Печат, 14. 6. 2024, Никола Милованчев: Смрт у Павиљону – логор Земун 80 година касније

Логор Земун, Сајмиште, ексхумација српских жртава 1944. године Фото: Вечерње новости

Треба напоменути да је десетине хиљада људи и жена и нејаке деце прошло кроз овај логор, а да о њима данас нема ни трага ни гласа. Многи од њих су после тешких мучења, гладовања, болести и батина изгубивши своју физичку снагу, били отпремани даље у разне логоре у Немачкој, где су вероватно доживели судбину својих другова који почивају на Јеврејском гробљу у Земуну и Бежанији.

Све је вршено систематски по унапред смишљеном плану са циљем да се наш народ уништи. Храна је била више него очајна. Велики број затвореника умро је од глади и изнурености. Као последица гладовања појавиле су се разне болести. Умирало се од пегавца, трбушног тифуса, дизентерије, промрзлости, туберкулозе и директно од глади.

… Услед мучења и нечувених злостављања многи су полудели. У покушају да побегну, наилазили су на логорску жичану ограду и тамо убијени од усташа (анкетна комисија наводи: унутрашњу стражу у логору су вршили нацисти, есесовци, а вањску стражу логора усташе)…

Тако је погинуо и један сељак из села Крвије, срез Млавски. Сутрадан су сви затвореници постројени морали проћи поред жице на којој је висио леш тога сељака.

ПАВИЉОН БРОЈ 3

Др Анђелко Анђелковић, лекар, сада у Скопљу, саслушан од стране Анкетне Комисије, дао је драгоцене податке о зверствима логорских функционера. Квазиболница у логору била је смештена у Спасићевом павиљону где је др Анђелковић почео са вршењем „тешке лекарске логорске праксе“. Просечно, у време његовог боравка тамо, дневно је долазило и тражило лекарску помоћ око 800 до 1.000 људи. По томе се види какво је било здравствено стање болесника у логору. Исхрана лекара није била ни мало боља, неголи осталих логорских заточеника. У павиљону бр. 3 у августу месецу 1942. било је смештено око 6.000 затвореника, највише из Босне и из Србије.

Ослепели од глади, они су из дана у дан слабили све више. Хватали су жабе по кругу, јели их, као што су чупали траву и јели.

Многи заточеници копали су по смећу и тражили отпатке које су Немци бацали.

За време док је др Анђелковић био у логору епидемији дизентерије подлегло је до 11.000 људи. Када је лекар заточеник покушао да приговори на исхрану, био је изложен мржњи и малтретирању логорских функционера.

Нарочито је интересантан случај друга Буде Будисављевића, учитеља из Војке, који је провео црне дане у овом логору. Ова комисија препоручује да се његов записник Посл. бр. 172/16. јануара 1945. прочита јер својим исказом расветљује многе перфидне и злочиначке намере немачких и усташких функционера. По исказу Буде Будисављевића до његовог доласка на Сајмиште кроз логор је прошло око 17.000 људи из Србије. Од ових 17.000 остало је свега 67. Како каже, сви остали су уништени вешањем, глађу и болешћу и у већини случајева све је то прошло кроз павиљон смрти – мађарски павиљон. По исказу поменутог сведока-оштећеника, од 27. новембра 1943. до 16. јануара 1944, нестало је преко 4.000 људи.

Мучења и злостављања наших људи на Сајмишту била су свакодневна. Оне смештене у болници, обилазили су логорски агенти, псовали им српску мајку и говорили: „Зар још нисте сви помрли?“ и „Вас све треба побити“, Претње су претворене у дело. Само у току једнога дана из болнице су извели четири болесника, који су умрли од последица батинања.

НА СТОТИНЕ БЕЗИМЕНИХ

Почетком септембра 1943. године у логору је издвојено око 800 душа-махом стараца од 70 година и деце до 12 година. На захтев усташа они су одведени из логора на Сајмишту и отпремљени возом у правцу Јасеновца. Логорски функционер Мелтерс причао је др Миодрагу Милошевићу, лекару из Београда, да је од ових цирка 800 душа успут побијено око 780 и свега 20 лица су усташе сместили у Јасеновац у логор.

Случајеви из Баније, Кордуна, Лике и Босне, Срема и Србије доказују – нарочито када је реч о деци, женама и старцима – произвољност одлучивања о њиховој судбини јер ни они нису били поштеђени мучења и убијања. Све што је било упућено у логор тамо је уништавано убијањем, гладовањем, болешћу и тако даље.

Сасвим случајно дошло се је до једнога списка који је био скриван у Земуну. Пронашла га је месна ОЗН-а и доставила Анкетној комисији. Ту се налазе имена лица стрељаних и како окупатори кажу „умрлих” на Сајмишту. Реч је о периоду од јула 1942. године до конца године као и од почетка 1943. године. На списку се налази око 6.000 имена. Треба напоменути да међу побројаним лицима има и оних непознатих. Тако наилазимо: на пример 6. августа 1942. године умрли су: Ћук Милан, Радић Раде и други, и још девет непознатих лешева. Или на пример 16. августа 1942: Додик Милован, Драгић Перица и 75, без имена, лешева. Тако се то понавља из дана у дан. Поред именованих увек се појављују на том списку и безимени страдалници. Ево пример: 17. августа 1942. године 62 безимена леша, 18. августа 1942. 68 леша, 20. август 1942. 111 лешева, 21. август 1942. 118 лешева, 25. августа 1942. 139 лешева, 26. августа 1942. 120 лешева, 15. септембра 170 лешева и тако све до краја овог списка управо до 1. марта 1943. године.

Као што је наведено, становници Срема су појединачно, у групама или у рацији, одвођени у логор Сајмиште. Одвођење жртава из кућа, од стране немачких власти и њихових усташких помагача у Срему, вршено је и дању и ноћу. „Село су опасали, затим су упадали и опасивали поједине блокове кућа, вршили убијање на лицу места одводили а уз то увек следила је увек и пљачка”.

КОЛИКО СТЕ ИХ НОЋАС ОДВЕЗЛИ НА ГРОБЉЕ?

По извештају Државне комисије за утврђивању ратних злочина бр. 87 из 1945. године, као директни и индиректни ратни злочинци одговорни за логор Сајмиште су: Зигфрид фон Каше, политички представник Рајха у НДХ, Камерхофер, обергрупенфирер, генерал полиције, заповедник свих немачких полицијских снага у НДХ, Павелић др Анте, поглавник НДХ, Кватерник Еуген, главни равнатељ за јавни ред и сигурност Главног равнатељства НДХ у Загребу, Еликер др Јакоб, велики жупан Велике жупе Вука НДХ, са седиштем у Вуковару (Земун и Срем су спадали под Велику жупу Вука); Ђиковић Бранимир, бивши адвокат из Сарајева, шеф жупског редарства Велике жупе Вука у Вуковару итд.

У неким оценама се не слажем са историчарем Иваном Бецићем (није ми јасно ни како је уопште успео да Земун у Другом светском рату премести из НДХ у окупирану Србију – видети на пример назив чланка „Логори у Београду у Другом светском рату”), али ћу цитирати неспорну чињеницу о логору Земун које наводи: „Део затвореника био је пребачен из усташких логора у Јасеновцу и Старој Градишки. Због проблема око смештаја и лоших хигијенских услова који су довели до избијања заразне епидемије, око 3.000 логораша је враћено у Јасеновац, где су одмах убијени” (https://www.protivzaborava.com/wallpaper/logori-u-beogradu-u-drugom-svetskom-ratu).

Од лета 1943, у земунски логор довођени су и логораши са ширег простора југоисточне Европе, чак и из Грчке и Албаније.

Драгоцено је сведочанство Јерка Дорбића, далматинског социјалисте из Шибеника, који је уочи, за време и после Другог свeтскoг рaтa живео у Земуну да би после пуштања из логора на Бањици био пребачен у полицијски затвор у Земуну, и касније ослобођен. Он је 1945. у Београду објавио књигу „Живи љешеви у кући смрти на Бањици“, која ми је још као гимназијалцу привукла пажњу у породичној библиотеци. Преносим неколико података из Дорбићеве књиге коју, по мојим сазнањима, до данас није цитирао ниједан српски историчар:

– сведочење о изјави Томе, помоћног кочијаша за ноћне превозе убијених из логора до земунског гробља, јесен 1942. „Чика Томо, колико сте их ноћас одвели на гробље? – А једно педесет! – Дакле подудара се са оним што се чује! Касније је овај број постепено растао до 250 умрлих, за 24 сата, од глади и од батина“ (ст. 175)

– „Атилио Томашић, са станом у Земуну, Карађорђева 17, саопћио ми је: 1942. ја и по нетко од моје породице сваке ноћи смо дежурали да видимо колико љешева преносе. Свакодневно у календар сам биљежио број кола. Највише је било 8 ђубретарских и шпедитерских кола.
Дакле ова свједочанства потврђују да их је умирало 250 дневно. И више! Јер ако је по казивању Пољанскога у пет кола било 250, често је било и више, до 8 кола.

Исти грађанин Атилио Томашић на молбу породице Петровић из Ваљева, имао је да провјери да ли је у логору на Сајмишту умро адвокат Стева Петровић. Успијело му је да од Николе Пољанскога добије списак Отпељаних комада. Дана 2. новембра 1942. редни број на списку био је 5267“ (фуснота на ст. 176).

УМАЊЕНИ БРОЈЕВИ

Никола Пољански, градски болничар у Земуну, саучесник у злочину, ухапшен је и стрељан новембра 1944. Где је његова бележница са именима жртава које је преузео и сахранио? Поједини историчари претпостављају да се налази у архиву једне обавештајне агенције.

Број пострадалих Јевреја и Рома је приближно утврђен. Број пострадалих Срба поједини историчари данас оцењују у мањим бројевима од земунске Анкетне комисије односно Државне комисије 1945. Сматрам да оцене из 1945. више одговарају стварности. До сада најтемељнији рад о земунском логору објавио је др Милан Кољанин. Овај историчар сматра да је, од почетка маја 1942, па до краја године, у Прихватном логору Земун живот изгубило 4.263 заточеника. Ако би се пронашла бележница Николе Пољанског са редним бројем 5267 адвоката Стеве Петровића из Ваљева, на дан 2. новембра 1942, било би егзактно доказано да је број жртава много већи од процене др Кољанина.

Споменућу и наводе о жртвама на Бежанијској коси, који су крајем 1944. бројали 3.500 људи, да би приликом постављања малог споменика 7. јула 1951. на њему био уписан број од 8.000 пострадалих. Међутим, у чланку „Од Сајмишта до смрти”, Споменко Јелић је у дневном листу Борба од 7. јула 1978, навео да је касније утврђено да је на Бежанијској коси пострадало 12.000 мученика. Касније су ова историјска сазнања промењена, број умањен, без образложења зашто, односно на основу којих нових доказа.

И на крају: док има живих Земунаца, синова и унука људи који су преживели Други светски рат у Земуну, сећаћемо се жртава земунског логора, неговати успомену на њих. И неће проћи покушаји да се сакрије чињеница, да наш град у то време није био део окупираног Београда и Србије, да се са леве обале Саве премести на њену десну обалу. Фалсификати у том правцу су излишни и биће упорно разоткривани!

Скраћена верзија овог чланка прочитана је на комеморацији жртвама логора Земун, одржаној на Земунском гробљу 18. маја 2024

 
Никола Милованчев