Kosovo Online, 29. 5. 2024, Александар Раковић: Албанско „откривање римокатоличких корена“ и претензије на српску баштину на Косову и Метохији

Црква Рођења Светог Јована у Самодрежи претворена у… Фото: Вечрење новости

За Косово онлајн: др Александар Раковић, научни саветник Института за новију историју Србије

О албанском муслиманском фактору у рушењу српског простора пуно тога је могло да се каже кроз албанско-бошњачке верске и политичке везе које сежу од Косова и Метохије до Старе Рашке (Санџака). Ипак, у албанском свету постоји и римокатолички фактор који се на истоветан начин показао нетрпељивим према Србима и Српској православној цркви. У националном одређивању Албанаца верска припадност не игра улогу као код југословенских народа код којих је, упркос истоветном језику, религија била „вододелница нације“.

Александар Антонић опширно пише о „ватиканским тунелима“ ка Албанцима и „поновном албанском откривању католицизма“ у предвечерје распада социјалистичке Југославије. Рат на Косову и Метохији који је покренула албанска терористичка организација „Ослободилачка војска Косова“, с подршком Запада, почео је 1998. а 1999. рат је ушао у другу фазу тиме што је НАТО пакт започео бомбардовање СР Југославије.

Ватикан није био против агресије НАТО пакта на СР Југославију. Надбискуп Жан-Пјер Туран је у мају 1999. о томе казао: „Света столица не осуђује саму операцију (спроведену од стране НАТО-а) која се одвија на територији Југославије“ јер „се она може схватити као израз права па чак и дужности да се интервенише“ будући да „ни једна земља данас не може се сакрити иза вела националног суверенитета са циљем да се на груб начин константно крше људска права, као што се то показало на Косову“. Па стога, „једном кад се исцрпе сви дипломатски путеви, они који држе у рукама судбину нација немају другог начина, већ да употребе силу како би окончали зверства – увек у складу са Повељом Уједињених нација“. Подсетимо, НАТО није добио одобрење Савета безбедности Уједињених нација да бомбардује СР Југославију.

После Рата на Косову и Метохији који је пратила агресија НАТО пакта на СР Југославију, земље Запада су окупирале јужну српску покрајину. Ватикан није признао једнострано проглашену сецесију Албанаца на Косову и Метохији (2008) али се такође није оградио од очитих претензија које римокатоличко свештенство и утицајни албански верници показују према средњовековној баштини Српске православне цркве и српског народа на Косову и Метохији.

Ево изричитог примера управо из времена када је српски народ етнички почишћен с Косова и Метохије. Албанска новинска агенција Косовапрес је 28. јула 1999. објавила: „Према великом броју историјских докумената многи манастири и цркве за које Срби данас тврде да су њихове заправо су биле албанске цркве које су једноставно одузете или су нове цркве саграђене на темељима уништених албанских цркава“.

С тим у вези ево и става Ибрахима Ругове, политичког лидера косовских Албанаца који је од 2002. до 2006. био председник самопроглашене „Републике Косово“. Ругова је 25. августа 1995. изјавио за Косовски информативни центар: „Манастири и цркве на Косову били су првобитно албански и касније су их отели Срби који су уништили велики број албанских католичких цркава“.

Ибрахим Ругова је рођен у муслиманској породици, али према исламу није износио ни позитиван ни негативан став. Према римокатоличком свештенику дон Љушу Ђерђију, Ругова је себе увек „културно и духовно“ сматрао хришћанином али то није могао да објави будући да је био лидер Албанаца чију су већину чинили муслимани. Ипак, Ругова је неколико дана пред смрт (умро је 21. јануара 2006) примио у госте кардинала Анђела Сколу из Венеције, покушао да клекне пред њим али услед изнемоглости то није успео. Ругова је потом пољубио Сколин кардиналски прстен и рекао „Чиним ово у знак поданства папи Јовану Павлу II и папи Бенедикту XVI и косовском бискупу [Сопију] који је умро пре неколико дана“.

Дон Ђерђи тврди да је пред смрт исповедио Ибрахима Ругову који је „предао своје патње Богу и Мајки Терези“.

Дон Ђерђи је још рекао да „многи албански интелектуалци откривају своје хришћанске корене“. За Рамуша Харадинаја не можемо да кажемо да је интелектуалац али је био војни лидер „Ослободилачке војске Косова“ током рата против Војске Југославије и Полиције Србије (1998–1999). Харадинај је 2013. такође исказао наклоњеност Римокатоличкој цркви. Казао је да није муслиман јер никада није ушао у џамију и подвукао је: „Моја породица је генерацијама била католичка“.

С тим у вези је интересантан став призренског бискупа Римокатоличке цркве Марка Сопија у књизи Guerre etniche: una fatalità? Un esempio – Il Kosovo (у преводу Етнички ратови, фаталност? Један пример – Косово) коју је 2001. на италијанском језику објавио Каритас из Вићенце да су средњовековне „цркве које видимо на картама Косова постојале и пре доласка Срба“, а „православне цркве које су скорије грађене уништене су јер су представљале политичку моћ Срба“.

Истоветне изјаве давао је заменик призренског бискупа дон Шан Зефи. Приштински дневник Зери је 18. октобра 2003. известио како је Зефи на састанку с представницима „Национално-ослободилачког покрета Косова“ изјавио: „Имамо утицаја на западне кругове поводом косовског питања и доказујемо свету да је храм наше културе Албанска католичка црква, док је Српска православна црква подизала своје храмове на рушевинама албанских цркава, чиме су духовне вредности замењиване политичким“. Епархија рашко-призренска Српске православне цркве је покушала да ступи у контакт са Зефијем али је овај, када је чуо ко га зове, спустио слушалицу.

Протосинђел Сава Јањић из манастира Високи Дечани писао је 2003. да ставови „римокатоличке бискупије и других косовских институција“ у великој мери „представљају идеолошку основу рушилачког таласа“. Јањић је још подвукао: „Такав однос римокатолика према СПЦ је не само неприхватљив с моралног и духовног становишта, већ и сасвим неоправдан, будући да у ратним сукобима 1999. није оштећена ниједна римокатоличка црква, а Бискуп Сопи је сво време безбедно боравио у Призрену“. Протести Епархије рашко-призренске против Сопијевих ставова нису дали никакав резултат. А неистине се чују и на другим меридијанима.

Наиме, албанска дијаспора у Сједињеним Америчким Државама такође шири дезинформације о „албанском идентитету“ православне баштине на Косову и Метохији. На пример, у албанско-америчким новинама Дјели (Dielli) је 14. фебруара 2015. објављено да „Албанци традиционално имају поштовања према свим религијама и верским објектима, посебно према црквама које припадају њиховим прецима, као што је древна црква у Дечанима“.

Албанци на Косову и Метохији су поново почели да „откривају“ свој римокатолички идентитет који су „загубили“ у прошлости. Било би наивно помислити да су ове идеје, а сада и процеси, случајни. Њима диригује инострана рука, а поред српског народа на мети се налазе и српске светиње.

Др Александар Раковић

Извод из књиге: Александар Раковић, Срби и религијски интервенционизам 1991–2015: Политички аспекти верских изазова српској држави и цркви после распада Југославије