ИСКРА, 27. 11. 2023, Др Радомир Павловић: Усташки злочин над Зонићанима 1944. године

Спомен, илустрација Фото: Фонет

Ово је прича о судбини мог села Зонићи из 1944. године.

Зонићи припадају Кравици у општини Братунац. Ријетко које село је у источној БиХ имало судбину као моји Зонићи. Село је умрло и поново се родило. У селу су живјеле породице: Павловићи, Николићи, Васићи и Јовановићи. Усташе су напале село 4. јула 1944. године. Све жене и дјеца ових породица су избегле у село Анђићи и сакриле се у подрум кућа Васић Саве и Васић Томе. Усташе су их стигле и спалиле сву дјецу и жене из тог села. У тој кући само је једно дијете из сусједног села Анђићи преживјело да свједочи мом оцу Свети о судбини његове и других породица из села. Свети је запаљена прва супруга, сестра и кћерка од шест мјесеци – укупно 12 Павловића од 36 мјештана села који су спаљени. Само су преживјеле мушке главе тих породица, пошто нису биле тог дана у селу. После рата Милорад, Свето, Пајо, Никола, Чоло, Тодосија, Саво и Глигор поново се жене. Живот почиње изнова и нова дјеца се рађају. У селу у свакој породици по троје и више дјеце се рађало. Моје село је опет оживјело. Следи прича о том догађају Свете Павловића, мог оца:

„Тог кобног дана, 4. јула 1944. године налазио се штаб Мајевичке бригаде у мом крају, а бригада је била подијељена на Горње и Доње Баћиће заједно са Оправдићима. Једна група бригаде је била код наше цркве, друга у мом селу у Зонићима, а трећа у Оправдићима. Усташе су нападале на наше село Зониће, знајући да је ту штаб бригаде. Гледали су да опколе село, нападали су из Гаја, Хртина, Струкова, Млакве, али су их партизани одбили. Отишли су преко Оправдића да би пришли с леђа, што је штаб предвидио, па су се партизани повукли, и преко Горњих и Доњих Бабића избили на Оћеновића брдо, а затим преко Бањевића гробља отишли преко Јадра за Мајевицу.

Док се борба водила у Зонићима, становништво је осјетило опасност. Мушкарци наредише женама са дјецом да бјеже што даље у Анђиће, пошто је у Анђићима био неки сеоски старјешина и он није бјежао никуда од куће, па је дочекивао и четнике и усташе и партизане, те да он може заштитити жене и дјецу из нашег села.

Кренуше Тодора и Мило Павловић са своје двоје дјеце, Крстином и Савком, и још дјевер Васо, који поведе четворо сирочади који су остали без својих хранитеља Јеле, Милосаве, Станке и Пере, који погинуше у првим устаничким данима за ослобођење Дрињаче. Кренуше Светина жена Цвијета са својим малим дјететом од неколико мјесеци и са мојом сестром Миленијом. Крену Паје Николића жена Смиља са своје двоје, Ненадом и Савком, крену и Николина жена Савка са својим сином Неђом и ћерком Јоком. Кренуше и Милева са сином Миладином и ћерком Милојком, као и Миливоја Милосављевића жена Цвијета са своје троје дјеце и поведе још троје сирочади – Перу, Невенку и Раду. Кренуше преко шума у Горњу Ријеку, док се још борбе воде.

Дјеца се залијећу у страну да беру јагоде, али их мајке пожурују, јер могу их усташе стићи. Дјеца не осјећају опасност и не знају шта ће их снаћи тог дана. Колону сустиже и Анђелија из Русића са своје двоје дјеце, Крстином и Пером. Тако стигосмо на пут ка Анђићима, а тамо све жене и дјеца разног узраста. Сјећају се својих чобанских дана сада већ одрасле дјевојке – Јока, Радојка, Милојка и Миленија, када су некада стоку чувале и како су се довикивале из Осоја и Јасења, чаврљале својим чобанским језиком: Ајој – Дере – Дара – Горо – Нери – Мара – Козозере – Уру – Јаресење, док су јагоде брале, стоку губиле и налазиле. Кренуше тако уз пећину и изађоше на Љубовац. Нађоше ту Станку Живановић, Микаилову жену, са своје четворо дјеце. Микаило погибе још 1942. године, а она је остала сама и сирота са ситном дјецом. Убрзо стигоше у Анђиће и нађоше се код куће Томе Васића. Вели Тодора да су дошли ту да се сакрију јер се у Зонићима воде борбе и нападају усташе, говорећи да је у Томиној кући подрум од самога камена и сигуран за склониште. Саво рече да се можемо склонити и да неће овуда наилазити усташе. Док су још жене призивале дјецу да дођу у склониште, тада усташе као гром из ведра неба грануше са свих страна у село Анђиће за партизанима. Они охрабрише мјештане да не излазе из подрума јер се воде борбе са партизанима, уверавајући их да њих нико неће дирати, јер они само гоне партизане.

Жене им повјероваше. Одоше усташе према Оћеновићима за партизанима, али их нису стигли, па се вратише љути и срдити. Бијаде ту са женама и Алекса Васић и Ђорђо Живановић. Када усташе одоше из села, Алекса предложи Ђорђи да се они повуку јер су ратно способни, мислећи да женама и дјеци неће ништа урадити. Тако се њих двојица покупише и склонише у шуму.

Није прошло много времена, вратише се усташе и наредише женама и дјеци да уђу у склониште у подрум. Нико се није надао да ће бити злочина. Одједном митраљез поче пуцати. Један на подрумским, а други на Савиним вратима. Рафали не престају. Поче јаукање, а затим се зачу други пуцањ код Алексине куће и убише му жену са дјететом у наручју. Убише још троје, убише моју жену и њено мало дијете од годину дана, убише Станку Микаилову и њено четворо дјеце.

Убијају недужну дјецу и жене. Никог не остављају. Плач и јаук. Угуши се јаук. Развалише Савин амбар, узеше даске од суве растовине и побијене у подруму запалише. Кућа од дрвета букну и пламен се вину у небеса. Док је пламен захватио подрум, Чолина кћерка, која није била погођена, некако је викнула свог брата и изашла кроз прозорчић и кренула бјежати узбрдо до ограде. Међутим, није је могла прескочити и ту је усташа погодио. На том мјесту гдје је пала, ту је и сахрањена. Њезин брат се није одазивао, иако је чуо. Није био погођен, па је излетио и очешао се о усташу, док се овај сагео да узме митраљез и убаци реденик, Миладин је већ био у шуми. Млад дечко од 14 година, брз, лаган, имао је среће да остане жив. Кад је дошао у шуму, уплашен и збуњен, видјели га Алекса и Ђорђо, па повикаше да се не боји, да су они ту. Али дијете не вјерује, бјежи даље, и онда у једном моменту се заустави и погледа, па их препозна. Ту стаде, а ови дођоше до њега, но он не може ништа да проговори. Глас му се одузео. Занијемио од стравичног призора. У једном трену рече да усташе побише све и све запалише. Усташе сачекаше мрак и одоше у Чолаковиће и Поповиће и тамо све што затекоше, побише и попалише. Није остао камен на камену, нит кућа на темељу. Брзином пређоше у села Ћешмеровиће и Мандиће, гдје урадише исто. Све би спаљено и уништено. Сва села, сва имовина.

Сутрадан кад су усташе отишле, из шума се вратише они што су преживјели. Кад видјеше шта су усташе начиниле наста крик, плач и кукњава. Дође глас у Зониће да из Зонића нико жив није остао, да су све побили и попалили, све саме жене и дјецу. Наста кукњава. Остадоше живи све сами мушкарци.

Мило Павловић остао са сином. Мило плаче, суза сузу стиже, хоће нешто да рекне, али не може, само му брада дрхти и јеца, а како и не би кад му је отац погинуо 1942. године, брат 1941, а сад му је сва и његова и братова породица изгинула. Јованка кука за снахом Цвијетом, Миленијом и дјететом. То је моја жена, дијете и сестра. Кука Перо јер са првом женом није имао дјеце, а са другом их доби у тридесетој, па сад остаде без жене и двоје дјеце. Кука мислећи ко ће га по старе дане прихватити, ко ће га до смрти издржавати. Никола кука из свег гласа за своје двије дјевојке, гледо је да их удоми, сад му остаје само да тугује.

Чоло-Мило хода око куће, окреће се на све стране и никако да се смири. Гледа у небо, нешто шапће. Прича сам са собом. Оста и он без жене и без дјеце, Милојке у двадесетој и Миладина у осамнаестој години. Тодосије се покрио објема рукама преко лица, само се окреће по дворишту, изгубио се као да је „шено”, не може да се смири, и он је изгубио дјецу. Сави, Тодосијевом брату, жена је погинула још 1942. године, а сад и дјеца. Остаде и он без порода, а читав живот је био сиромах, иако се борио и радио као надничар, желио је све на поштено и на крају сам као вук самотњак у шуми остаде. Тешко је наћи ријечи туге и описати сав призор тог стравичног злочина за који нико никада није одговарао.

Какав је то човјечији мозак који није размишљао бар о дјеци која нису знала шта је рат, ни шта је војска, нити држава? Каква је то војска која убија жене и дјецу? Зар се над њима показује херојство једне државе, државе и војске која убија новорођенчад и невину дјецу? Да ли су они знали шта је рат? Зар такви људи што су узели оружје да убију туђу дјецу нису помислили на своју? То није била војска, нити су то били људи, нити су имали мозак човјека. То је био један свиреп ђаво који је узео пушку и није знао за шта се бори. Безбожници.

Да је то учинио окупатор, лакше би нам било, него наши, наше комшије, ма нису наши, они су ничији. Ти који су то чинили до јуче су у сусједном селу заједно живјели са нама, заједно ишли у школу, заједно учили, заједно смо војску служили, заједно се на пијаци погађали, заједно стоку чували и једним језиком говорили. Па како су ти отпадници могли овакве злочине учинити према недужној дјеци и својим јучерашњим комшијама? Ни животиње не би биле овакве једна према другој како су ови злочинци били према свом народу.

А нису ти злочинци чинили недјела само у мом селу, већ гдје год да су прошли, пустош су оставили. Да је само пустош, већ је и мржња која се осјећа и данас док ово пишем, а прошло је пола вијека и ко зна колико ће та мржња и даље трајати. Узалуд је створено братство и јединство кроз рат да би се народ опаметио и да би сагледао какве ружне посљедице оставља траг прошлости која ће се спомињати и на споменицима читати стотинама година. Сви ти починиоци заразили су и данашњу омладину, стварајући од њих малољудни и малоумни свијет који ће размишљати на исти начин као и они, и из ове мржње опет исковати крвопролића и недужна страдања. И до када ће то потрајати? Док се не истријебимо? Све је то вјера крива, ма шта вјера, празновјерје. Наша душа и наш карактер је наша вјера. Није чудо што се данас чудимо догађајима из прошлости. У то вријеме скоро сваки човјек је био неписмен, те си га могао наговорити на злодјела и злочин, јер је био политички ћорав и није могао да види куда га ко води. Све што му је обећано, он мисли да ће и бити тако, али док се окрене, све је другачије. Главу губи, а не зна за шта. Тај наш примитивизам, наше празновјерје и некултура, наша наивност, довела нас је у братоубилачке и вјерске сукобе, у незамисливе подјеле и патње, у страшна и свирепа страдања.”

Ова прича Светина говори о страдању и судбини села Зонићи. О овом злочину у Анђићима се ћутало скоро 80 година. Сада су мјештани Зонића покренули иницијативу о обиљежавању тог мјеста масовног злочина у коме су учествовале усташе Францетића легије и њихови помагачи – Муслимани из сусједних села око Кравице. Тај дан је спаљено 63 српске нејачи, од чега је из села Зонића било 36. Село је после рата добило напредну дјецу која су постали и љекари, и професори, и инжињери, и доктори наука. Љубав се из пепела рађа. Љубав ће побједити сваки злочин и сваку мржњу.

Др Радомир Павловић