Искра, 7. 3. 2018, Подсећање на расправу ’Крађа српског језика‘ објављену 1964. године [из Архиве]

Проф. др Лазо М. Костић (1897-1979) Фото: Искра

б) Хрвати су вештачки народ

Политички циљеви илираца су били усмерени на окупљање старих хрватских земаља у којима се вековима вршила комплетна измена етничке структуре становништва. Хрвати су из Далмације, Босанске Крајине и Славоније одлазили далеко на север, а ова подручја су постепено насељавали Срби, а многи од њих су се однарођавали прелазећи у католичанство јер се српска национална свест чувала само у оквирима разбијене и поцепане, али духовно очеличене и непоколебљиве Српске православне цркве. Када је царским прогласом 1843. године забрањен илирски назив, били су већ створени сви услови да се илиризам преточи у хрватство и да се систематски сви Срби католици угурају у хрватски национални корпус. Данашњи Хрвати су очигледно, потпуно нов, вештачки народ, сачињен од однарођених Срба, и имају веома мало заједничког са изворним Хрватима, заправо у оној мери у којој данас рођени чакавци и кајкавци процентуално учествују у укупном броју хрватског становништва.

Дубровачки кнез и истакнути српски интелектуалац свога времена Медо Пуцић писао је 1867. године у италијанском часопису “Нова антологија” да “ако је наречје довољно да обелодани један народ, онда Словени Хрватске и Славоније припадају српској грани у Славонији и Војној Крајини, а крањској грани у Цивилној Хрватској. Али су Хрвати, формулисавши своје погледе на будућност, примили српски језик као званичан, српску литературу као своју, српску земљу као своју рођену, обележавајући их само хрватским именом.” (стр. 55)

Други велики дубровачки Србин и католички свештеник Иво Стојановић пише 1900. године: “Нијесу ли припознали и сами велики књижевници хрватски, као Броз, Гај, Прерадовић, Мажуранић и др, што се тиче језика књижевнога, да им се треба обрнути на српске изворе, а надасве на књижевност дубровачку, која је прворођена кћи српска”. (стр. 55)

Српски католички књижевник из Задра Марко Цар, 1890. године, истицао је, пишући на италијанском језику студију о словенској литератури и уметности: “Илирски језик, пре тога разбивен у различитим анархичним дијалектима, малтретиран са пет или шест рогастих ортографија, идентифицирао се са суштинским-тосканским међу словенским језицима – који се данас говори у Београду, Дубровнику, на Цетињу.” (стр. 55-56)

Царев пријатељ и политички предводник приморских Срба Сава Бјелановић је писао да је “Хрват Гај добивао помоћи у Београду 1848. године и од стране Срба зајмио српски језик и преносио га у свој Загреб. Па и сад Београд је даровао Загребу свога Даничића, који пише монументални “Рјечник”, који једино за љубав слози, а против научне истине и свог увјерења, називље српски језик и хрвацкијем. Па и сад хрвацки списатељи морају учити језик на српској књизи, а ’Матица Хрвацка‘ мораће прије или послије пречишћавати своје књиге – препуне пусте смјесе и њемачке натеге, загребачке словенштине и неразумљиве крпарије новијих ријечи – на српској њиви. (стр. 56)

Др Милован Миловановић, професор Београдског универзитета и председник српске владе, у студији “Срби и Хрвати” из 1895. године истицао је: “Разумевши добро да Хрвати у приликама које их окружују не могу имати доколице за стварање самосталнога књижевнога језика, и да је такав самостални хрватски језик, и кад би се баш успело са његовим стварањем, не би имао потребних погодаба да одржи трајно свој самостални карактер, Људевит Гај и његови другови одлучили су се усвојити у целини српски књижевни језик за књижевни језик хрватски.” (стр. 56-57)

И земунски прота Димитрије Руварац, брат чувеног историчара архимандрита Илариона, у књизи “Ево, шта сте нам криви” 1895. године износи да су “данашњи Хрвати, тј. “кајкавци” и “чакавци” које ми једино за праве данашње Хрвате држимо, мада су први више Хрвато-Словенци, и Хрвато-Крањци, него чисти Хрвати, узели за свој књижевни језик, српски језик”. Они се битно разликују од Срба католичке вере који се сад проглашавају, а и сами себе сматрају Хрватима, “мада то у самој ствари нису, и који су себе изодавно звали: Шокцима, Славонцима, Далматинцима, Босанцима“. (стр. 57)

в) Политички циљеви илиризма

И велики српски песник Јован Дучић писао је 1942. године у Чикагу да се Људевит Гај занео српским језиком, народним устанком и Вуковим реформама, па се у свему родила “идеја да би требало и Хрвати да узму српски књижевни говор за свој књижевни језик, значи по обрасцу Вукових народних песама. Хрватски језик био је у Загорју кајкавски, а по острвима чакавски, Гај смисли стога да Хрвати прихвате српску штокавштину. Тим говором су се већ служили и Далмација и Славонија, зато што су их Срби насељавали кроз неколико последњих столећа. Ово прихватање српске штокавштине, мислио је Гај, ујединило би хрватске крајеве. А како је и цела Дубровачка књижевност писана на српској штокавштини исто онакој на каквој су писане српске песме, усвајање српског књижевног језика значило би анектирати Дубровник за Хрватску, а не оставити га Србима… Ово је главно дело илиризма“ (стр. 58-59)

Дучић је у потпуности прозрео хрватску књижевно-језичку политику. “Да не буде никакве заблуде, потребно је рећи да Хрвати нису без великих духовних разлога извршили овај морални препород, узимајући туђи књижевни језик за свој сопствени (што је несумњиво без примера случај међу народима). На кајкавском говору (којега опет Словенци сматрају својим народним језиком) нису Хрвати ништа важно написали. На чакавском говору који се једини у филологији сматра неоспорно и искључиво хрватским, нису могли отићи далеко, јер он није показивао могућност да се даље развије.” (стр. 59)

Највећи хрватски филолог Ватрослав Јагић, у књизи “Спомени мојега живота”, објављеној у Београду 1926. године чуди се Србима који су негодовали поводом хрватског прихватања српског језика као свог књижевног, следећим речима: “Само се по себи разуме да ми је било смешно кад се са српске стране приговарало Хрватима (управо Илирцима међу 1834-1848) да су неправедно себи присвојили српски језик као књижевни – место да се веселе тој концентрацији, коју је иначе код Илираца побудила и подупирала дубровачка култура.” (стр. 59)

Међутим, Јован Дучић није био нимало наиван. “Треба добро знати да је штокавштина српска требала да убрзо затим послужи Хрватима не само да имадну један леп и логичан језик, него и да се постепено помоћу њега окупе и сви други штокавци, значи Срби, око Загреба, као главног штокавског културног центра… Доказ што је већ одмах један познати Илирац Иван Деркос тражио отворено такво груписање свију штокаваца око свог културног центра у Загребу. А стари гроф Јанко Драшковић је у тај круг око Загреба нарочито позивао Босну, не помињући међутим Србију, нити иједну другу штокавску православну земљу.” (стр. 60)

Српски емигрант са Кордуна Бранко Машић је, 29. јануара 1950. године, у “Канадском србобрану” на језгровит начин објаснио позадину овог историјског галиматијаса раскринкавајући аустро-латинску најамничку улогу и језуитске методе Људевита Гаја, Јанка Драшковића, Фрање Рачког и бискупа Јосипа Јураја Штросмајера који су преузимали српски језик да би отели народно благо и културне тековине као подлогу свом прозелитском пројекту.

“Хрвати су Запад, Европа, Аустрија, Ватикан, тисућљетна култура”. А Срби су Исток, Полуазијати, Византинци (у најгорем смислу: отприлике као Цигани), турска раја, Балканци, дивљаци. Још к томе отпадници ’једноспасавајуће‘ хришћанске вере, неверници, шизматици. И сад ако се што од вредности или добра нашло код те ’грчкоисточњачке багре‘, то је као кад дивљак случајно наиђе на драги камен. Он ће га дати трећем човеку који га сретне будзашто, или ће га одбацити. Зато је света дужност ’тисућљетног‘ ’културног‘ народа да одузме дивљаку то чему он не зна вредности и не уме искористити како ваља. Према томе, они га само удостојавају и чине милост томе дивљаку, а човечанство задужују, преузимањем тог језика српског, кога онда, дабоме с ’пуним‘ правом и ‘високом‘ самосвешћу, прогласују само – хрватским. Отуда оно управо махнито мегаломанство и шовинистичко њихово тврђење, јавно по новинама, да су Срби Хрватима украли њихов – хрватски језик. !!!“ (стр. 61)

И страним научницима одмах је била јасна суштина илирског препорода. Тако у другој половини прошлог века руско-пољски слависти Пипин и Спасевич у својој историји словенских књижевности пишу: “Хрватски писци, међу којима је у првој линији Људевит Гај деловао, узеше као књижевни језик дијалекат у коме се стара западно-српска култура развијала и чија делотворност постиже велики значај за цело српство на западу и истоку. Специфични хрватски дијалекат био је препуштен својој судбини и ретко кад изађоше у њему књиге за обичан свет.” (стр. 62)

Нешто касније, велики руски слависта Платон Кулаковски у књизи “Илиризам” пише: “Вођи књижевног препорода те народности одрекли су се да обрађују и развијају своје локално наречје и примили, истина сродно и блиско, но ипак туђе наречје, које се знатно разликује од свога сопственог и родног наречја, наречје суседне народности, и то у име књижевних и политичких задатака.” (стр. 63) На исту тему пише и руски слависта Пјотр Алексијевич Лавров 1909. године:

„Не сме се испустити из вида, да иако су Хрвати примили као књижевни језик штокавско наречје српског језика, његов јужни херцеговачки говор, ипак се њихов књижевни језик разликује од српскога. У њему има много израза које Срби не употребљавају, тежи стил, много скованих, вештачких речи.” (стр. 63)

И бечки етнограф Фридрих Самуел Краус закључује 1908. године: “Кад се данас говори о хрватско-српском или српско-хрватском језиком одн. литератури, под тим треба разумети словенски дијалекат српског племена и књижевност састављену на том дијалекту.” (стр. 64) Чешки слависта Герхард Газеман, пишући о карактерологији Срба и Хрвата и илирском препороду, закључује: “Без дубоког утицаја динарских сународника, чији су писани језик и општу политичку идеологију Хрвати преузели, овај развитак не би, разуме се, био могућ”. (стр. 64)

Познати бечки историчар и археолог Феликс Филип Каниц 1868. године објавио је књигу “Србија”, у којој је истакао: “И Хрвати су, отприлике пре 35 година, место њиховог народног дијалекта, подигли српски језик на свој писани језик.” (стр. 64) У таквим констатацијама не заостаје ни италијански слависти Доменико Ћиамполи, који у књизи о словенској литератури констатује да “Загреб… постаје центар илиризма, који има за циљ да пробуди народно-словенску свест, да присвоји српски као заједнички језик.“ (стр. 65)

Француски слависта Селест Куријер објавио је, 1879. године у Паризу “Компаративну историју словенске књижевности” и у њој, између осталог, навео: “Видело се да прави хрватски дијалекат није имао литературе и није могао имати будућности, јер он није репрезентирао никакав витални интерес. Тек од године 1830. порађа Хрватска нов књижевни живот који препорађа ту земљу, па и околне Словене, јер се заснива на националности у заједници интереса. Овај препород је изазван примањем (’адопцијом‘) српског језика, који је био произвео тако лепу класичну књижевност. Та адопција истера Хрвате из изолираности, на коју их је била осудила употреба њиховог локалног, слабо развијеног идиома; и та адопција их је поставила у заједницу идеја са Србима Далмације, који су се могли с правом поносити да имају богату класичну књижевност.” (стр. 65) Куријер говори и о доказима да Људевит Гај није руковођен никаквим патриотизмом, већ упутствима кнеза Метерниха који се супростављао нараслом мађарском национализму и самосвести, њиховом одбацивању латинског као службеног језика и увођењу мађарског на свим територијама које су биле под њеним суверенитетом у тренутку уласка у царскокраљевску унију са Аустријом, што значи да су те претензије обухватале територију и Хрватске и Славоније.

У Паризу је, 1878. године, Јелисеј Рекли објавио „Универзалну географију“, у којој је навео да су Хрвати „усвојили српски као народни језик, јер се њихов сопствени идиом разликује само провинцијализмима без важности, а такође и под претежним (препондератним) утицајем српске књижевности.” (стр.66)

Костић истиче да такво мишљење није тренутно само у ауторским радовима, него и у свим енциклопедијским издањима, наводећи пример најбољег немачког предратног лексикона “Брокхаус” у коме је наведено: “Откад је у XIX веку цела хрватска говорна област примила српски дијалекат као писани језик, остаје само различан алфабет једина разлика између “хрватскога” и “српскога.” (стр.66) Многи српски књижевници су благовремено схватили политичке циљеве илиризма и одбацили га као варијанту којој би принели напокон пробуђено Српство у романтичарском националном заносу. Хрвати нису дуго инсистирали на илирском препороду. Окончали су га као прву, успешно реализовану фазу и по налозима својих спољних ментора окренули су се југословенству, а ту подвалу, нажалост, Срби нису на време прозрели, па их је скупо коштала.

г) Ружење језика

Какве су политичке последице илирског покрета, а пре свега југословенства, можда најупечатљивије сведоче речи доктора Јураја Крњевића из 1955. године: “Пре једно 120 година Хрватска је била врло малена. Загорје и околина, то је била Хрватска… Онај крај где се говори “кај” то је била Хрватска.” (стр. 75) И кад су српски језик преузели, Хрвати су се систематски трудили да га покваре”. Позната је стара хрватска манија да стране речи замењују “хрватским”. При том су не само стварали накарадне речи, којих не само да у народу нема, него су народу потпуно туђе, већ су и смисао страних речи изокретали. Тако на пример они скоро једини за универзитет кажу “свеучилиште”, а то је грешка и бесмислица. Реч универзитет је испочетка означавала “универзитас”, тј. заједницу доцената и студената, наставника и ђака, што је у корпоративној и еснафској заједници имало јавно-правни значај. Хрвати су мислили да то значи укупност знања.

Цео свет каже телеграм, они брзојав. Место такса кажу пристојба, место марка говорили су биљега итд. Нарочито су у својој “слободној” и “независној” држави били почели “пурификацију” речи и то пурифицирање од српскога али и иностранога, интернационалнога изражавања. Тако су радио назвали били круговал, пропаганду промиџба итд. Нису хтели ни немачке речи, чак ни онда кад је сва њихова интелигенција боље немачки говорила него “хрватски”, па су казали “бечки одрезак”, место шницла, “туципуковник”, место “шлагоберст”. (стр. 77)

У почетку украдени језик Хрвати нису називали хрватским него илирским, нашим или славонским, па онда југословенским, али како примећује Руварац, “кад увидеше да Срби неће ни тај назив за свој да усвоје, а они онда ударише у тврдњу да је хрватски и српски народ по језику један народ, те да је свеједно рекло се српски или хрватски, и испочетка почеше писати и говорити “хрватско-српски” или “хрватски или српски језик”, а од дужег времена оставише се и тога назива, те сад говоре и пишу да у Троједници живи сам Хрват и да по томе у њој нема другог доли хрватског језика“. (стр. 82)

У овом нашем времену, то идејно и политикантско замешатељство је довело до крајње парадоксалне и апсурдне праксе, а крајњи закључак Лазе Костића тек је добио на актуелности: “Иако су усвојили српски језик (штокавски-ијекавски дијалекат) за свој књижевни језик, Хрвати се с њим никад нису сродили, никад нису схватили дух језика ни стекли осећање језика. Сем тога, нешто из незнања и навикнутости на туђинштину, а нешто из тежње да свесним извртањем на силу створе “свој сопствени језик” Хрвати су, у ствари, током времена створили једну накарадну верзију српског језика који су утолико више искварили што су на њега применили немачку синтаксу и дух језика. Тако је, буквалним превођењем са немачког језика на искварени српски језик, постао данашњи хрватски језик. Отуда је у хрватском говору, књижевности, штампи итд. створен један тешко разумљив и схватљив језик који представља праву накараду и пружа обиље материјала онима који су расположени за шалу и при тако жалосним резултатима унакарађивања српског језика“. (стр. 88)

Протојереј-ставрофор Драган К. Велеушић