Зебрњак (данас Македонија), спомен-костурница палима у Кумановској бици, изглед 1937. Фото: Архивска разгледница, Народна библиотека Србије
У недјељу, 21. маја, инспирисана стварним историјским догађајима и подвизима, екипа ИН4С-а боравила је на Зебрњаку код Куманова, гдје се налази спомен-костурница подигнута у славу и част погинулим српским војницима из епске Кумановске битке 1912. године.
На вјетровитом Забрњаку, гдје се и после 111 година од величанствене битке, у ваздуху наслућују српски јуначки подвизи и чују топоти славне српске коњице, наш домаћин био је кустос Горан Јовановић из оближњег села Тромеђа, који са својом породицом свакодневно брине о споменику.
„Од стогодишњице Кумановске битке, Зебрњак постаје обавезно мјесто за посјете – како туриста из Србије тако и из Сјеверне Македоније“, рекао је Јовановић који је нашу екипу провео кроз костурницу, али и кроз саму битку – предочавајући нам значај ове велике српске побједе, причајући нам о херојима, командантима и мукотрпном трајању овог импозантног спомен-комплекса.
„Српску војску предводио је војвода Радомир Путник, док је главнокомандујући на турској страни био Зеки-паша. Кумановска битка је била прва велика српска победа у Првом балканском рату, након које се Турци никада нису опоравили. О овој бици је писано доста. Постоји велики број историјских записа, докумената, сећања, на основу којих се прати цела операција“, каже Јовановић.
Он истиче да је српска војска била бројнија и да је имала преко 130.000 војника на фронту, али да је Вардарска турска војска под Зеки-пашом прва напала српску војску.
„На почетку Турци су издејствовали предност на самом фронту, после чега је Зеки-паша одлучио да настави са офанзивом, верујући у победу турске војске. Међутим, српска команда је издала наређење Дринској дивизији и Моравској дивизији да пређу у противнапад. Тиме је Прва армије 24. октобра започела офанзиву. Дринска дивизија, под командом пуковника Павла Јуришића Штурма, у раним јутарњим часовима извршила је напад на кључне турске одбрамбене положаје на Зебрњаку. Турци су реаговали снажном артиљеријском ватром, али је дивизија без обзира на губитке енергично нападала. Упркос снажном турском отпору, захваљујући изузетном пожртвовању српских бораца, до поподневних часова тог дана непријатељ је разбијен, и српска војска је извршила пробој фронта, након чега су Турци почели да се повлаче у хаосу“, рекао је Јовановић.
Четврт вијека касније (1937), подигнута је спомен-костурница у којој су похрањени остаци 678 погинулих српских војника, том светом мјесту „где је пао цвет наше младости“.
Интересантно, њихови посмртни остаци, прије него су положени у костурницу, били су чувани у оближњем средњовјековном манастиру Ссвети ветог Ђорђа, задужбини српског краља Стефана Уроша II Милутина, у Старом Нагоричину.
„Овај споменик је најзначајније остварење београдског архитекте Момира Коруновића. Реч је о најмонументалнијем војном меморијалу на просторима средишњег Балкана, првобитне висине 48.5 метара, на чијем врху се налазио крст. Споменик је направљен од армираног бетона и најтврђег базалта, постављен је на највишем месту, а видео се и са железничке станице у Прешеву, док се према сећањима старијих људи, са споменика могао видети и Ниш који је удаљен преко 150 километара“, истиче Јовановић.
Нажалост, данас се споменик налази у руинираном стању, јер га је бугарски окупатор порушио током Другог свјетског рата – 24. маja 1942. године.
