руске класике, прије свега Достојевског, као и руске револуционарне и анархистичке мислиоце као што су Бакуњин, Кропоткин, Луначарски, Херцен… Слиједили су и идеале Ђузепеа Мацинија. Осим широког образовања и јуначке срчаности, младобосанце је одликовао и стваралачки импулс. Већина њих је рано почела да пише и објављује есеје, пјесме, књижевно-теоријске и политичке текстове. Као и остали припадници покрета Млада Босна, и Гаврило Принцип је био пјесничка душа која је налазила спој између књижевних вриједности и политичких амбиција.
Живот у окрутном колонијалном систему Аустроугарске монархије и жеља за ослобођењем и уједињењем Јужних Словена покренула је код чланова Младе Босне тираномахијску побуну која је исходовала сарајевским атентатом. Оно што тог дана није успјело Мухамеду Мехмедбашићу из Црне Горе који је био први од седам младића међу атентаторима, а потом ни Недељку Чабриновићу, пошло је за руком Гаврилу Принципу. Чин политичког убиства аустоугарског престолонаследника Франца Фердинанда – који је баш на данашњи, видовдански дан прије 110 година одлучио да присуствује војним маневрима у Сарајеву и демонстрацији моћи окренуте против Србије – мора се разумјети у контексту историјских околности. Наш најзначајнији савремени историчар Милорад Екмечић о том чину ће рећи: „Гаврило Принцип није пуцао у човјека Франца Фердинанда, него у ’тихи геноцид’ над Србима“.
Аустоугарска и Њемачка које су жељеле да потврде свој статус великих сила тиме су коначно добиле повод за дуго припремани рат, стављајући у погон пропагандну фабрику лажи која је утискивала на чело српског народа жиг кривице за рат. Али, рат је дио суштине управо оних друштава која се заснивају на империјализму, експлоатацији и угњетавању.
Атмосфера у Европи годинама прије сарајевског атентата била је ратна. Од 1890. године опасност од рата је расла до те мјере да су стално сазивани мировни конгреси и да је установљена Нобелова награда за мир. Од 1900. године рат је постао готово неминован, а након 1910. се углавном очекивало да ће ускоро избити. Све то нам на свој начин говори да је испод танког слоја друштава која вјерују у религију напретка, слободу тржишта, демократију, либерализам и људска права, а која заправо теже увећању свог богатства и моћи, скривено једно, готово неугасиво ужарено језгро насиља које може да еруптира у било ком историјском тренутку. Одбијање покорности народа који желе да очувају своју слободу, да се развијају у оквиру свог културног обрасца и у сарадњи са другим народима, само по себи постаје довољан повод за насиље и окидач за покретање агресије. Такво друштвено стање код западних сила објашњава зашто је непријатељска слика о српском народу из 1914. поново могла оживјети 1999. током агресије НАТО пакта на нашу заједничку замљу.
Нажалост, атмосфера у савременој Европи и на политичком Западу у цјелини засићена је ратном реториком и нетрпељивошћу према православној цивилизацији и свима који одбијају да се повинују колонијалном поретку.
Смисао ове узбудљиве изложбе на тему која не губи на актуелности, значају и драматици, је да подсјети нa генерацију младобосанаца који су себе свјесно принијели на жртву идеалима – једнако универзалистичким колико и националним – али и да пошаље принципијелну поруку о безумљу идеологије „бесконачног рата“ до истребљења сваке другости који је започео још 1914. године. Али, све док не схвате ријечи Хајнера Милера: „Ако више немате непријатеља, срешћете га у огледалу“, савремене господаре рата и људских судбина стално ће прогањати и плашити сјене слободоносних духова младобосанаца из пророчке пјесме Гаврила Принципа урезане у зид мучилишта из којег се његова душа отиснула у вјечност.
Проф. др Душан Крцуновић
