Павле Џелетовић Иванов: Велика, 28. јул 1944 – Потресна сведочења преживелих

Мислили су зликовци да за собом неће оставити сведока. Али, злодело нису успели да сакрију. Приче очевидаца су потресне и пуне ужаса, страве и описа којима цивилизовани свет неможе да поверује. Ево тих потресних прича од којух застаје дах и за које човечанство са страхом пита, да ли је тако шта могло да се догоди?

Црква у Велици, метоху Високих Дечана Фото: Вечерње новости

ЗОРКА (Уроша) ПОПАДИЋ:

Потресну причу о судбини четири породице које су биле на окупу у кући Уроша Попадића испричала ми је за живота моја стрина Зорка која је случајно остала у животу. Настојала сам да забележим све што ми је причала, да што више забележим њених речи, јер сведоче о страшном догађају који се не сме никада заборавити.

Дубоко је уздахнула и сузе су јој потекле низ лице. Сваку реч је заливала сузама. Кроз плач је износила и сећања на краткотрајну слободу коју је овај наш крај толико дуго и стрпљиво очекивао. Први весници слободе били су наше партизанске бригаде које су два дана пре тога покоља сломиле албанску границу, разбиле положаје балиста и Немаца на Виситору, Сјекирици и Чакору и тако ослободиле Плав. Веселили смо се и мислили да је дошао крај нашим четворогодишњим патњама. Нијесмо знали да су немачке и балиситдчке снаге потучене у Андријевици и њеној околини и да неки преживели оситаци бјеже уз Лим. Нико нам није рекао да су наше јединице у току ноћи напустиле овај крај и пошле за Србију. Да смо били упознати са одласком наших јединица не би се овако изгинуло. Тога дана у нашој кући су биле четири породице, укупно петнаесторо чељади, петоро Милорада Вучетића, шесторо мојих и четворо мога синовца Александра. Од одраслих мушкараца није било никога сем мога стогодишњег оца Вука који је био слијеп и непокретан. Остало су биле жене и ситна деца. Наша кућа опкољена шумом са свих страна, за несрећу налазила се на крају села, тако да ми ништа нијесмо знали шта се догађа. У овом сулудом налету непријатеља, наше породице су изгледа прве уништене. Страшно је то било кад су са свих страна на нас сјурише војници у немачким униформама и почели у нас сипати ватру.

Све ме боли од онда. Чудим се како сам жива. Камен би пукао од жалости и туге, а ја сам ето још на ногама и при памети. Остала сам жива, а камо моја срећа да нијесам.

Кад помислим на онај црни дан сва утрне. Муке мога беспомоћног оца без оба ока и непокретне мајке Милице не одлазе ми с ума. Спаљена је и Мара, мајка Светова. Виђела сам кад су убили малог трогодишњег Томислава Вучетића а затим његову мајку Даницу.

Више нијесам знала за себе. Пала сам у несвјест и то ми је спасило живот. Дуго сам била у бунилу и тек пред залазак сунца сам устала. Кад сам погледала око себе поново ми се смучило пред очима, али сам некако успела да се одржим на ногама. Кућа је била сравњена са земљом. Око згаришта растурена и унакажена људска тјела. Хвата ме ужасан страх. Не могу се орјентисати и не знам где се налазим. Не знам шта да радим и куда да кренем. Стеге срце и реших да обиђем унесрећене. Тешко их је препознати. Вуца Вучетић је до појаса изгорјела. Груди јој унакрст расјечене. Била је лијепа ђевојка. Мајка Милосава са унуком Милевом лежи у локви крви. Жена Лекова искасапљена са двоје мале деце. Моја снаха Роса коју сам волела као Воја, пала је и у загрљају, држећи мало дете мртво. Уз њу се згучила моја седмогодишња кћерка Милка. Дохватих је, а она писну, могао си је цуите на врх Виситора. Сва је била у крви. Обадвије ноге су јој биле изломљене куршумима. Заборавила сам колико је рана било на њој. У току ноћи сам је однела у збјег изнад Вукадинова потока и оставила је код мојих рођака да је пазе, а ја сам се вратила да нешто радим оним жртвама да их не развлаче изгладнели пси који су завијали на све стране. Уз велике напоре сам успела да их поређам у јаз који је туда пролазио, затим сам набрала кукуруза, којим сам их покрила и набацала мало земље одозго. Кад сам завршила вратила сам се поново у збјег. Милка се борила са великим мукама. Добила је високу температуру, из рана тече сукрвице и гној, црви почели да гмижу, жива се распада. Немам ништа да јој дам да окваси уста. Стока опљачкана и нигдје се не може наћи кап варенике. Не може бити горе. Пронијела се прича да је Зако Јокић – Стојнић сачувао мало ракије, иде уз Велику и ђе нађе рањенике испира им ране ракијом. Где пронаћи тога добротвора? Ко зна докле је он стигао и да ли има још ракије.

Ова прича о нашим патњама нема краја. Она се наставља и после ослобођења. Рат завршен. Сванула дуго очекивана слобода, а на овом нашем терену нема ко да јој се радује. Место да слушамо песме, на све стране се разлијеже кукњава. Сакупљају кости па кукају. Омладина је била у бригадама, радовала се победи. Није ни знала да смо ми овако изгинули. У тим тешким данима дошао је Милорад Вучетић да преноси кости своје породице у гробље. Како, кад је њих дванаесторо стрпано на једну гоми. Болно је кад браћа деле њиву, а ето дошло вријеме да ми делимо кости својих најмилијих. Свако је добио кости сразмерно броју настрадалих чланова.

ЈОВАНК (МИТРА) ПЕТРОВИЋ, рођена Кнежевић:

Око 10 часова пронио се глас да су Нијемци у Петровића потоку. Речено нам је да изнесемо војсци, на пут или поре кућу, ако буду залазили по кућама. Прву групу војника примијетила сам код куће Мирка Пауновића, на мјесту Муратов бријег. Код куће су нашли женску чељад. Мушка дјеца су се разбјежала, склонила се у кукуруз. Испред куће свукли су све жене голе и потјерали су их на силу у кућу. То су биле: Станица Пуновић Белка, Милојка, Мара, Милосава, Мирка, Анћелија, Жена Гавра Пауновића, Иконија кћи Радована Пауновића, Радуша и Радосава кћерке Бојане и Радуна Петровића.

Видјела сам када су кроз прозор искочиле Станица Пауновић, Иконија и Бојана Петровић. Убијене су из пушке испред куће. Послије тога, чула сам пуцањ из аутомата у кући. Три рафала. У међувремену, сам видјела када је са прозора искочила Милка, жена Милорада Пауновића „Мина“. Убијена је на педесет метера испод куће. Вјероватно су покушали да их силују, јер су све млађе жене и дјевојке поскакале кроз прозор, иако висина није била мала.

Кад су убили Милосаву, ушли су у кућу. Пуцали у лешеве, затим изашли тражећи сламу. Кућу и лешеве у њој су запалили. Једногодишњег Страшимира, сина Милосаве и Миодрага Пауновића, преврнули су из колијевке и бацили у бару. Рањена је Марта, жена Мирка Пауновића. Нашла сам је у кући. Била је захваћена ватром. Звала ме је: „Јованка, сагорјесмо!“ Изнијела сам је из куће. Имала је 13 рана, од којих је касније умрла. Добро се сјећам да ми је рекла: Изнеси ме из куће, доћи ће да ме дотуку“. Изнијела сам је заједно са Зорком, женом Вуја Петровића. У кући сам нашла рањену Љубицу Пауновић, кћерку Марте и Мирка Пауновића. Била је гола. Изнијела сам је и сакрила у кукуруз. Међу љешевима нашла сам живе Радушу и Радосаву Петровић, кћерке Бојане и Радуна Петровића. Пошле су самном, а уз пут узела и малог Страшимира из баре.

Група војника је отишла према кући Радосава Живаљевића. Од мушке ђеце били су: Васо и Божо Живаљевић (сада официри ЈНА). Било је и тамо доста жртава. Право је чудо како су ова два ђетета остала жива. У тој кући нашла се Милосава Пауновћ – Микана. Тамо је рањена, па је трчала према кући свога оца Мирка Пауновића, а ја сам је прихватила.

Дошла је код мене Милица, жена Мила Живаљевића, која је преживјела ову трагедију. Прво ме питала да ли су јој деца жива. Рекла ми је : „Мила сестро, рањена сам, није важно, хајде да угасимо ватру, изгоре ми Вака“. Чула сам лупњаву у својој кући, па сам се са Милицом сакрила у кукуруз, а кад је опасност прошла, отишле смо до куће Живаљевића. Тада сам први пут видјела пламенове који су се дизали са запаљених лешева. Трчала сам до потока, захватила воду и угасила ватру. Вуку смо нашли изгорјелу. Ту је изгорела и Рада, жена Радосава Живаљевића и кћерке Вукашина Стршевића. Отишле смо да тражимо рањене. Нашле смо Пољку, кћерку Цуње Живаљевића, била је мртва, Мирка, сина Митра Живаљевића и Дарку Стешевић, жену Вукашина Стешевића. У потоку смо нашле и Милку, кћерку Раде и Радосава Живаљевића, била је гола и у несвесном стању.

Вратила сам се кући, нашла свекрву, мајку Мирка Петровића и она ми је испричала да су војници били у кући код ње и рекли: “ Ти си нам дала хљеба и соли, ми те нећемо убити, али друге хоћемо“. Говорили су српски. Када сам склањала ђецу у кукурузу по њивама, пуцали су и тада сам рањена. Иако рањена, наставила сам да збрињавам ђецу а и друге рањенике.

Отишла сам, сјутрадан у свој род, у Десни поток. Тамо сам нашла рањену сестру, и донијела је до куће Мила Вуковића. Тога дана два пута су вулентари из пиштоља пуцали на нас. Регуларне војске није било. Група вулентара је наишла дан касније. Наредили су ми да им похватам говеда, како би ме оставили живу. То сам учинила и тако су оставили у кући мене и рањене. Тога дана код мене је дошао Вешо Кнежевић. Имао је десет година. Рекла сам му да бјежи и склони се у кукуруз. Послушао ме и остао жив. Имала сам нешто робе, коју ми је опљачкао Гацо Каплан из Метеха. Али робу није однио, јер га је спријечио неки војник у њемачкој униформи. Узео му је пушку и наредио да иде пред њим.

Љешеве смо покопали тек послије десет дана. Онда су стигли партизани и они су прихватили рањене.

МИЛЕВА ГОЈКОВИЋ – ТМУШИЋ, економиста из Титограда:

Тада сам имала четири и по године. Памтим да се кроз село пронио глас: кога затекну у кућу, неће му ништа… Око девет сати наишао је један и тражио да пије воде. Затим из воћњака навалили остали. Испред себе су бајонетима гонили жене и дјецу. Пред нашу кућу стјерали су двадесети двоје… Моју покојну сестру Драгу покушали су да одведу устрану. Она је плакала и молила да је пусте. Наш мали брат Рајко дохватио је грану и ударио једног балисту. Овај се муњевито окренуо, оборио дијете, сјео му на груди и ножем му одсјекао ону руку у којој је држао грану… Потрчао је мој други брат да одбрани Рајка, а балиста га убио… Ја сам се ваљда од страха онесвијестила… Кад сам поново дошла к себи, лежала сам под мајком, у локви крви. Све је било побијено, онако, на гомилу, једно преко другог. Однекуд је наишао мој рођак Момо, дијете од шест година, узео ме за руку и рекао: „Ајде Милева да тражимо мајку“…

Девет дана послије тога, кад су дошли партизани, покопани су мртви. Био је крај јула, све се било распало. Изгладњели пси развлачили лешине… Малог Рајка отац је закопао без руке, јер је није могао наћи. Послије неког времена, испод шљиве, у трави нашао је одсјечену руку. Узео је ашов и ту ручицу, и рекао: “ Е, тежа ми је ова рука, но све мртво што сам закопао“.

ВИДОСАВА ГОЈКОВИЋ, домаћица из Борче:

Војска се прострла по читавом селу. Први који су се наишли нису убијали. Касније је са разних страна одјекнула пуцњава, затим јауци, вриска дјеце и кукњава жена… Мене је спопао страх, побјегла сам у шумарак изнад куће Вучетића. Одатле сам са ужасом гледала како доводе породице Сава и Милована Томовића, Ђола Раденовића, Михаила Јокића, Пунише и Благоја Вучетића. Све су их угурали у кућу и живе запалили. Путем су наишле двије дјевојчице, моје сестре од стрица, једна од седам а друга од осам година. Биле су код комшија да нешто послушају мајку. Војници су их позвали да дођу. Дјевојчице су пришле дрхтећи од страха. Ухватили су их и живе бацили у ватру. Један за руке, други за ноге и у пламен… Сјећам се, као да сад гледам, дјевојчице су изуле своју обућу и бациле је у неко цвијеће. Оне нека изгоре, али нека остане њихова сиротињска обућа… Из куће се чула ужасна вриска, крици и запомагање. Војници су пуцали у ватру која је захватила цијелу кућу… Ја сам покушала да побјегнем у кукуруз, да не гледам све то. Пресрео ме је један војник, неки који је имао душу, и рекао: “ Сједи код она два цера и не мрдај, иначе ће те убити“… Јауци и кукњава трајали су до пред мрак, а онда се све стишало…

РАДОЈЕ КНЕЖЕВИЋ:

Имао сам само 11 година када су злогласне хитлеровске дивизије „Скендербег“ и „Принц Еуген“ спалили село Велика и најсвирепије убили око 426. жртава. Наша породица платила је тежак данак. Отац Леко и страрији брат Живко пошли су још раније у патризане. То је жељела и сестра Радба, али мајка није дозволила.

Тог јутра убијена ми је мајка Стојанка, па затим спаљена. Исту судбину доживјели су млађа браћа Неђељко (5) и Ратко (11 мјесеци). Сестру Рабу (18) убили су на кућном прагу док је жељела да заштити мајку и млађу браћу. И она је изгорела. Остао је дио трупа и прамен косе.

Преживјели смо игром случаја ја, сестра Стевка (9) и Вида (7).

Што се тог несрећног дана догађало?

Мајка је ујутру позвала мене и Недељка да пођемо и залијемо купус који је предходних дана засадила. Мали Ратко је још спавао у колијевци, а Раба га је пазила. Стевка је извела краву за пашу, а Вида се играла око куће.

Брат и ја смо доносили воду из једног мошила, а мајка је залијевала. У то је од правца Мурине наишла моторизована њемачка јединица и зауставила се близу куће Реље Томовића. Мајка се уплашила за малог Ратка, па је са Недељком пошла кући, а мене је оставила да завршим започети посао.

Док сам размишљао да ли да се вразим кући, или не, наишла је близу мене група војника у шареним оделима и капама. Носили су пушке о рамену, а онај који је био на челу имао је машин гевер. Чучнуо сам док су прошли, а затим на неких 20 до 30 метара пошао за њима. Одједном сам примијетио велики пламен изнад куће. Повукао сам се назад у један жбун и пратио шта се све збива. Нешто касније срушила се кровна конструкција. Поред млина Мијајла Томовића видио сам једног човјека, са бијелом капом, повео је краву. Примијетио сам и Мијајлову жену Борику како стоји на ивици јаза. Човјек који је водио краву, скинуо је пушку са рамена, нанишанио и убио Борику. Тек тада сам схватио страхоте које се дешавају. Уплашио сам се и почео да зовем мајку. Нико се није одазвао. Призивање мајке чуло се и на другој страни ријеке. Нијесам знао ко зове. Пошао сам у правцу Вукадинова потока. Нијесам ни слутио да су мајку, два брат и сестра убијени. Нијемци су се удаљили према другим кућама, а ја сам пошао од згаришта до згаришта сусједних кућа. Код Мила нема никог, код Ђорђија никог, код Воја никог. Уђох у кућу Вукмана Вучетића, призор је био страшан. На сред собе софра, поломљена експлозијом бомбе, а на њу главама наслоњена унакажена тјелеса двоје одраслих. У угловима собе четворо мртве дјеце као да спавају.

Брзо напустих кућу и у неком страху поново почех да зовем мајку. Неко ме с леђа дохвати за уста и рече: „Не вичи кукавче. Не зови, видиш све су поклали и поубијали, па ће и нас“. Био је то Томо Огњановић, старији од мене пет, шест година, који данас као пензионисани милиционар живи у Титограду. Лутао сам кроз шуму и дошао близу куће. У једном жбуну шћућурило се четворо дјеце: Живко и Радојко Ђуришанин, мала Таша и још једно дијете. Причали су како је рањена Андрова ћерка Драге (18) и и како је тражила воду, па одмах, пошто се напила, умрла. На путу примијетисмо леш једне жене.

Увече смо се прикупили код села Новшића. Тамо је било неколико рођака и моје двије сестре, Стевка и Вида. Причале су о великој трагедији. Правио сам се да спавам и све слушао. Сазнадох да је мајка са два брата и сестром убијена и спаљена. Сузе нијесам могао зауставити. Плакао сам данима, али узалуд.