Црква Рођења Светог Јована Претече у Јасеновцу Фото Р. Крстинић, Политика
Први пут сам читао Хуберта Батлера (1900–1991) приликом предавања о његовим радовима на тему Југославије, 2014. године у оквиру фестивала који сам организовао (Београдски ирски фестивал, БИФ).
Батлер је живео и радио у Југославији током тридесетих година прошлог века, а затим се вратио после Другог светског рата како би истражио однос између Католичке цркве и НДХ, у оквиру његових ширих промишљања стратегија и одговора на окупацију – о чему је писао у есеју „Освајач је носио папуче”. Припадао је англоирској протестантској мањини и био дубоко заинтересован за доприносе које би новостворене државе – наследнице (Ирска, Југославија) могле дати новом, послератном европском поретку.
Био сам изненађен чињеницом да никада нисам чуо за овог писца који је тако бриљантно писао о Балкану, простору са којим сам гајио везе још од 1984. године када је туристичка компанија мога оца уврстила Југотурс у своју понуду. Изненађење је било утолико веће јер као студент књижевности у Ирској никада нисам наишао на његово име. Мистерија се разоткрила у типично ирском стилу!
Моја сестра, која је раних деведесетих основала хуманитарну организацију и лично учествовала у допремању помоћи заробљеној деци Мостара, живела је само девет километара од Батлеровог породичног дома у Ирској. Касније сам сазнао да је сахрањен поред цркве у којој се моја друга, старија сестра удала.
Упркос многим коинциденцијама, нисам био изненађен када сам увидео да је забрана Батлерових есеја о Југославији део ширег плана заташкавања који је спроводила Католичка црква.
У закључку есеја „Освајач је носио папуче“, Батлер закључује „Знање нам неће само по себи донети вољу или храброст да се одупремо тиранији, али ће нас спречити да расипамо своју снагу у борби против сенки”
Мада су запањујући покушаји да се прикрију масовна израбљивања и злоупотреба деце, самохраних мајки и других рањивих група у Ирској дефинитивно престали, ипак су бар добро документовани што је, жртвама, иако касно, ипак донело какво-такво олакшање.
Међутим, овде то није случај, јер се ужасни злочини колаборационистичке Католичке цркве са НДХ приликом насилних покрштавања православаца у Хрватској током рата, и даље оспоравају, негирају, нису документовани или постоје само у усменом предању. Овај утисак сам стекао након два предавања о раду Хуберта Батлера у оквиру Београдског ирског фестивал прошле седмице.
Хуберт Батлер „био је један од првих људи на Западу који су скренули пажњу на кампању насилног покрштавања 2,5 милиона православних Срба од стране Католичке цркве под режимом Анте Павелића. Последица ове кампање био је масакр десетина хиљада православних Срба“, писао је Џон Банвил (John Banville) у Европском Ирцу (New York Review Of Books, 1997).
„Када сам отишао у Загреб 1946. године да истражим хрватске новине које су излазиле током рата, а у којима се могла прочитати цела прича, било је очигледно да их ниједан страни истраживач није пре тога затражио, па су ме тамошњи библиотекари посматрали сумњичаво и у чуду”, написао је Батлер у свом најважнијем есеју о колаборацији „Заменик начелника је требало да држи језик за зубима”(1956).
Након хапшења надбискупа Степинца у Југославији, Батлер је увидео опасности у фалсификовању историје Павелића, Степинца и улоге црквене хијерархије у Хрватској. Посебно обмањујуће је било поређење између „патњи католика под Титом” и „дугог мучеништва католичке Ирске под протестантском влашћу”, написао је у истом есеју.
„Ако пристанемо на фалсификовану историју Хрватске у интересу католичког свештенства, како можемо да се бунимо када наша сопствена историја буде на сличан начин искривљена?”
Балкански есеји (сада преведени на српско-хрватски) мост су између култура. Батлер је добро разумео да, када се неправде прошлости заташкају, постају потенцијално експлозивне, и упозоравао је (да је било „дозвољено“ да се чита) на све чему смо сведочили током деведесетих година у Југославији.
У закључку есеја „Освајач је носио папуче“, Батлер закључује „… Знање нам неће само по себи донети вољу или храброст да се одупремо тиранији, али ће нас спречити да расипамо своју снагу у борби против сенки. Сазнањем из ког правца би могли доћи најподмуклији напади, можемо да стекнемо вештину да их предухитримо.“
Мистерија зашто ја и многи други Ирци никада нисмо чули за Батлера или читали његове радове, резултат је покушаја да се његов глас угуши током педесетих година прошлог века у Ирској када се у центру пажње нашло хапшење надбискупа Степинца у Титовој Југославији и разоткривање колаборационистичке улоге католичког црквеног врха са НДХ.
Јаш Камински
Аутор је директор Београдског ирског фестивала, живи и ради у Београду
