PaleLive.com, 17. 11. 2015, Да се не заборави: Страдања у Јеловцима 1941-45. године [из Архиве]

Јеловци, Пале Фото: palelive.com

Само у једном дану 14. новембра 1943. године, усташе су у налету бијеса и мржње према овим горштацима спалиле Јеловце готово до темеља. Побили су, поклали и спалили све оне који су се затекли у селу и село напустили кличући „великој побједи“ над голоруким народом.

Ко су и одакле су биле те усташе? У то вријеме њихова постаја је била у Палама, били су власт Независне Државе Хрватске – НДХ, а најбројнији су били управо муслимани из околине Пала и села која гравитирају Горажду. Причало се да су се по злу посебно истицале усташе из Праче и Иловаче.

Пројекат масовног уништења српског народа на Палама и Мокром су водиле усташе, највише из западне Херцеговине, о чему постоје бројни записи и докумети, а муслимани су били извршиоци најтежих и најмонструознијих злочина по селима на Мокрањској парохији. Посебно су се по злу истицали Иван Червенко, Ђорђе Ројс, па неки мађар Шаника, Емин Делахметовић, Мухарем Агановић, заповједници Метикош, Стипковић, Францетић, Билић, Мајетић и Лукић…

Ово је неиспричана прича из Јеловаца. Прича о којој не постоје записи већ споменици као трајни свједоци стравичних злочина које су усташе починиле у Јеловцима 1943. године.

Сви који нешто знају о овим и сличним догађајима треба о томе да пишу, а они који не знају, треба да читају, јер то је нешто што се једноставно нити може, нити смије заборавити. Јеловци никада нису били мало село, али никада нису били толико велики да би у једном дану или времену могли поднијети толике жртве. А то се ипак догодило.

О тако великом злочину мало се писало. Да ли Срби заиста немају право на истину о злочинима над сопственим народом или се можда недовољно боре за ту истину? Неки ће рећи да су Срби исувише поносан народ да би џелатима испостављали рачуне, али ово није питање поноса. Можда страх, али од кога? Ако постоји страх онда он може бити само од Бога. Ако се бојимо гријеха као што би требало, онда овакве догађаје не смијемо заборављати.

Нема записа ни докумената. Све до сада записано, нажалост се налази само на споменицима, а они на срећу постоје. Онај на коме су исписана имена 47 жртава налази се на гробљу Јасике. Други споменик са уписаних 30 имена налази се на гробљу Миљево брдо у Јеловцима. На јеловачком гробљу налази се и споменик изгинулим Ракићима. Они су живи спаљени на Раковцу. И Раковац има своју трагичну причу. На споменику код мокрањске цркве уписана су имена 6 јеловачких жртава усташког терора, а на гробљу Височник више од тридесет.

На споменику страдалим Јеловчанима у гробљу Јасике је исписано: Изгинули од усташа 14.XI 1943. године Лопатић Миле, Жарко, Славко, Ранко, Тадија, Неђо, Томо, Милан, Милка, Милица, Јелка, Јованка, Јања, Мара, Ковиљка, Илинка, Бојка, Љепосава, Стана, Борка, Здравка, Милосавка, Ана, Нада, Душанка, Рада. Бабић Душанка. Каришик Јанко, Владимир и Витомир. Кусмук Раде, Бојо, Госпава, Деса, Пејка, Анђелка, Радмила . Гајовић Гавро, Анка и Славка. Раденковић Јока, Јања и Љепосава. Вучићевић Вукосава. Газивода Ново и Тарса. Тробок Неђо.

Споменик подижу породице: Лопатић Тома, Млађен, Микаило, Рајко, Миладин, Крсто, Алекса , Гавро, Бабић Ненад, Каришик Немања, Кусмук Владо, Гајовић Гавро, Раденковић Ђорђо, Вучићевић Јово, Газивода Спасоје, Тробок Богдан, Андрић Сава.

Ко су биле ове жртве? Ко је и како преживио? Ко су потомци страдалих? Има ли преживјелих? Многи свједоци су умрли и сахрањени, а са њима су сахрањене и страшне истине о страдању Јеловчана.

Један од ријетких свједока тог времена и тих догађаја је Петроније Лопатић, Млађенов син из првог брака, рођен 1936. године. Петроније никада није, нити ће прежалити браћу и сестру, прве рођаке и прве родице, своју фамилију и своје комшије које су усташе тог несретног новебмра свирепо побиле у Лучицама.

Седамдесет година Петроније живи са страшним сликама страдања своје породице и своје фамилије. Понекад му се учини да га неко дозива из Браје и Лучица. Заспи, а онда чује плач дјеце. Пробуди се, а дјеце нема. Прекрсти се и опет заспи, кад оно рођаци Жарко и Славко косе и пјевају, а Илинка им носи воду. Нека чудна магла их овија, а они и даље косе и пјевају. Магла прелази у мрак и они нестају, а зора свиће. Са зором долази и нови дан. А таквих ноћи и таквих дана било је много, много и превише за један живот обичног човјека.

Можда се Петроније не сјећа неких детаља из Сарајева гдје је провео највећи дио свог живота из сарајевског „Зрака“ гдје је пензију зарадио, али страдања у Јеловцима се сјећа као да је то јуче било.

Његова прича је аутентично забиљежена у новембру 2014. године

„Мој отац Млађен и мајка Мара су имали петоро дјеце, четири сина и једну ћерку. Милосавка је била најстарија и имала је једанаест година, ја сам имао девет, Грујо пет, Тадија три године и Неђо је био беба од девет мјесеци. Био је 14. новембар 1943. године, Врачевдан и крсна слава фамилије Клисара у Прутинама, када сам са оцем отишао у Брда да довеземо четине овцама. Било је сушно љето и није било довољно сијена, а четина је и здрава за овце. Није било снијега и било је суво. Уз пут су нам се придружили и рођак Андрија, трећи син стрица Томе Лопатића и Јовица Раденковић. Андрија је имао шест година, а Јовица је био двије године старији од мене. Нисмо ни стигли до Брда када су се зачули први јауци у засеоку Паљика. У први мах нисмо знали шта се догађа, али чим смо изашли на чистину видјели смо да горе куће Ђорђе Раденковића и Гавре Лопатића. Потрчали смо кући да склањамо чељад, али већ од Ракића куће смо видјели групу усташа како прилази нашим кућама. Заобишли смо Ракића чистину и страном дошли под наше куће. Било је касно.

Пред нашом кућом су стајала тројица усташа са пушкама на готовс, мајка је држала Неђу, а сестра Милосавка браћу Тадију и Грују. Милосавка је очигледно покушала нешто да каже оном највисочијем усташи кад ју је овај кундаком ударио у главу и потом је пала. Покушала је устати, а усташа јој стаде на стомак и она опет клону. Можда би је ту и дотукао да није морао помоћи групи која је водила Славку и Жарку, моје рођаке, иначе синове стрица Миле и Милке Лопатић. Жарко је имао двадесет једну годину, а Славко шеснаест. За своје године били су одрасли и врло јаки тако да су их усташе стално држале на нишану. За њима су ишли стриц Миле и стрина Милка, а иза њих један усташа. Тај је носио пушку о рамену и нешто је покушавао да згура у руксак. Шта, нисмо видјели. Било ми је жао једине сестре и почео сам да плачем, али отац је рекао да је ово само претрес и да ће их све пустати.

Одједном се врата нашег подрума отворише и прво изађе стрина Јања и носи Наду у наручју. Пошто је стриц Микаило већ био у затвору као и највећи број домаћина из Јеловаца, стрина је била сама са дјецом и живјела је у подруму наше куће. Најстарије дијете је била Борка и имала је петнаест година . Она је за руку извела Раду, а Ана која је имала девет година водила је јединог брата Тому који је имао три године. Стрина, која је у наручју носила Наду, приђе мојој мајци Мари и покуша јој нешто дати, али то виђе један од усташа и удари стрину тако јако да јој Нада испаде из наручја и врисну. Иако је стрина извела све петоро дјеце из подрума наше куће, прво се чуо један врисак, па други, а онда један дуги крик. Неко залупи врата са унутрашње стране и све се утиша.

Када је Андрија видио да приводе и његову једину сестру Илинку и мајку Јелку, устао је и кренуо кући, али га је отац брзо повукао на земљу.

Лези и шути, прекорио је отац Андрију. Одједном је њихову пажњу привукла нека галама на Метаљци. Прво врисак, један, па други, па онда мук и онда оштра команда: Колона напријед. Иза колене се почиње дизати један стуб дима, па други, па трећи. То гори Алексина кућа и Алексина штала, а онда и Мићина кућа. Када смо видјели да негдје из правца Крља и Мргиња вјетар наноси густе облаке дима, отац је нагло оборио главу на земљу и кратко рекао да ово неће изаћи на добро. Отац је без ријечи пошао уз страну, ми иза њега. Када смо дошли до пута који води на Гајеве видјели смо да гори кућа Сретена Лопатића, да је око Стевановића кућа много народа, чује се вриска и галама, чује се плач дјеце и лелек жена.

Отворише се врата нашег подрума и прво изађе један усташа, без капе, раскопчане блузе, а затим Душанка, прво потрча, па паде и оста да лежи. Онда изађе и други усташа, удари је ногом негдје под ребра и продера се: Устај, курво влашка, шта ти још треба?, рече овај други. Душанка устаде, пође назад у подрум, али је овај опет врати и продера се: У колону, марво! Душанка Бабић је била сестра Јање Лопатић, моје стрине, и помагала јој је док је стриц Микаило био у затвору.

О, Боже свевишњи, спаси нас, рече отац и поче да се крсти. Хтједе још нешто рећи, али умјесто ријечи поче да плаче. Окреће се од нас и опет се моли Богу. И опет се крсти.

Ма неће их побити, рече отац и поново баци поглед према кући одакле крену колона право према нама, право на пут у Гајеве. Ту су већ била чељад са Метаљке, препознали смо Тарсу Газиводу и њеног Нову, али није било њених синова Сретена и Миладина, није било ни кћери Стаке. Нема Гавре Лопатића из Паљике, али у колони је његова жена Јованка и кћери Здравка и Љепосава. Шта ли је са његовим сином Миланом, он је болестан и готово непокретан. Нема Ђорђе Раденковића, али у колони је његова жена Јока и кћери Јања и Љепосава.

На челу колоне су ишла двојица усташа у црним униформама и црним капама, са „шмајсерима“ о рамену и стално су показивали на сјевер, гдје су куће Стевановића. Видјели смо још једног у црној униформи док су остали били у обичним сељачким одијелима и фесовима на глави. Још увијек не препознајемо све али смо закључили да у колони нема Рајке, Жаркиног и Славкиног трећег брата. Он је јутрос отишао према Гајевима и сигурно се није вратио.

Пошто нам се колона сасвим приближавала, одлучили смо се повући у Луку и сакрити у поток. Вода је на више мјеста поткопала обалу, тако да је било одлично сакрити се испод испраних жила врба и јошица. Усташе су и раније долазиле у село, одводиле поједине домаћине и пљачкале поједине куће, али никако нисмо могли претпоставити куда и зашто воде ову нејач. Колона се на путу за Гајеве сасвим приближила и могли смо сасвим јасно чути о чему се говори. Један од усташа се очигледно напио и стално понављао како је Љепосава његова и како ће бити његова. Милка је молила да пусте Жарку и Славку па нека узму све. Нека убију и њу и Милу само да пусте Жарку и Славку. На то је један усташа рекао да се она не брине, али да им управо њих двојица требају. Јованка је водила Здравку за руку и стално понављала зашто јој убише Милана, болесног и непокретног Милана. А убише га без метка, једним ударцем сјекире у главу.

Алексине кћери, Бојка, Стана и Ковиљка ишле су држећи се под руку када им један од усташа рече да се раздвоје и да иду једна за другом. Не причајте и идите, марво влашка, продера се један усташа са дна колоне.

Тарса је водила Нову и плакала. Често се окретала према Романији према којој је побјегла њена једина кћерка Стака, али густи дим из Мргиња није обећавао ништа добро. Ништа добро се и није десило.

Моја мајка је још увијек носила Неђу и као да се уморила, почела је да заостаје. На то јој један усташа рече да ће је убити ако одмах не стигне остале. Притрча Јања, Ђорђина, старија кћерка, те узе Неђу у наручје па мајка сустиже колону. Док је колона пролазила поред нас, Андрија је стално плакао и отац је покушавао да га умири тако што му је стално држао руку на устима. Ја и Јовица смо се сакрили мало ниже и пошто смо били мали, готово да смо се потпуно завукли под жиле. У једном тренутку двојица усташа који су ишли посљедњи, застадоше и један рече: Стани, чини ми се да је неко доље у потоку. Провјери да ли је метак у цијеви и стрча до потока, стаде тачно изнад нас и чујемо га како задихано дише. „Ма чини ти се, болан Ибро“, рече други. „Хајде, одоше нам.“ „Ма заклео бих се Алахом да сам чуо некога, исто ко да плаче“, рече усташа изнад нас и поче да загледа. Иде низ поток и понавља како је сигурно чуо плач, али, ево га нема, закључи Ибро и врати се на пут за Гајеве.