Погледи, 14. 10. 2022, Ослобођење Крушевца 14. октобра 1944. године

Улазак Делиградског корпуса ЈкВ (на камионима заробљеним у ослобођењу Ражња четири дана раније), у ослобођени Крушевац,14. октобра 1944. Фото: Погледи.рс

О догађајима у самом граду, у 9 часова ујутру 14. октобра, поручник Крамер је писао: „Одмах по повратку на свој положај, Кесеровић је наредио напад на Крушевац. Град смо после кратког времена заузели, заробили око 1.500 непријатељских војника и запленили доста ратног материјала“… „Заплењено је у Крушевцу 25 тешких минобацача, 96 пушкомитраљеза, осам тешких митраљеза, око 200 митраљеза, 15 вагона муниције, око 1.200 пушака и око 200 вагона разног материјала“, известио је пуковник Кесеровић

Општом мобилизацијом од 1. септембра 1944. године, Расинско-топличка група корпуса пуковника Драгутина Кесеровића повећала је бројно стање на преко 10.000 људи. У великој бици на Западној Морави, код села Парцане и Велика Дренова, вођеној од 18. до 22. септембра, Кесеровићеви четници су потукли 2. пролетерску и 24. „српску“ дивизију, остајући господари околине Крушевца. Сам град Крушевац, у коме су се налазили делови 7. брдске СС дивизије „Принц Еуген“, белогардејци и недићевци, четници су држали у блокади, али се нису усуђивали да крену у напад, јер је било јасно да би им у том случају партизани свом силином ударили у леђа.

Ситуација се променила са наиласком Црвене армије, о чему је Кесеровић детаљно известио Дражу у извештају од 3. априла 1945. године.¹

„Чим сам био обавештен да руске трупе прелазе у Србију, предузео сам пооштрене и нарочите мере у погледу саботаже, ометања немачких транспората и напада на Немце“, пише Кесеровић на почетку извештаја. Распоред његових снага у ово доба био је следећи:

– једно јако одељење под командом наредника Боже Радоњића имало је задатак да пресече немачке комуникације између Врњачке Бање и Краљева и да спречи долазак немачких појачања из Краљева у Крушевац,
– са истим задатком, део Топличког корпуса био је остављен између Стопање и Трстеника,
– 2. крушевачка бригада и део Јастребачког корпуса имали су задатак да прекину комуникацију Крушевац – Сталаћ и нападну Немце на том сектору.
– један део јединица блокирао је Немце у самом Крушевцу,
– остатак јединица одбијао је сталне нападе комуниста на Расинско-топличку групу корпуса.

Овакав распоред снага извршен је споразумно са поручником Елсфордом Крамером, чланом америчке војне мисије „Ренџер“, „који се на терену и лично уверио да је комунистичким снагама једини циљ био напад на нас, а ни у ком случају на Немце“, писао је Кесеровић.

У извештају претпостављенима од 23. октобра 1944, Крамер је потврдио истинитост Кесеровићевих речи. Амерички поручник пише да је два пута слао писмо партизанском команданту тражећи прекид грађанског рата, али су комунисти првог курира убили, а другог вратили с тешким телесним повредама и поруком Крамеру да одмах напусти Србију, јер „Американци и Британци немају у њој никаква посла“. Крамер затим наводи да су партизани „починили толика зверства и терористичка дела“, да није веровао да су они под командом Ј. Б. Тита, под утиском пропаганде коју је слушао уочи доласка у Србију. Он даље пише:

– Кад сам у Каиру и Барију био у додиру с партизанима, њихова доктрина и изјаве биле су без замерки. Ако су ове банде стварно под Титовом командом, онда ми је потпуно јасно зашто британским и америчким официрима за везу није било дозвољено да буду у пратњи партизанских јединица у наступању. У својим извештајима у Барију и Казерти савезнички официри за везу били су присиљени да се служе информацијама добијеним из друге руке.

– Већина партизанских заробљеника које сам видео (међу Кесеровићевим четницима – прим. аут), били су муслимани из Црне Горе. Ниједан од њих није био у борби против Немаца, Што ме наводи да поверујем да се у Србији води једино политички рат.²

Наравно, партизани су припадали тзв. Народноослободилачкој војсци; била је то 2. пролетерска дивизија. За период непосредно пре ослобођења Крушевца, Крамер поред осталог пише:

Учествовао сам у неколико четничких препада на нацисте. Лично сам видео како ножем убијају стражаре. Гледао сам такође ликвидирање два немачка војника који су том приликом заробљени, а који су били оптужени за злочине против цивилног становништва.³

Сазнавши да је Црвена армија прешла Велику Мораву, 13. октобра 1944, поручник Крамер је написао писмо за њиховог команданта, тражећи састанак. Писмо је однео Кесеровићев потпоручник Александар Златковић, јер се Крамер бојао да ће га убити локални партизани.

Следећег дана, у 6 часова и 30 минута ујутру, са једним совјетским поручником у Кесеровићев штаб долази командант Делиградског корпуса, мајор Властимир Весић. Совјетски официр – који је припадао 52. стрељачкој дивизији 64. стрељачког корпуса – је изјавио да је овлашћен за регулисање односа између црвеноармејаца и четника. Рекао је да ће по ослобођењу Крушевца Кесеровић остати у граду као командант, да ће се четници третирати као савезници, да се партизанима неће дозволити улазак у Крушевац и да ће бити разоружани ако покушају да нападну четнике. Мајор Весић је потврдио да црвеноармејци већ поступају са четницима као са савезницима, „јер је један део његовог корпуса под пуном ратном опремом ишао заједно са Русима као претходница у правцу Крушевца“, наводи Кесеровић. На састанку је одлучено да се Немцима у Крушевцу да ултиматум да до девет часова положе оружје.

Кесеровићев начелник штаба, мајор Микић, и капетан Поповић, одлазе као парламентарци код Немаца. Враћају се око осам часова, заједно са командантом града мајором Книјем и командантом 7. брдске СС дивизије „Принц Еуген“, генералом Артуром Флепсом??? (Кесеровић му не наводи име). У присуству Крамера, Кесеровић понавља Немцима ултиматум, додајући да ће их, ако се не предају до девет часова, напасти заједно четници и Совјети. Кесеровић наставља:

Видећи да су блокирани и одсечени са свих страна, а пошто су им тенкови у току ноћи 13/14, били упућени против наших снага према Стопањи – Почековини – Трстенику, где су им наше снаге у току ноћи уништиле неколико транспората, то су били принуђени да постављени ултиматум приме. Тражили су само, да им се одобри да се могу вратити до својих потчињених старешина, да би се избегао евентуални сукоб приликом разоружавања услед необавештености. Поручник Крамер и руски поручник су изјавили да су са оваквим решењем потпуно задовољни. После тога руски поручник у пратњи потпуковника Пилетића (Кесеровићевог помоћника – прим. аут), као официра за везу отишао је у село Јасику где се налазио командант колоне руски потпуковник чијег се имена не сећам. По истеку рока ултиматума, тј. у девет часова, наредио сам да се почне са разоружавањем немачких трупа, а све време руска команда у Јасици, сваких десет минута била је обавештавана о току разоружавања.

Према изјави поручника Елсфорда Крамера пред Комитетом за праведно суђење Дражи Михаиловићу, у Њујорку 1946. године, на састанак у осам часова дошао је немачки командант Крушевца који се звао Кнел, а по чину је био мајор. Крамер није помињао команданта 7. брдске СС дивизије „Принц Еуген“, а његово сведочење разликује се од Кесеровићевог извештаја у још једном детаљу: он, наиме, тврди да је немачки командант одбио да положи оружје. После тога, „са неколико четника“ и совјетским поручником, Крамер је прешао Западну Мораву (у правцу села Јасика), ради сусрета са претходницом Црвена армије. У Крамеровој верзији, командант те претходнице био је мајор. Када му је Крамер саопштио да су Немци одбили да положе оружје, совјетски мајор је рекао да ће „у року од једног сата поставити топове на положај“. Крамер га је упозорио на „страдање жена и деце“, предложивши да „заузме варош са четничким герилцима“. Совјетски мајор се сложио: „У реду, даћемо вам два сата да свршите посао“, рекао је. Крамер наставља: „Тако су четници напали Немце, савладали их, и пуковник Кесеровић, руски мајор и ја ушли смо у варош, праћени руским трупама.“⁴

Највећа борба против Немаца вођена је поподне 13. октобра и касније током ноћи код Стопање. Четници Топличког корпуса, који су ту чекали Немце од Краљева, приметили су да из правца Крушевца наилази огроман немачки оклопно-транспортни воз, који су вукле две локомотиве. То су Немци развозили своје магацине из Крушевца – ратну спрему која је четницима била преко потребна. Пруга испред прве локомотиве је дигнута у ваздух и отпочео је напад. Немци су се грчевито бранили, али су ипак савладани. Онда су, према утврђеном плану, хитро дошли сељаци са запрегама и плен је однет у брда. Поред осталог, у вагонима је било много конзервиране хране.⁵

Међусобни губици у борби код Стопање нису познати. Према изјави потпоручника Славка Здравковића, команданта 4. батаљона Жупске бригаде, четници су дошли „до огромног ратног плена, мада после тешке борбе и уз губитке“. Здравковић каже да су немачки воз вукле чак три локомотиве, а да је борба вођена на истом оном месту на коме су четници сачекали љотићевски оклопни воз, августа претходне године.⁶

О ратном плену у овој борби, у поменутом извештају Дражи, Кесеровић је писао: „Приликом напада код Стопање и Почековине заплењено је 73 пушкомитраљеза, 14 тешких минобацача, 170 митраљеза и око 2.000 пушака“.

Милош Младеновић, четник Топличког корпуса, пише да је у ноћи између 13. и 14. октобра савладана и група Немаца послата да минира мост на Западној Морави, на друму Крушевац – Варварин. Према Младеновићу, сви Немци „око моста“ били су ликвидирани.⁷

О догађајима у самом граду, у 9 часова ујутру 14. октобра, Крамер је писао:

Одмах по повратку на свој положај, Кесеровић је наредио напад на Крушевац. Град смо после кратког времена заузели, заробили око 1.500 непријатељских војника и запленили доста ратног материјала. По уласку у град, Кесеровић је предао све заробљенике руском команданту.⁸

Према Кесеровићевом извештају Дражи, иако су рекли да ће се предати, Немци су покушали да се пробију из Крушевца (тако се Кесеровићева и Крамерова верзија своде на исто; изгледа да су разлике настале због језичких баријера). По повратку са састанка, одржаног око осам часова, Немци преко радио станице зову у помоћ 16 тенкова које су претходне вечери послали према Стопањи, када су чули да су им четници напали оклопно-транспортни воз. Део Немаца прихватио је борбу и пре доласка ових тенкова. Кесеровић пише:

Већина немачких јединица полагала је оружје без отпора, а известан део је давао отпор и том приликом су погинула наша 17 војника и 23 рањено, међу којима и капетан прве класе Божа Божовић. Немачки губици су били знатно већи. У том су стигли тенкови и преостале немачке снаге под њиховом заштитом отпочеле су пробијање према Краљеву, али су на целом путу десетковане од наших снага, тако да је врло мали део успео да се извуче и стигне до Краљева. Заплењено је у Крушевцу 25 тешких минобацача, 96 пушкомитраљеза, осам тешких митраљеза, око 200 митраљеза, 15 вагона муниције, око 1.200 пушака и око 200 вагона разног материјала.⁹

Потпоручник Славко Здравковић овако се сећа борбе за ослобођење Крушевца, 14. октобра 1944:

Дошли смо са три корпуса (Расински, Јастребачки и Топлички корпус – прим. аут) и опколили Крушевац тако рећи од „а“ до „ш“. Кесеровић је онда написао једно писмо немачком команданту. Сећам се добро шта му је рекао: „Савезничка руска армија дошла је надомак Крушевца. Ви, Немци, предајте се или примите борбу“. Немци су одмах одговорили Кесеровићу, који се налазио на Багдали, тако рећи у самом граду. Одговорили су да би се драге воље предали, али да то није руска армија, већ међународни комунистички олош. Тада смо ми фронтално напали са свих страна. Немци су дали слаб отпор и почели да одступају. Мислим да смо заробили 700-800 њихових војника. Чинило нам се да једва чекају да буду заробљени. Немачке јединице са тенковима и тешким наоружањем одступиле су према Трстенику. Све је било готово до 12 сати, наша полиција је почела да успоставља ред у граду.¹⁰

Према цитираном Кесеровићевом извештају, међу заробљеним Немцима налазио се и један пуковник, чији авион је тог преподнева слетео на крушевачки аеродром. Крамер, пак, каже да је то био потпуковник – фон Шевалери, а да се његов пилот звао поручник Хајнеман. Шевалери је иначе дошао да би „на неки начин удесио предају немачких трупа“, према Крамеровом јутрошњем захтеву. Наиме, Немцима је била прихватљивија опција да се предају четницима и Американцима – па макар и једном Американцу – него Совјетима и партизанима, знајући шта их у овом другом случају чека.

Кесеровић затим пише да је у Крушевцу одмах формиран одбор за прославу ослобођења и свечани дочек совјетских трупа. У 10 часова и 30 минута дошао је руски потпуковник из Јасике, за њим је наишла група четника Делиградског корпуса на четири камиона заплењена од Немаца, затим су наступале совјетске трупе на запрежним колима, па совјетски пешаци (сви су припадали 52. стрељачкој дивизији 64. стрељачког корпуса). Совјетски потпуковник је био „одушевљен дочеком наше војске и огромне масе народа“, рекавши Кесеровићу и Крамеру да ће се четници сматрати регуларном војском а партизани разоружати, јер „припадају групи троцкиста“.

„Тада је одржан збор на коме је присуствовао скоро цео Крушевац“, наставља Кесеровић. Са балкона Хотела „Париз“, после Кесеровића је говорио совјетски потпуковник, „који је изнео да се они боре за демократију и захвалио нам на нашој борби против окупатора“, а потом је говорио и поручник Крамер, обећавши да ће „Америка учинити све“ да се у Југославији оствари „права демократија“.

Пуковник Кесеровић, поручник Крамер, мајор Проњин (сдесна улево) говор ослободилаца Крушевца, са балкона хотела Париз, 14. октобра 1944. Фото: Погледи. рс

Поручник Елсфорд Крамер је о овоме сведочио:

Пуковник Кесеровић и руски мајор су одржали говоре народу са једног балкона, док су руске трупе улазиле у град. На моје велико чуђење пуковник Кесеровић је узвикнуо на крају свог говора „Живео краљ Петар“, а руски мајор је на завршетку свог говора поновио исту реченицу. Како ја нисам добро познавао језик, један преводилац је пренео неколико мојих речи.¹¹

После говора са балкона Хотела „Париз“, Кесеровић и совјетски потпуковник аутом одлазе ка селу Јасика, у сусрет команданту совјетске дивизије. Генерал је био дрзак, а његови пратиоци су уперили орује у четнике, псујући им „мајку монархистичку“. Кесеровић је са људством свог штаба спроведен до Хотела „Париз“, где је совјетски генерал почео да га испитује. „Видећи какве су његове намере ја сам се неопажено извукао до клозета и споредним излазом напустио Хотел ‘Париз’ и отишао у свој штаб“, пише Кесеровић.

За Кесеровићем ускоро долази курир који га позива на нови „састанак“ са совјетским генералом, али у исто време стиже и потпоручник Александар Златковић. Он је тог јутра у 10 часова у Ћићевцу пронашао команданта совјетске дивизије, који му је одмах саопштио: „Ми нисмо савезници“. Совјетски генерал је тражио да четници до 16 часова разоружају Немце у Крушевцу и да се потом предају Црвеној армији, или ће их она напасти. Златковић је одмах кренуо натраг, али пошто је ишао пешице није могао раније да превали раздаљину од 23 километра. Он је још рекао Кесеровићу да је видео како Совјети спроводе групу четника Варваринског корпуса, у правцу Параћина. Зато што је Крушевац већ био „пун комуниста“, а црвеноармејци су почињали да разоружавају четнике, Кесеровић је на састанак са совјетским генералом послао мајора Микића, наредивши својим јединицама да се „у ситним деловима“ извлаче у правцу Гоча и Жељина.

У међувремену, пише даље Кесеровић, Совјети су у Крушевцу на превару заробили мајора Властимира Весића и велики део његовог људства, као и 500 до 700 четника Расинско-топличке групе корпуса. Према изјавама одбеглих, црвеноармејци и партизани су малтретирали и тукли четнике, потпуно их опљачкавши, „тако да ни један више није имао ни часовника, ни прстена, нити чега другог од вредности“.

„Неки од наших старешина били су побијени још исте вечери од стране комуниста“, наводи Кесеровић, додајући да је иста судбина задесила и гарнизон Српске државне страже, који се током ослобођења Крушевца прикључио четницима.

Заробљене четнике Совјети и партизани су спроводили до Параћина, где су, у негдашњој касарни, направили концентрациони логор за противнике комунизма. Успут им није давана храна, а када би неко покушао да пије воду, „поред друма, из баре, био је на лицу места убијен, или у најбољем случају премлаћен“, пише Кесеровић. Код села Каоника мајор Весић је узвикнуо: „Склањајте се, ево аутомобила“; искористио је пометњу и побегао. (Весићев сестрић Душан Васић износи нешто другачију верзију: да су се у близини чули камиони, а да је мајор Весић, да би направио забуну, узвикуно: „Авиони!“¹²)

Црвеноармејци су потом у Кесеровићев штаб послали једну делегацију не би ли изнудила предају четника, али ови су, на очигледно лажна обећања, одговорили негативно.

Поручник Елсфорд Крамер бележи:

После одржаних свечаних говора, руски војници су одједном уперили своје оружје у четнике, разоружали их и одвели некуд, а мене лишили слободе. Ускоро су ме, на интервенцију америчке команде, пустили на слободу. Није ми позната судбина Кесеровићева. Чуо сам да се под борбом, с малим бројем четника, извукао из Крушевца и тако спасао заробљавања!¹³

Крамер је ослобођен после четири дана, из Софије, где су га били одвели.

Партизани, који су иза Стаљинове војске упали у Крушевац, одмах су почели да хапсе и стрељају грађане, према свом „револуционарном програму“.

Милослав САМАРЏИЋ

Фусноте

Зборник докумената, том 14, књига 4, 869-882.
М. Пешић, Дража Михаиловић у извештајима америчких и британских обавештајаца, 156, 157.
М. Пешић, Дража Михаиловић у извештајима америчких и британских обавештајаца, 156, 157.
Родољуб или издајник: случај ђенерала Михаиловића, 404-405. Исту верзију, с небитним разликама, Крамер је дао у изјави претпостављенима од 23. октобра 1944. године: М. Пешић, Дража Михаиловић у извештајима америчких и британских обавештајаца, 155-158.
Изјава Љубе Раонића, учесника борбе, аутору, из књиге ”Разговори са равногорцима”. Раонић је са једног мртвог Немца скинуо борбени ранац, у коме се поред осталог налазио и кожни новчаник са новцем. Марке нису вределе, али је новчаник био добар, па га је Раонић дуго користио. И данас се чува у његовој кући, у Хамилтону (Канада).
Изјава Славка Здравковића аутору, из књиге ”Разговори са равногорцима”.
М. Младеновић, Лажни идоли и варљиви идеали, 207.
М. Пешић, Дража Михаиловић у извештајима америчких и британских обавештајаца, 158
Уобичајено тумачење наведене Кесеровићеве формулације је да је капетан Божидар Божовић погинуо. Међутим, он је био тешко рањен и потом пренет у своју кућу, у Крушевцу. Комунисти га нису стрељали, вероватно рачунајући да неће преживети. Ипак је преживео, али је умро млад, 1956. године. Сахрањен је на крушевачком гробљу, има споменик. (Изјава Мидрага Божовића, Божидаревог сина, аутору)
Изјава Славка Здравковића аутору
Родољуб или издајник: случај ђенерала Михаиловића, 405.
Изјава Душана Васића, из Београда, аутору. Душан је провео рат у Крушевцу, код деде по мајци свештеника Душана М. Весића, оца мајора Весића. И према његовој изјави догађаји у Крушевцу 14. октобра 1944. одвијали су се онако како то описују Кесеровић и Крамер. У сећању му је „веома јака пуцњава“, приликом напада четника на Немце. Мајор Весић је око подне дошао у кућу свог оца. Ставио је децу, међу којима и сестрића Душана Васића, у ауто да их провоза градом. Црвеноармејци су зауставили ауто и одвели мајора Весића…
104 М. Пешић, Дража Михаиловић у извештајима америчких и британских обавештајаца, 158.